DVE PRESUDE ILI KREDIBILITET MEĐUNARODNE PRAVDE NA ISPITU

  STEFAN KARGANOVIĆ Kako je došlo do toga da dva suda čiji osnivač su...

 

STEFAN KARGANOVIĆ

Kako je došlo do toga da dva suda čiji osnivač su UN u svojim odlukama različito tumače i tretiraju genocid

Umesto što se raspravlja o načinu kako je glasao prof. Milenko Kreća ili se izražava gnev što Međunarodni sud pravde (MSP) u nedavnoj presudi povodom hrvatske parnice protiv Srbije nije utvrdio genocid nad srpskim narodom u NDH, bilo bi korisnije okrenuti se nekim drugim pitanjima.

Što se tiče prof. Kreće, srpskog sudije u veću MSP, njegova obaveza, kao i svih članova veća, je da glasa po profesionalnoj savesti, a ne po nacionalnoj pripadnosti. Ovo drugo je prikladnije za hrvatskog sudiju, koji je sasvim predvidljivo i glasao po očekivanom obrascu. Neutvrđivanje genocida u NDH ne predstavlja neuspeh srpskog pravnog tima, već prirodnu posledicu činjenice da je nadležnost suda ograničena isključivo na bavljenje navodnim genocidima iz devedestih godina. Srpska protivtužba se u ovoj parnici ne poziva na ustaški genocid kao predmet razmatranja jer to i ne može pošto se dogodio pre nego što je Konvencija bila usvojena u januaru 1951. Materijal iz tog perioda je korišten samo kao ilustracija kontinuiteta genocidne namere na hrvatskoj strani, a ne kao pitanje koje bi veće sada trebalo da reši.

Kritičari srpskog tima ne postavljaju logično pitanje zašto Jermenija nije tužila Tursku ili Izrael Nemačku za genocid. Odgovor je jednostavan – radi se o događajima od pre nego što je Konvencija stupila na snagu. Moralno i politički ti zločini ne zastarevaju, kao ni zločin genocida u NDH, ali pravno stvar stoji unekoliko drukčije.

PREDMET POPOVIĆ I OSTALI

Skoro istovremeno sa presudom MSP objavljena je i drugostepena presuda žalbenog veća Haškog tribunala (MKTBJ) u predmetu Popović i ostali. U tom predmetu genocid je jedno od centralnih pitanja i osuđujuća presuda za genocid potvrđena je dvojici optuženih, Beari i Popoviću. Komparativna analiza ovih presuda, po pitanju genocida, mnogo je značajnija tema od učitavanja upitnih pobuda u način kako je glasao prof. Kreća.

Ali pre svega nekoliko važnih momenata iz drugostepene presude u predmetu Popović i ostali.

Prva zanimljivost u ovoj presudi odnosi se na potvrđivanje uloge generala Ratka Mladića kao navodnog pripadnika „udruženog zločinačkog poduhvata,“ što ga čini saodgovornim za „operaciju ubijanja“ u Srebrenici (par. 1052). Izgleda da je na osnovu ovakvog zaključka izvedenog u drugom predmetu, dok je suđenje Mladiću pred istim Tribunalom još uvek u toku, Mladićeva krivična odgovornost već postala presuđena činjenica. Ima li sada nastavak suđenja generalu Mladiću ikakvu dalju svrhu ako je centralno pitanje njegove krivice već presuđeno, i to u predmetu gde on čak nije ni jedan od optuženih niti je imao mogućnost da se brani? Pravnici koji nisu sticali obrazovanje u kuloarima MKTBJ, nego u nekim ozbiljnijim ustanovama, sigurno bi se složili da – nema.

Podjednako zanimljivo, a to je uzgred još jedan indikator ozbiljnosti Haškog tribunala, drugostepeno veće MKTBJ je zaključilo (verovatno pravilno u ovom slučaju) da optuženi Beara i Popović nemaju nikakve veze sa čuvenim streljanjem šestorice Bošnjaka u Trnovu neposredno posle srebreničke operacije 1995. godine (par. 1058). Zašto ova „pornografija zločina“, kako bi se izrazio Nebojša Malić, privlači pažnju? Zato što ako navodni glavni operativci „srebreničkog genocida,“ kojima je za to dosuđena doživotna robija, nisu odgovorni za ta svojevremeno senzacionalno prikazana ubistva, onda se čitava lažna konstrukcija Nataše Kandić i tužioca Najsa u vezi sa podmetnutim video-snimkom tog streljanja ruši kao kula od karata.

