JANIS VARUFAKIS
Postoje okolnosti kad moramo da postupimo ispravno, ne kao deo strategije, nego prosto zato što je ispravno
Pišem ovaj članak na marginama ključnih pregovora sa kreditorima moje zemlje, čiji bi rezultat mogao da obeleži jednu generaciju i da se pokaže kao prekretnica za evropski eksperiment sa monetarnom unijom.
Teoretičari igara analiziraju pregovore kao da je riječ o igrama koje uključuju sebične igrače. Pošto sam mnogo godina svog akademskog života proučavao teoriju igara, neki komentatori su požurili da pretpostave da ću kao novi grčki ministar finansija užurbano osmišljavati blefove, služiti se lukavstvima i mišljenjima drugih, boreći se da poboljšam svoje slabe karte.
Ništa od toga ne bi moglo da bude dalje od istine.
Ako ništa drugo, moje iskustvo sa terijom igara me uverilo da bi bila čista ludost misliti o aktuelnim raspravama Grčke i njenih partnera kao o igri cenjkanja, koja se gubi ili dobija blefiranjem i taktičkim izvrdavanjem.
Problem sa teorijom igara, kako sam često govorio svojim studentima, jeste što motive igrača uzimaju zdravo za gotovo.
U pokeru ili blekdžeku ova pretpostavka nije problematična. Međutim, u trenutim raspravama između naših evropskih partnera i Grčke suština je da se uspostave novi motivi. Potrebno je da se oblikuje svež mentalni sklop koji prevazilazi nacionalne podele, da razori odnos poverilac–dužnik u korist panevropske perspektive, i da zajedničko evropsko dobro postavi iznad dnevne politike, a opšte dobro Evrope iznad dnevne politike, dogme koja se pokazala otrovnom kad se univerzalno primjenjuje, kao što je to i mentalni sklop „mi protiv njih“.
CRVENE LINIJE, LOGIKA, DUŽNOST
Kao ministar finansija male fiskalno izmučene nacije, kojoj nedostaje centralna banka i koju mnogi naši partneri vide kao problematičnog dužnika, uveren sam da imamo samo jednu mogućnost: da izbegnemo iskušenje da se odnosimo prema ovom trenutku kao strateškom eksperimentu i, umesto toga, iskreno pokažemo činjenice o grčkoj socijalnoj ekonomiji, predstavimo predloge za obnovu rasta Grčke, da objasnimo zašto su oni u interesu Evrope i otkrijemo crvene linije ispod kojih nas logika i dužnost sprečavaju da odemo.
Velika razlika između ove i prethodne vlade jeste dvostruka: mi smo odlučni da se sukobimo sa moćnim interesima kako bismo obnovili Grčku i stekli poverenje naših partnera. Takođe, ne želimo da nas tretiraju kao dužničku koloniju, koja treba da pati zbog svojih dugova.
Princip najvećih mera štednje najzaduženije ekonomije bio bi podesan da nije uzrokovao toliko nepotrebne patnje.
Često me pitaju šta ću uraditi ako je jedini način da obezbedim finansiranje zemlje da pređem preko svojih crvenih linija i prihvatim mere za koje smatram da su više deo problema nego rešenja.
Veran principu da nemam pravo da blefiram, moj odgovor je da neću preći svoje crvene linije. U suprotnom, one neće zaista biti crvene, nego samo puki blef.
CARSTVO SVRHE I CARSTVO DUŽNOSTI
Ali šta ako to mom narodu donese mnogo bola, pitaju me. „Sigurno blefiraš“, kažu mi. Problem sa takvom vrstom polemike je da pretpostavlja, kao i teorija igara, da živimo u tiraniji posledica. Postoje okolnosti kad moramo da postupimo ispravno, ne kao deo strategije, nego prosto zato što je ispravno.
Protiv takvog cinizma nova grčka vlada će naći rešenje. Mi ćemo odustati, bez obzira na posledice, od dogovora koji su pogrešni i za Grčku i za Evropu. Završiće se igra „širi se i pretvaraj“, koja je počela pošto Grčka 2010. godine nije više mogla da vraća svoj javni dug.
Neće biti više zajmova – ne dok ne budemo imali kredibilan plan rasta ekonomije kako bismo mogli da vratimo trenutne dugove, pomognemo srednjoj klasi da ponovo stane na noge i izbegne odvratnu humanitarnu krizu. Neće više biti „reformskih programa“, koji ciljaju na siromašne penzionere i porodične apoteke, dok korupcija na visokom nivou ostaje netaknuta.
Grčka vlada ne traži od partnera da izbegne vraćanje dugova. Tražimo nekoliko meseci finansijske stabilnosti koja će nam omogućiti da sprovedemo reforme koje većina grčkog naroda može da podnese i podrži, da bismo mogli da povratimo rast i našu mogućnost da vratimo dugove.
Neko će pomisliti da je ovo povlačenje iz igre teorija motivisano nekom radikalno levom agendom, ali nije. Tu je najveći uticaj Imanuela Kanta, nemačkog filozofa koji nas je naučio racionalnom i slobodnom begu iz carstva svrhe tako što ćemo da učinimo ono što je ispravno.
Kako znamo da je naša agenda skromnosti, koja je deo naših crvenih linija, po Kantovim uslovima – pravedna? Znamo, kada pogledamo u oči gladnih ljudi na ulicama naših gradova ili kada razmišljamo o našoj srednjoj klasi, ili kada razmatramo interese vrednih ljudi u svakom evropskom selu i gradu u našoj monetarnoj uniji. Posle svega, Evropa će ponovo dobiti dušu kad ponovo zadobije poverenje ljudi tako što će njihove interese da stavi u prvi plan.
