FEBRUARSKE PUŠKE

JEGOR HOLMOGOROV Strategija SAD je zasnovana na pretpostavci odustajanja Moskve od eskalacije konflikta. Ali...

JEGOR HOLMOGOROV

Strategija SAD je zasnovana na pretpostavci odustajanja Moskve od eskalacije konflikta. Ali to je fundamentalna greška

Situaciju nastalu na današnjoj međunarodnoj areni u staroj Evropi opisali bi izrazom „ratna groznica“. Strane ozbiljno razmatraju mogućnost velikog rata, obavljaju pripremne radnje, uključujući pokrete vojske, ali je put za diplomatiju još otvoren, mir je još moguć.

Klasičan slučaj ratne anksioznosti bile su franko-germanske krize 1875. i 1887. godine, inspirisane od strane Bizmarka i prigušene od strane ruske diplomatije. Upravo zbog razrešenja evropske krize 1887. Aleksandar Treći je i dobio naziv Mirotvorca.

Ratna groznica može biti praćena bukom medija, pretećim izjavama, šovinističkim žarom, ali je sve to nedovoljno da bi situacija prešla u vruću fazu. U rat nas ne vodi nemoć diplomatije, nego precenjivanje sopstvenih mogućnosti nasilnog razrešenja konflikta.

Baš o tom lažnom mišljenju o sebi napisana je znamenita knjiga Barbare Takman Puške avgusta, koja je odigrala svoju ulogu u razrešenju Karipske krize. Oni koji knjigu nisu čitali obično misle da je ona upozorenje o tome kako države korak po korak, ne primetivši, mogu skliznuti u rat. Ustvari, knjiga uopšte nije o tome, diplomatske istorije u njoj skoro i da nema. Monografija Barbare Takman posvećena je vojnim planovima suprotstavljenih strana i tome kako realnost rata preokreće divne planove u raspad. Briljantna zamisao Nemaca o trenutnom porazu Francuske propala je zato što su Francuzi reagovali sasvim drugačije nego što su pretpostavljali u berlinskom generalnom štabu.

Upozoravajući smisao Pušaka avgusta sastojao se u tome što je ta knjiga naterala Kenedija da posumnja u briljantne proračune Pentagona, koji su nedvosmisleno pokazivali da će Amerika u nuklearnom ratu uništiti SSSR.

minskpregovori03 resized

IDEOLOGIJA „NIKAD VIŠE“

Sada ratna groznica zvuči sve jače, i potpuno je sposobna da preraste u rat ako suparnici netačno procene svoje šanse.

Možda trezvenije od svih situaciju procenjuju evropski lideri. Oni odlično shvataju da je EU – krhko dete evropskog mira, nastalog 1945. godine. Ideologiju tog saveza čine komfor, sloboda kretanja, tolerancija koja sputava svaku agresiju, uživanje u jeseni evropske civilizacije. Preživevši čudovišni rat koji je u velikoj meri razrušio Evropu, Nemci i Francuzi, stradali više od drugih, zaustavili su se na ideologiji „Nikada više“ – i odlučili da spreče sve previše ekspanzivne životne fenomene, čak i najblagorodnije, koji bi mogli poslužiti kao izvor rata.

Ako konflikt SAD i Rusije pređe u vojni sukob (makar posredni, rukama trećih zemalja), Evropi je dosuđena sudbina ratnog poprišta, u najboljem slučaju prifrontovske zone. Pritom, Evropa je prekrivena američkim nuklearnim kišobranom i nalazi se, kao što je precizirao Putin, u „poluokupaciji“. Razvoj njenih vojnih snaga, naročito posle sunovrata degolističkog kursa u Francuskoj, nalazi se na krajnje niskom nivou – niže od praga realne borbene sposobnosti. Rat protiv makar jednake po snazi armije, koja ne bi bila prethodno razoružana američkim avioudarima, Evropa jednostavno ne bi izdržala.

Upravo zato Oland i Merkelova pokušavaju da zaustave eskalaciju konflikta. Ali za sada im to očigledno loše ide, zato što su evropski lideri navikli da budu robovi Ovalnog kabineta. Oni bi hteli dobre odnose sa Rusijom, ali… na račun Rusije. To jest, hteli bi još jednom da pređu put za koji je limit s naše strane već iscrpljen. Otuda u njihovom diplomatskom bagažu oskudni arsenal pretnji sankcijama i šargarepa njihovog delimičnog ukidanja. To je direktan put u katastrofu.

