VENCI I POČAST ZA NIKOLAJA HARTVIGA

Ambasador carske Rusije nazivao je Srbiju „ruskom avangardom na Balkanu” i bio iskreno zaljubljen...

Ambasador carske Rusije nazivao je Srbiju „ruskom avangardom na Balkanu” i bio iskreno zaljubljen u nju

Obeležavajući Dan diplomate Rusije, kada je 10. februara 1802. stvoreno Ministarstvo inostranih poslova, predstavnici ambasade ove zemlje, sa Aleksandrom Čepurinom na čelu, položili su juče vence na grob Nikolaja Hartviga, na Novom Groblju u Beogradu. Tako je odata pošta ruskom carskom ambasadoru koji je umro 10. jula 1914. u Beogradu, pokušavajući da spreči izbijanje Prvog svetskog rata. Brojne su priče o ovom velikom prijatelju srpskog naroda, koji je svoj život položio vršeći svoju dužnost, zbog čega je u međuratnom periodu dobio i svoju ulicu u našem glavnom gradu, današnju Beogradsku.

Nikolaj Henrikovič Hartvig, ruski izaslanik u Beogradu, poslednjih godina pred izbijanje Prvog svetskog rata radio je na Balkanu i iznenada preminuo baš uoči početka rata. Rođen je 1857. godine na Kavkazu u gradu Gori u današnjoj Gruziji, u osiromašenoj aristokratskoj porodici vojnog lekara, naturalizovanog Rusa nemačkog porekla. Diplomatsku službu započeo je 1875. u Azijskom departmanu Ministarstva inostranih poslova Ruske imperije. Odmah se ispostavilo da mu je sudbina vezana za Balkan. Služio je kao ataše u tadašnjoj crnogorskoj prestonici Cetinju, zatim bio ruski konzul u bugarskom Burgasu.

Dugotrajni boravak na funkciji direktora Azijskog departmana, gde je pored ostalog birao i kandidate među balkanskim Slovenima za dobijanje ruskih stipendija, formirao je u slovenskim zemljama ogroman krug njegovih „učenika”, pristalica, poštovalaca i prijatelja. Brinuo je o položaju siromašnih studenata, videći u njima tvorce buduće slovenske „renesanse”. Popularnost Hartviga među Slovenima bila je ogromna, posebno u Srbiji koja je posle 1903. definitivno usmerila svoju spoljnu politiku prema Rusiji. Zbog toga je imenovanje Hartviga, koji je pre toga radio kao šef diplomatske misije u Persiji, za izaslanika u Beogradu 1909. godine, dočekano u Srbiji sa oduševljenjem i zahvalnošću.

Situacija na Balkanu, koja je ionako bila napeta, postajala je sve uzavrelija. Petrogradu je bio potreban čovek koji bi umeo da spreči eksploziju, pisao je o Hartvigu njegov naslednik, bivši ruski ambasador Aleksandar Konuzin. Uz Hartvigovo aktivno učešće formiran je Balkanski savez Srbije, Bugarske, Grčke i Crne Gore, koji je razbio Otomansku imperiju i skoro potpuno rešio viševekovno pitanje vladavine Turaka na Balkanu.

Hartvig je nazivao Srbiju „ruskom avangardom na Balkanu” i bio iskreno zaljubljen u nju. Srbi su mu uzvraćali istom merom – ljubavlju i dubokim poštovanjem. Uspeo je da uspostavi odnose poverenja sa kraljem Petrom, premijerom Pašićem, vojvodom Putnikom…

Posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda, 28. juna 1914. u Sarajevu, nadvile su se pretnje agresije protiv Srbije i izbijanja velikog evropskog rata. Rusiji nije bio potreban rat. Petrograd i Beograd do poslednjeg trenutka računali su da će se konflikt izgladiti mirnim putem, a Hartvig je po povratku sa sastanka sa austrougarskim izaslanikom baronom Gizlom, preminuo od srčanog udara.

Na molbu srpskih vlasti, sahranjen je u Beogradu. Pogrebna ceremonija pretvorila se u ogromnu manifestaciju. Za sandukom su išle hiljade ljudi. Na čelu povorke bio je premijer Nikola Pašić. Godine 1939. sredstvima koja je izdvojila jugoslovenska kraljevska vlada, kao i dobrovoljnim prilozima ruskih emigranata ruski arhitekta, G. P. Kovalevski podigao je spomenik na njegovom grobu.

Mnogo je tekstova ispisano o slavnom ruskom diplomati, kome se Srbija odužila onako kako je znala i mogla. Svakako da bi jedna ulica u gradu u kome je živeo i umro i gde počiva, mogla ponovo da ponese njegovo ime.

Autor B. Bilbija
Izvor Politika, 11. 02. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u