MAĐARSKI PUTIN ILI AMERIČKI POGLED NA STRATEGIJU VIKTORA ORBANA

  MIČEL A. ORENSTIN / PITER KREKO / ATILA JUHAS Orban flertuje sa mekom...

 

MIČEL A. ORENSTIN / PITER KREKO / ATILA JUHAS

Orban flertuje sa mekom revizionističkom politikom da bi prikupio glasove kod kuće, a ne da bi podstakao etnički konflikt

Kada je 2010. i 2012. Budimpešta usvojila zakone koji su omogućili Mađarima iz inostranstva da dobiju mađarske pasoše a potom i pravo da glasaju na nacionalnim izborima, izgledalo je kao da takav potez raspiruje opasan nacionalistički plamen, što je podstaklo strah od secesionističkih pokreta unutar mađarskih zajednica u inostranstvu. I zaista, mađarski neliberalni premijer Viktor Orban često je isticao da se mađarska nacija ne završava na državnim granicama, već se se prostire sve do onih Mađara koji su posle Versajskog ugovora – koji je odsekao dve trećine mađarske teritorije – ostali zarobljeni u Rumuniji, Slovačkoj, Srbiji i Ukrajini. Kada napravimo paralelu sa Rusijom, gde je dodela ruskog državljanstva Ukrajincima i Abhazima bila uvod u invaziju, možemo razumeti one kod kojih ovakvi potezi izazivaju jezu.

Iako Orban definitivno zapada u nacionalističku nostalgiju dok govori o Mađarima van državnih granica, njegove namere nisu jednake onima koje ima ruski predsednik Vladimir Putin. Više nego o iredentizmu, Orban razmišlja o glasovima. Zapravo, od kada se vratio na vlast 2010, on je uradio sve što je mogao da izbegne poraz na nekim od sledećih izbora. Kad je reč o predizbornim smicalicama, Orbanu nema ravnog: pošto je dobio apsolutnu većinu glasova u 2010, stekao je mogućnost da toliko prepravi mađarski izborni sistem da je u 2014 njegova partija Fides osvojila dve trećine poslaničkih mesta sa samo 45 odsto glasova. Čak i kad bi Fides izgubio izbore, Orban je uredio sistem tako da bi oni koje je Fides imenovao i dalje upravljali kancelarijom za medije, državnim tužilaštvom, državnom revizorskom komisijom, centralnom bankom i predsedništvom, što bi im omogućilo da zadrže ogromnu moć.

budimpestaprotest201502

ŠTA ORBAN VIDI U MAĐARIMA U INOSTRANSTVU

Na Orbanove poteze sa mađarskim državljanima iz regiona takođe treba gledati kao na deo predizborne strategije. Od kada je Fides 2010 usvojio zakon, 675.000 etničkih Mađara iskoristilo je šansu, a njihov broj ne prestaje da raste. Manje od 130.000 od tih novopečenih Mađara iskoristilo je pravo glasa u 2014, a 95 odsto onih koji su glasali poverenje je poklonilo Fidesu. Iako 130.000 ne izgleda kao velika cifra za zemlju koja ima osam miliona građana sa glasačkim pravom, njihovi glasovi su dali Fidesu dodatno mesto u Parlamentu, što im je omogućilo da ostvare tesnu dvotrećinsku većinu. Dakle, bila je to mala prednost za koju se ispostavilo da je vredela mnogo.

Gledajući u susret izborima 2018, Fides bi mogao još više da profitira tako što će motivisati još više etničkih Mađara da apliciraju za pasoše i glasaju, posebno u regionima naklonjenim Fidesu. Orbanova vlada bi recimo mogla da ubaci još više glasačkih mesta u zemlje regiona čiji glasači tradicionalno podržavaju njegovu partiju – za razliku od Londona i drugih mesta, gde Fides nije žurio da Mađarima olakša glasanje.

Osim što mu mogu biti korisni za izbore, Orban u Mađarima iz inostranstva vidi odgovor na demografske probleme sa kojima se njegova zemlja suočava. Nacija od 10,6 miliona iz 1988, za proteklih 27 godina izgubila je 700.000 ljudi, većinom zbog emigracije i niske stope nataliteta. Istina je i da se Orban, poput mnogih drugih desnocentričnih političara u Evropi (samo mnogo radikalnije), generalno protivi imigraciji, posebno kad se radi o ljudima iz različitih kulturnih sredina. Na primer, imao je oštar komentar posle napada na Šarli ebdo u Parizu kada je rekao: „Ne želimo da vidimo veći broj manjina među nama koje bi imale drugačije kulturne karakteristike i običaje. Želimo da zadržimo Mađarsku ovakvom kakva jeste“. Ipak, mađarska dijaspora mogla bi da pomogne Orbanu da zatvori krug. Tu je njegova strategija slična onoj koju koristi Rusija, koja takođe ohrabruje Ruse iz bivših sovjetskih republika da se vrate kući.