Jedina razumna strategija za EU bila bi – odlučna promena kursa: trenutno priznanje Krima i Novorusije, ukidanje sankcija, zahtev za smenu kijevskog režima. To bi im dalo odlične odnose sa Rusijom, loše, ali s tendencijom poboljšanja odnose sa Amerikom, a najvažnije – mir. Sadašnji kurs vodi ka neprijateljskim odnosima s Rusijom, lošim (s tendencijom pogoršanja) s Amerikom, i najvažnije – vodi ratu. Ipak, zamisliti takav preokret evropske diplomatije, pri sadašnjoj beznačajnosti njenih lidera, naprosto je besmisleno.

Amerika takođe precenjuje svoje šanse, zanoseći se ulogom svetskog lidera u uslovima vakuuma snaga, koji je nastupio devedesetih godina prošlog veka. U svetu u kome je realizam spoljne politike svih zemalja zasnovan na otrežnjujućem iskustvu poraza (Evrope 1945. i Rusije 1991), samo se Amerika ponaša kao da poraz nikad nije pretrpela. Vijetnam je zaboravljen kao netipična epizoda. Američki establišment je uveren da, ako on „pritisne“ i pokaže dovoljnu oštrinu, Rusija će pre ili kasnije odstupiti.

minskpregovori09 resized

RATNI ZOMBI U KIJEVU

Osnovni američki plan jeste: stvoriti u Evropi rak-ranu, koja će usisavati snagu i iz Rusije i iz EU, podržavati reakciju dostavljajući novac i oružje, pritiskajući Evropljane, i najvažnije – svim mogućim pretnjama sprečiti odlučnu hirurgiju Moskve. Pritom bi sama Amerika, kao suverena država, ostala van konflikta. Ali šta ako Amerika u tome ne uspe? Ako EU odbije prolongiranje konflikta? Ili, što je verovatnije, ako Rusija prestroji svoju strategiju tako da kijevsku huntu sasvim izbaci iz igre? Vašington će morati da prizna poraz? Ili će pribeći nuklearnoj uceni?

Sva strategija SAD faktički je zasnovana na pretpostavci odustajanja Moskve od eskalacije konflikta. Ali – to je fundamentalna greška. Da bi se uspešno koristila nuklearna pretnja, bilo je potrebno sačuvati onu glamurozno-uhranjenu Rusiju, kakva je ona mogla biti sve do pre godinu dana. Danas – od svih učesnika konflikta upravo Rusija može najmanje da izgubi. Paradoksalno, baš politika sankcija Vašingtona povisila je nivo psihološke mobilizacije ruskog društva. Igra ucenjivanja može nas dovesti do praga katastrofe mnogo brže nego što računaju u Beloj kući.

I Rusija, naravno, ima sopstvene rizike. Ako Vašington računa na naš ekonomski krah, to je pogrešno – na temeljnom nivou naša privreda je dovoljno čvrsta, a u uslovima globalnog konflikta do visoke ekonomije niko neće držati. Međutim, mi unekoliko precenjujemo nivo naših vojnih mogućnosti. Može se dugo raspredati o slavi ruskog oružja i o nepobedivosti ruskog vojnika, ali iskustvo svih naših velikih ratova (sa izuzetkom Sedmogodišnjeg) pokazuje da Rusija čini nemoguće tek „u konačnom ishodu“, i taj konačni trijumf biva veoma skup. Do njega se mora doći trnovitim putem gubitaka i katastrofa.

Bitke narodne vojske Donbasa sa demoralizovanom ukrajinskom armijom pokazuju da se čak ni tu pobeda ne stiče u naletu, nego posle dugog i teškog posla. Upravo zbog toga, sablazan ratnog rešenja, prisutna u svim našim procenama, zahteva vrlo ozbiljno preciziranje: šta će biti ako sve pođe neplanirano? Ako umesto brzog uspeha stanemo na pola puta? Upravo sa uviđanjem takve zamke vezan je i pokušaj Moskve da se maksimalno distancira od konflikta, da o njemu govori kao o građanskom ratu unutar Ukrajine, prema kome, protivno mišljenju Zapada, mi nemamo nikakav odnos. Ali ta poza je sve neprirodnija.

Sve u svemu, pokušaji ruske diplomatije da izbegne direktno uvlačenje u konflikt spotiču se o jednu preponu – a to je potpuno odsustvo subjekta za konstruktivni dijalog u Kijevu. Postmajdanski režim je sam po sebi ratni zombi, i svi pokušaji da mu se pristupi putem razuma, koristi, straha i drugih ljudskih motivacija nailaze na žestoko protivljenje.

Bez obzira na globalnost krize, ključ njenog razrešenja ne leži ni u Vašingtonu, ni u Minsku, ni u Donbasu i Debaljcevu, nego u Kijevu. Tamo gde je pre godinu dana sve i počelo. Vaskrsnuti Franca našeg Ferdinanda bilo je nemoguće. Prognati iz Kijeva krdo demona sa Majdana – više je nego moguće.

Prevod ŽELIDRAG NIKČEVIĆ

Izvestiя

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u