Da podsetimo zaboravnu javnost, radi se o video snimku emitovanom 2005. godine tokom suđenja Slobodanu Miloševiću, gde je prikazano ubistvo šestorice navodnih zarobljenika iz Srebrenice, što je izazvalo buru u Srbiji i u svetu. Da bi se izbegla neprijatnost unakrsnog ispitivanja i istrage o problematičnom poreklu i prirodi tog snimka, on u sudnici nije bio predočen kao dokazni predmet, nego samo pod neveštim izgovorom postavljanja pitanja svedoku da li prepoznaje jednog od aktera koji se na snimku pojavljuje. Pravi cilj bio je postizanje propagandnog i psihološkog efekta, kao što se zapravo i dogodilo. Londonski Gardijan od 5. juna 2005. tom prilikom je likovao da „snimak predstavlja ‘pištolj koji se puši’ zato što je konačni i neoborivi dokaz udela Srbije u srebreničkim masakrima, u kojima je više od 7.500 bosanskih muslimana, muškaraca i dečaka, ubijeno“.

popovicbeara

LABAVLjENjE KRITERIJUMA U MKTBJ

U istom tekstu se navodi i zlobni komentar Nataše Kandić, izvora ovog snimka, da „posle ovoga više nema izbora jer Srbi su prinuđeni da vide šta se dogodilo i moraju prestati da poriču prisutnost srpskih snaga tamo“.

U ovom slučaju „tamo“ je 200 km od Srebrenice. Gospođa Kandić i tužilac Najs pomoću ovog vizuelnog trika pokušali su da proizvedu utisak da je srpska strana šestoricu zarobljenika odvezla sa navodnog stratišta na udaljeno područje Trnova da bi prikrila jedan deo (manje od jednog promila) ubijanja „preko 7.500“ žrtava. Neslavni raspad ove apsurdne priče trebalo bi da bude negde zabeležen, ali je malo verovatno da će biti prokomentarisan na internet prezentaciji Fonda za humanitarno pravo.

Najzad, za Republiku Srpsku u predmetu Popović vrlo je značajan stav žalbenog veća da za utvrđivanje „zločina genocida nije potrebno postojanje državne politike“ (par. 430). Odbacivanjem argumentacije veštaka odbrane prof. Vilijama Šabasa da je državna politika neodvojiva komponenta i sastavni deo izvršenja zločina genocida, veće MKTBJ je u velikoj meri dodatno olabavilo kriterijum za dokazivanje tog delikta i otvorilo vrata za proširivanje, bez posebnog dokaznog postupka, terena odgovornosti za genocid sa pojedinačnog potencijalno na više institucionalne nivoe odgovornosti. Ako je posebno dokazivanje državnog učešća nepotrebno, a pomoću mehanizma udruženog zločinačkog poduhvata utvrđuje se odgovornost najviših civilnih i vojnih državnih predstavnika, inkriminacija targetirane države više nije problematična i predstavlja prirodan i logičan sledeći korak. I sve to bez izvođenja posebnih dokaza.

Ove godine se obeležava dvadesetogodišnjica Srebrenice, presude Karadžiću i Mladiću biće objavljene u relativno kratkom roku, multimilionske tužbe za odštetu protiv Republike Srpske u fazi su aktivne pripreme, a pritisak međunarodnih faktora i unutrašnjih saradnika za nastavak procesa centralizacije BiH – uz paralelno otuđivanje nadležnosti, što bi Republiku Srpsku pretvorilo u praznu ljušturu – uveliko je u toku. Mada formalno samo dictum, ili uzgredna opaska, stav veća MKTBJ o nepotrebnosti dokazivanja postojanja državne politike za utvrđivanje genocida odraziće se neminovno na štetu pozicija Republike Srpske u daljoj političkoj borbi za njen opstanak.

Međutim, najvažnije i centralno pitanje za uporednu analizu presuda MSP i MKTBJ nesumnjivo se odnosi na prisustvo eventualnih nijansi i razlika u pristupu kada je reč o genocidu. Pažljivim čitanjem i poređenjem dolazi se do zaključka da ključne razlike postoje i da bi mogle biti korisne.

ratkomladichag

MSP VS. MKTBJ

Ukratko, veće MSP je utvrdilo da i hrvatska tužba i srpska protivtužba sadrže brojne elemenate koji se hipotetički uklapaju u materijalni aspekt krivičnog dela genocida, ali su ipak neuspešne jer ne zadovoljavaju subjektivan uslov pošto ne dosežu standard za dokazivanje posebne namere, ili dolus specialis. Posebna namera je differentia specifica, ili suštinsko obeležje koje, prema odredbama Konvencije, izdvaja genocid od drugih oblika ubistva i bez čega se taj delikt ne može valjano utvrditi. Zato je način kako MSP tretira ovu ključnu odrednicu, za razliku od pristupa MKTBJ, od izuzetne važnosti.

