ODGOVOR NEBOJŠI KATIĆU ILI PROPOVEDI UMESTO DOKAZA

BOŠKO MIJATOVIĆ Katića više interesuje lov na veštice nego ozbiljna analitička rasprava o ekonomskim...

BOŠKO MIJATOVIĆ

Katića više interesuje lov na veštice nego ozbiljna analitička rasprava o ekonomskim zbivanjima

Polemišući sa Ljubomirom Madžarem, gospodin Nebojša Katić me je pomenuo u ne baš pohvalnom svetlu, pa sam prinuđen da mu odgovorim. Evo većeg dela njegovih reči: [1]

„Iz činjenice da je ukupan svetski BDP pao za ‘samo’ 0,7 odsto u 2009, a kod razvijenih država za ‘samo’ 3,7 odsto, Mijatović izvlači zaključak da nema govora o ‘epohalnoj krizi’. I to je to. Coup de grace. Ovo je verovatno najkraća analiza Velike recesije ikada viđena, i ovakva analiza može impresionirati Madžara, ali, bojim se, samo njega.

Šta je sporno u Mijatovićevom zaključku o ne-baš-naročito-velikoj-krizi? Mijatovićeva tvrdnja je nedopustivo površna i lišena je bilo kakvog konteksta. Ovako kako to Mijatović interpretira, kriza je došla, bila je mala i prošla je sama od sebe. Mijatoviću se ovakav pristup i može oprostiti jer, ponavljam, njegov tekst se krizom bavi usputno. Međutim, Madžaru se ne može oprostiti…

O tome da kriza nije velika, Mijatović je ocenu dao odoka. I Madžar i Mijatović propuštaju da uoče da prvi put u posleratnoj istoriji svetska ekonomija 2009. nije zabeležila rast. Dakle, ako je reč o nebaš-naročito-velikoj-krizi, kako je moguće da je u tom smislu 2009. jedinstvena godina u poslednjih 60 godina ekonomske istorije? Kako to da nije naveden niti jedan primer u posleratnoj istoriji sveta kada se dogodilo nešto slično?

Dalje, u modernoj ekonomskoj istoriji dugoj vek i po, prepoznate su samo dve velike, globalne krize i obe su dobile svoje prepoznatljive nazive – Duga depresija (1873) i Velika depresija (1929).

Kriza koja je započela 2007. takođe je dobila naziv – Duga recesija. Već i time je identifikovana kao treća globalna kriza. Ako je reč o ne-baš-naročito-velikoj-krizi kakvih je već bilo, ne bi bilo nikakve potrebe da joj se daje jedinstven naziv, koji je sada i opšteprihvaćen.

Konačno, i daleko najvažnije od svega, jeste činjenica da je globalni ekonomski pad sprečen državnim intervencijama kakve nikada ranije nisu viđene ni po veličini ni po geografskom obuhvatu.“

OCRNjIVANjE „NEOLIBERALIZMA“
Znači, moja tvrdnja o nepostojanju duboke svetske krize, uz navod da je BDP sveta opao samo za 0,7 odsto u 2009. jeste „nedopustivo površna“ i data „odoka“. Doduše, sam Katić me pravda time što mi to nije bila osnovna tema, na čemu mu hvala.

Na početku želim da uverim čitaoca da mi nije namera da minimizujem ozbiljnost zbivanja od 2007. naovamo, kako se g. Katiću učinilo, već samo da se suprotstavim preterivanjima sa navodnom ogromnom dubinom i epohalnošću krize. Smisao ovog preterivanja vidim u propagandnoj težnji njenih zagovornika da se „neoliberalizam“ što više ocrni korišćenjem (pogrešnog) silogizma, koga sam ranije pomenuo: [2]

1. Neoliberalistički fundamentalizam vlada svetom;

2. Svet je u teškoj, dubokoj krizi;

3. Dakle, neoliberalizam je kriv za duboku krizu i pogrešan.

kriza1929Mislim da nijedan od stavova ovog silogizma nije tačan: niti svetom vlada neoliberalizam niti se svet nalazi u dubokoj teškoj krizi, pa ni neoliberalizam ne može biti kriv. Dakle, iz pomenutog razloga ovde insistiram na definicionim pitanjima i tačnosti korišćenja pojmova krize i recesije, mada razumem slobodnu upotrebu u svakodnevnom govoru i pisanju.

Pređimo na stvar. Da bi potkrepio svoju tvrdnju da je u pitanju ozbiljna kriza, Katić gore navodi tri stava.

