EDUARD BIROV
Donbas je sidro za prozapadnu Ukrajinu i tačka okupljanja proruske Ukrajine
„Jasno je da će se kriza nastaviti sve dok se Ukrajinci ne dogovore među sobom. Dok se ne raskrsti sa bujanjem radikalizma i nacionalizma, a društvo ne konsoliduje oko pozitivnih vrednosti i realnih interesa Ukrajine”.
Iz intervjua Vladimira Putina egipatskom listu Al-Ahram
Svaki put kad ruska vlast u okviru postkrimske strategije u Ukrajini govori o izlazu iz sukoba kroz „konsolidaciju jedinstvenog ukrajinskog naroda”, proizilazi prirodno pitanje – a šta je sa Novorusijom? Za šta se bori Donbas – za Novorusiju ili jedinstvenu Ukrajinu?
Ovo pitanje aktivno koriste manipulatori u patriotskom političkom segmentu, odmah započinju poznatu pesmu o „izdaji Kremlja” i „predaji Novorusije”. Međutim, čak i bez provokatora u ruskom narodu dolazi do čuđenja, zasnovanog na lažnom razmimoilaženju Novorusije i ostatka ukrajinske zemlje. Navodno, da li mi u Donbasu branimo Novorusiju ili jedinstvo ukrajinskog naroda?
Međutim odgovor je jednostavan i očigledan: Donbas se bori za Novorusiju i – šire – za prorusku Ukrajinu, a u konačnom smislu – za Rusiju i ruski svet protiv agresije Zapada. To su samo različite faze istog procesa.
Novorusija, proruska Ukrajina, Rusija i Belorusija, ruski svet – velika mnogodelna babuška, gde su svi elementi – delovi jedne celine. Mi se borimo za svaki deo te celine, ne suprostavljajući ih jedan drugom. Nama nije pretnja Ukrajina kao takva, sa teritorijom i narodom, već Ukrajina kao zapadni politički projekat, ustvari Banderija, sa svojom nacističko-oligarskom elitom.
Geografska Ukrajina, oslobođena rusofobske propagande, može i treba da bude deo ruskog sveta sa određenom folklorno-regionalnom posebnošću. Oni koji se zalažu za prisilnu denacifikaciju Ukrajinaca ustvari doprinose još većoj „nacifikaciji” i otuđenju od Rusije.
Da, privremeno smo izgubili umove tamošnjeg ruskog i maloroskog stanovništva. Ali strateški oni i dalje ostaju naši. Zapad će se poigrati – iskoristiti ih i odbaciti, a za ruski svet ove zemlje će zauvek ostati kolevka. Zato je nemoguće suprotstaviti Novorusiju i geografsku Ukrajinu.
ŠTA POSLE VOJNE NADMOĆI DONBASA
Ne postoji ništa čudno kada rusko rukovodstvo usmerava pažnju čas na Novorusiju, čas na ukrajinski narod – u zavisnosti od potrebe. Ovo je normalna geopolitička igra: kada se, bez ugrožavanja principa i interesa, koriste različite kombinacije za njihovo ostvarivanje.
U uslovima kada je Zapad iskoristio marionete za odvajanje ukrajinske zemlje od Rusije, na taj način kako ne bi bio direktan učesnik fašizaciji Ukrajine, već samo „posrednik u promeni vlasti”. Rusija je takođe bila primorana da postupa posredno – pomažući borbu dela ukrajinskog stanovništva u Novorusiji za svoje interese i principe. Na taj način se suprostavljajući banderovcima evrointegratorima, koji su hteli da samelju Donbas i učine ga svesno – ukrajinskim.
Sada, kada su Kijev i Zapad posle višemesečnih borbi polomili zube na vojsci Novorusije, kada su shvatili da ne mogu silom slomiti Donbas, a odvojiti ga od sebe im je još skuplje, Rusija prisiljava Kijev da prizna Donbas za punopravnog subjekta na sveukrajinskoj teritoriji, a Donbas – da uđe u kvazidržavnu tvorevinu u zajedničkim granicama, ali u obliku posebnog centra moći.
Ustvari, Moskva i Donbas primoravaju Kijev, okupiran banderovcima i Amerikancima, da uzme u obzir ruske interese. Donbas jer dotiče ostatak Ukrajine i ne dozvoljva joj da potpuno pobegne od Rusije. Štaviše, ugrožava sam politički projekat „Ukrajina nije Rusija”, glavni princip unitarnosti i sabornosti svesno-ukrajinskog naroda, to jest, princip da svi građani Ukrajine jedninstveno mrze Rusiju i postaju nacisti.