MSP bez ograda staje na stanovište da se genocid ne može utvrditi osim ako je postojanje genocidne namere „jedini mogući zaključak“, ili „the only possible inference“. (par. 148). Ovaj visoki prag dokazivanja je izuzetno značajan za ocenu zaključaka raznih veća MKTBJ u vezi sa pravnom kvalifikacijom događaja u Srebrenici u julu 1995.

Postupajući više po političkim nalozima nego po odgovornoj profesionalnoj proceni, u nedostatku konkretnih dokaza MKTBJ je improvizovao teoriju „mozaika“ kao pomoćno sredstvo za zapušavanje rupa u raspoloživoj dokaznoj građi. Po toj teoriji, veće prisvaja pravo da izvede zaključak o postojanju posebne namere korišćenjem induktivne metode, ali dovedene do krajnjih granica kredibiliteta. Dokazni mozaik se može sastojati iz niza kockica od kojih nijedna sama po sebi ne mora da odražava „genocidnu nameru“, ali koje navodno, sagledane u sveukupnosti, po oceni veća, odražavaju nameru da se fizički uništi jedna od zaštićenih grupa.

Drugim rečima, po proceduri koju je usvojio MKTBJ i koja leži u osnovi svih srebreničkih presuda gde je utvrđeno postojanje dela genocida, dokazna građa je neka vrsta Roršah testa, gde bi svako ko posmatra crtež mogao da dođe do različitog zaključka o tome šta predstavlja. Veće MKTBJ, po svojoj slobodnoj oceni, optuženim akterima imputira subjektivnu nameru da izvrše genocid, mada drugi koji posmatraju isti splet okolnosti možda takvu nameru ne bi bili u stanju da primete. Ovo je daleko niži standard od „jedinog mogućeg zaključka“ koji je artikulisan u presudi MSP u predmetu „Hrvatska protiv Srbije.“

Razlika između MSP i MKTBJ u odnosu na standard dokazivanja posebne namere trebalo bi da bude predmet sistematske analize. Po MSP, „obrazac ponašanja“ bi morao „da bude takav (…) da isključivo upućuje na postojanje takvog umisla“ (par. 145). MSP zato značajno upozorava da je „teško utvrditi umisao na osnovu izolovanih postupaka“ (par. 139). U produžetku presude veće razrađuje ovu misao dalje, odbijajući jednu po jednu tačku iz hrvatske tužbe (par. 161–163) zato što nije specifično vezana za fizičko uništenje ciljne grupe, već je podjednako ili čak ubedljivije objašnjiva po nekom drugom osnovu. Sledstveno, staje na stanovište da zaključak o genocidu, da bi bio pravno održiv, mora biti „neoborivo dokazan,“ ili conclusively proved (par. 178).

STARIJI I MLAĐI SUD UN

Dve zaključne opservacije. Prvo, zločin ozbiljnosti i težine genocida ne sme se ni površno dokazivati ni olako utvrđivati. Svako podizanje lestvice pri formulisanju standarda dokazivanja je blagotvorno za sistem međunarodne pravde i korisno za srpsku stranu u vezi sa pravilnim kvalifikovanjem događaja u Srebrenici.

Drugo, oba suda koja su predmet ove uporedne analize pripadaju pravosudnom sistemu iste ustanove – Ujedinjenih nacija. Bez obzira na to što se jedan od tih sudova bavi međudržavnim parnicama, a drugi utvrđivanjem krivične odgovornosti pojedinaca, njihovi standardi bi morali biti ujednačeni kada je u pitanju ista materija – u ovom slučaju genocid – da bi u sistemu međunarodnog pravosuđa države i pojedinci mogli računati na pravnu sigurnost. Svi subjekti u kontekstu primene međunarodnog prava, i države i pojedinci, imaju legitimno očekivanje da im se sudi po istim standardima. MSP je stalni sud UN, MKTBJ je ad hoc tribunal. Samo ta činjenica dovoljna je za zaključak da jurisprudencija prvog suda indiskutibilno nosi prevagu nad praksom onog drugog.

Ako su prethodna razmatranja validna to nosi bar sledeće implikacije u odnosu na presude MKTBJ vezane za Srebrenicu. Retrospektivno, timovi odbrane svih optuženika pravosnažno osuđenih za genocid ili u očekivanju takve pravosnažne presude (predmet „Tolimir“) bez odlaganja treba da zahtevaju reviziju standarda dokazivanja tako što će se primeniti strožiji i prikladniji kriterijum koji je artikulisao MSP. Prospektivno, timovi odbrane Mladića i Karadžića, kojima presude još nisu izrečene, moraju unapred da zahtevaju to isto.

Pečat

Politika
Pratite nas na YouTube-u