TRI KATIĆEVA STAVA
Prvo, kaže Katić, u 2009. prvi i jedini put izostao je rast BDP sveta u poslednjih šest decenija, pa se stoga radi o krizi. Zaista ne znam da li da ovo shvatim kao ozbiljnu tvrdnju. Jer iz izostanka rasta u jednoj godini uošte ne sledi da je svet bio u dubokoj krizi u toj godini, a još manje da je u krizi i sledećih godina. Stagnacija u jednoj godini znači samo to – stagnaciju u toj jednoj jedinoj godini i ništa više. A pojam ekonomske krize neminovno podazumeva ozbiljan pad ekonomske aktivnosti. Pogledajmo kretanje BDP sveta tokom poslednjih godina (u 2009. je nula):

boskomijatovic01Izvor: IMF World Economic Outlook (WEO), October 2014: Legacies, Clouds, Uncertainties; IMF World Economic Outlook Update, January 2015.

Da li ove stope rasta od 3 do 5 odsto svedoče o krizi? Svakako da ne osim ukoliko ne promenimo pojam krize tako da obuhvata i stope rasta od 3 do 5 odsto. To bi ipak bilo neozbiljno.

Da je gospodin Katić spreman da kaže da recesija/kriza nije bila svetska, već ograničena na razvijene zemlje (–3,4 odsto u 2009), onda bi razlike među nama bile – manje. Ali on insistira na krizi kao svetskom fenomenu, što mogu da razumem: ukoliko je „kriza“ pogodila manji deo sveta dok ostali nastavljaju da lepo rastu, onda je kritika „neoliberalizma“ daleko manje uverljiva pošto bi to značilo da nije „neoliberalizam“ kriv, već nešto drugo što razlikuje te dve grupe zemalja, odnosno nešto što je specifično samo za razvijene zemlje.

Drugo, kaže Katić, opšte je prihvaćeno da se ovo što se zbiva zove „Dugom recesijom“, što je onda kriza. Opet hokus-pokus rečima. Ukoliko imate dugotrajnu prehladu, onda je to zapaljenje pluća. Neće biti. Recesija i kriza su dva različita pojma – razlikuje ih dubina opadanja ekonomske aktivnosti – i ovde kvantitet (u smislu trajanja) ne prelazi u kvalitet. Prehlada nije zapaljenje pluća, a ni recesija ne traje dugo.

Naravno, pojam duge recesije nije univerzalno prihvaćen. Njega uglavnom koristi ili ga je koristila samo jedna struja američkih ekonomista predvođena Krugmanom. I uopšte ko je danas u recesiji? Ceo svet raste poslednjih godina osim jedne grupe zemalja unutar Evropske unije (zbog poznatih slabosti institucionalne arhitekture EU i političke neefikasnosti) i Japana (iz specifičnih razloga koji deluju već dve decenije). Veći deo sveta koji je postradao tokom 2009. godine otad je u procesu oporavka, pa se ne može reći da je i dalje u krizi ili recesiji. Prosto, to su dve različite faze privrednog ciklusa: bear i bull market. Kada prođe recesija/kriza, privreda započinje uspon koji se obično zove oporavak. I to je na delu od 2009/2010. godine. Svakako, oporavak može biti sporiji ili brži, a ovaj se baš i ne odlikuje brzinom, pa izgleda da su Rajhartova i Rogof u pravu kada tvrde da je oporavak kod ekonomskih kriza uvek bio sporiji onda kada su izazvane finansijskim krizama. [3]

Tako su i Krugman i mnogi drugi nezadovoljni relativnom sporošću oporavka američke privrede, mada privredni rast i u SAD postoji:

boskomijatovic02Izvor: IMF World Economic Outlook: Legacies, Clouds, Uncertainties, October 2014; za 2014. Bureau of Economic Analysis, National Income and Product Accounts, Gross Domestic Product: Fourth Quarter and Annual 2014 (Advance Estimate), 30. 1. 2015.

U prethodnih pet godina prosečna stopa rasta američke ekonomije je 2,2 odsto. Recesija? Kriza? Neće biti. Recesija je u SAD, po oceni poluzvaničnog NBER (The National Bureau of Economic Research), završena još sredinom 2009. godine. Od tada je i u SAD na delu oporavak od recesije. Da li je pomenuti rast mogao da bude brži, pitanje je za diskusiju, oko koga se godinama lome koplja, ali je to druga tema. A ja bih voleo da je i Srbija imala ovaj višegodišnji „recesioni“ rast od 2,2 odsto.