Naravno, otvorena i izraženija u borba za ruski svet u Ukrajini poželjnija od sadašnjih posrednih akcija ruske države. I ruska zastava, zajedno sa zastavom Novorusije i simbolima proruske Ukrajine nad vojskom koja oslobađa teritoriju do Ljvova, bila bi kudikamo bliža srcu ruskom narodu i patriotama.
To je istina, i moguće je razumeti nezadovoljstvo tih patriota sadašnjom strategijom. Ali ovde moramo shvatiti da Rusija ne može tako otvoreno delovati, jer još uvek nije stupila u direktan sukob sa SAD i NATO. Štaviše, mora da čini sve da odloži ovaj sukob i podeli ovaj jedinstveni zapadni front koji je Vašington formirao. I, sudeći po nedavnim akcijama Francuske i Nemačke, a da ne pominjemo Češku, Grčku, Austriju, to je postignuto. Direktna žestoka konfrontacija sa konsolidovanim Zapadom u uslovima kada je dolarski sistem i dalje prilično jak, previše je nesmotrena i ishitrena. Vreme radi za Rusiju.
KRIM I DONBAS
Ali, ako je tako, kažu protivnici, šta je onda sa Krimom? Kako se on razlikuje od Donbasa? Da li je Krim više ruski od Donbasa? Naravno da nije. Nije stvar u stepenu ruskosti, to je generalno veštačko pitanje – poređenje vrednosti Krima i Donbasa. Zar nisu Kramatorsk i Slavjansk, Ilovajsk i Gorlovka, prolivajući krv u borbama protiv kaznene ekspedicije, pokazali svoju ruskost, dokazali predanost ruskom svetu bolje od bilo koga drugog. Razlika Krima je samo u jednom – u jedinstvenom geografskom položaju i vojnom statusu.
Zbog ruske vojne baze i obzirom da je poluostrvo, Krim se mogao bezbedno odvojiti od Ukrajine, zatvarajući perekopsko suženje na severu. Vraćanje Krima nije dovelo do gubitka cele Ukrajine za Rusiju. Krim je za banderovce ionako bio kao peta noga psu – teško da se odseče, a ničemu ne koristi. Ali ključni momenat je bilo prisustvo ruske baze.
Da smo dozvolili američkim marionetama da zauzmu Krim i proteraju rusku flotu, tada bi strateški za Rusiju crnomorska ispostava bila izgubljena. Posle toga bi se slobodno moglo govoriti o katastrofalnom porazu Rusije u Ukrajini. Ali to se nije desilo upravo zahvaljujući krimskoj operaciji. U tome i leži „posebnost” Krima i geopolitičko značenje njegovog vraćanja.
Sa Donbasom je potpuno drugačija situacija – tako bezbolno i precizno, kao Krim, odvojiti ga od Kijeva bilo je nemoguće. Po svim vojnim scenarijima, ako uvodite vojsku u Donbas, mora se ići barem do Dnjepra: a svakim novim kilometrom ka zapadu front se toliko širi i rasprostire od Crnog mora do beloruskih šuma. A, ako odmah nakon Krima, kada je bio najpogodniji momenat za takvu akciju, Kremlj posle merenja svih „za” i „protiv”, nije pošao ovim putem, on je sada još manje moguć.
Izabran je drugi put – Donbas kao sidro za prozapadnu Ukrajinu i tačka okupljanja proruske Ukrajine. Misija Donbasa je komplikovana i zahteva ogroman napor – budući da će Novorusija postati primer za Malorusiju i model nove Ukrajine, oslobođene od nacista. Do toga se može doći kako vojim putem, tako i mirnim, ekonomskim.
Za sada, je na snazi vojna varijanta, koju, na ogromnu žalost, prate žrtve među civilnim stanovništvom. Za prevođenje na mirnu varijantu potrebno je primirje sa stvarnim prekidom vatre, za koje se zalaže Moskva preko minskih sporazuma.
Na kraju krajeva, moramo shvatiti da preformatiranje Ukrajine zavisi od ishoda globalnog sukoba između Vašingtona i Moskve, SAD i Rusije, Zapada i ne-Zapada.
Udarna igla Zapad je dolar i finansijski kolonijalizam. Ako on propadne – biće oslobođena Ukrajina, Sirija, Avganistan itd. Ceo svet će se promeniti do neprepoznatljivosti.
Preveo SRĐAN ĐORĐEVIĆ