Iako Orban ne planira da izazove velike probleme, njegovi govori često su prožeti snažnim nacionalističkim porukama. Na primer, on zagovara „autonomiju“ i govori o naciji koja se proteže iza trenutnih granica zemlje. Jedno od objašnjenja za takvo ponašanje je da se priprema za situaciju kada će Evropa biti pod ruskim uticajem, gde bi mađarska mogla da traži šansu da povrati – makar i simbolično – neke od bivših teritorija. Orban se možda nada da će Putin uraditi isto što i Adolf Hitler 1938 – da će vratiti Mađarskoj teritorije koje je izgubila Trijanonskim sporazumom. Iako zvuči nerealno, granice u Evropi deluju mnogo fleksibilnije nego pre događanja na Krimu.

budimpestaprotest201503

NA GRANICI DEMOKRATIJE

Međutim, većina etničkih Mađara iz inostranstva ne podržava agresivne autonomaške pokrete jer im je jasno da će oni biti prve žrtve iredentističke politike. Oni uglavnom podržavaju one političke snage koje pokušavaju da ostvare mirnu saradnju između mađarskih, rumunskih, srpskih i slovačkih političkih aktera. Anketa koju je sproveo budapeštanski think-tank (Political Capital) pokazala je da entuzijazam Fidesovih pristalica deli samočetvrtina mađara iz Transilvanije, dela Rumunije gde postoji velika koncentracija mađarskog stanovništva. Većina njih nije aplicirala za dvojno državljanstvo niti je glasala na mađarskim izborima. Za to vreme, mađarska radikalno desna, fašistička i iredentistička partija Jobik bukvalno nema nikakvu podršku Mađara iz inostranstva, uprkos njihovim pokušajima da u mađarskim zajednicama izgrade mrežu koja bi osnažila secesionističke pokrete.

Ovo ipak ne znači da agresivni separatistički pokreti, posebno oni sa stranom političkom podrškom, neće krenuti da se ponašaju kao da iza sebe imaju većinu, što je slučaj kakav imamo u Istočnoj Ukrajini. To se do sada nije desilo, ali bilo kakva nacionalistička zloupotreba Mađara iz inostranstva za unutrašnje političke prilike mogla bi da postavi pozornicu za slične ekstremizme i nestabilnost u zemljama regiona. Takva opasnost nigde nije toliko očigledna kao u Ukrajini, gde je Orban iskoristio politički haos da pokrene pitanje problema sa kojima se suočavaju manjine (oko 200.000 Mađara živi u Ukrajini) u podkarpartskom regionu Zapadne Ukrajine koji se graniči sa Mađarskom.

Ovde je Orban kopirao ruske nacionaliste, pozivajući na veću autonomiju za nacionalne manjine u Ukrajini. U svom inaguracionom govoru 10. maja 2014. Orban je rekao da „Mađari u karpatskom basenu zaslužuju dvojno državljanstvo, prava, čak i autonomiju… To su naša očekivanja od novonastajuće Ukrajine.“ Ovaj govor je, kako se moglo i očekivati, izazvao određene diplomatske komplikacije. Slični pozivi su Mađarskoj donosili probleme i ranije: 1996. bila je primorana da obustavi i na kraju potpuno odustane od poziva na autonomiju za Mađare koje žive u Rumuniji, što je bio jedan od uslova za članstvo u Evropskoj uniji. Evropska unija možda može da održava mir u državama članicama, ali Ukrajina nije jedna od njih.

Orbanov pristup politici nalazi se na granici poštovanja demokratskih principa, ali za sada nije potpuno odustao od evropskih normi. Njegov nastup prema Mađarima iz regiona uklapa se u ovaj obrazac. On flertuje sa mekom revizionističkom politikom – što nije jedinstven slučaj, jer dvojno državljanstvo sa pravom glasa je praksa koju imaju Hrvatska i Rumunija. Međutim, on to radi da bi prikupio glasove kod kuće, a ne da bi podstakao etnički konflikt. Do sada mu je strategija bila uspešna. Ipak, osetljiva ravnoteža bi lako mogla da bude narušena.

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Foreign Affairs

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u