Gospodin Katić, znači, i fazu oporavka u razvijenim zemljama, koja traje od 2009/2010, uključuje u vreme duboke krize, što je bez sumnje pogrešno. Ali pretpostavljam o čemu se radi: ukoliko je recesija/kriza trajala godinu-dve – onda bi opet bilo teško ozbiljno kriviti „neoliberalizam“ za nešto što je kratko trajalo i odavno prošlo. Uključenjem oporavka u krizu dobija se višegodišnji period u kome kritičar „neoliberalizma“ ima prilike da oštri svoje pero.

I treće i najvažnije, kaže Katić, globalni ekonomski pad sprečen je „kolosalnom“ državnom intervencijom. Duboka kriza je bila tu i još je uvek tu, ali su njene posledice na pad proizvodnje neutralisane spektakularnom intervencijom. Sada već uopšte ne shvatam šta Katić podrazumeva pod rečju kriza, ali to očigledno nije pad aktivnosti u realnoj ekonomiji, pošto, po njemu, kriza postoji i bez pada, čak sa ekonomskim rastom. Izgleda da Katić pod krizom podrazumeva poremećaj, odnosno impuls koji vodi poremećaju normalnog ekonomskog života, što je nešto sasvim drugo i, naravno, pogrešno.

Veliki poremećaj, prvenstveno u SAD, zbio se u finansijskom sistemu 2007-2008. i izazvao finansijsku krizu. Ne ulazeći dublje u priču, dovoljno je reći da je došlo do panike prvenstveno povezane sa tzv. bankarskim sektorom u senci, pa je nestalo poverenje u ceo finansijski sistem, kreditiranje je presahlo i ekonomska aktivnost zapela. Država je priskočila u pomoć i kroz monetarnu i kroz fiskalnu politiku, i verovatno je da su efekti intervencije pozitivni. No teško je reći koliko pozitivni. Krugman veruje da su bili dobri, ali nedovoljni i da je fiskalni stimulans trebalo da bude znatno veći, dok neki drugi (Baro, Kohran, Saks) misle da stimulans nije ni mogao da donese bolje rezultate.

ekonomijazapadKatićevo uverenje da su efekti državne intervencije bili ogromni i odlučujući da ne dođe do ekonomskog sloma potpuno je legitimno, ali ih on nije argumentovao, a još manje dokazao. Drugim rečima, Katićeva treća tačka predstavlja golu tvrdnju i stoga se ne može prihvatiti na reč. Umesto da dokazuje, Katić propoveda, kako bi rekao Slobodan Jovanović. A i nema sumnje da bi mu dokazivanje teze da bi bez intervencije došlo do sloma išlo teško, kao i uvek kada se pokuša dokazivanje varijanata alternativne istorije.

U SVEMU JE IZGREŠIO
Sve u svemu, mislim da je u ekonomskoj struci praktično opšteprihvaćeno da je razvijene zemlje pogodila ozbiljna finansijska kriza ujesen 2008, koja je uticala na pojavu kratkotrajne recesije (nekoliko kvartala), da je realni sektor, uz pomoć države, uspeo da izdrži udar i potom krenuo u usporeni, ali jasan oporavak u većini zemalja razvijenog sveta, dok su zemlje u razvoju uglavnom održale svoj rast i u vreme recesije u razvijenom svetu. Sa druge strane, Katić tvrdi da je svet i dalje u dubokoj krizi, samo što se to ne vidi.

Katić je u odeljku posvećenom meni u svemu izgrešio. To bi bilo nevažno da je u pitanju samo mala čarka oko sporednog dela njegovog polemičkog teksta, ali je problem, bar za mene, što mi se čini da Katića više interesuje lov na veštice nego ozbiljna analitička rasprava o ekonomskim zbivanjima.

_________
Uputnice:

[1] N. Katić: Post Scriptum o „našim naučnim sporovima, 2015.

[2] O tzv. neoliberalizmu u zborniku Globalna kriza i ekonomska nauka, Neoliberalizam i alternative, Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet, Beograd, 2012; videti
http://www.clds.rs/newsite/Mijatovic%20Neoliberalizam.pdf.

[3] C. M. Reinhart and K. S. Rogoff: Recovery from financial crises: Evidence from 100 episodes, NBER Working Paper 19823, January 2014.
_________

Autor je predsednik Centra za liberalno-demokratske studije u Beogradu

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u