BUĐENjE EVROPE I ISTORIJSKI ZNAČAJ MINSKA-2

SINIŠA LjEPOJEVIĆ Posle dogovora u Minsku isplivava tihi sukob Evrope i Amerike, slično kao...

SINIŠA LjEPOJEVIĆ

Posle dogovora u Minsku isplivava tihi sukob Evrope i Amerike, slično kao u Bosni, mada su sada daleko veći ulozi

Nije, naravno, realno da se očekuje da samo jedan dogovor, pa makar i pod autoritetom lidera Rusije i Ukrajine i dve najmoćnije zemlje Evropske unije, kakav je Minsk-2, odmah okonča građanski rat u Ukrajini i razreši čvor te geopolitičke igre najmoćnijih sila na svetu. Uprkos toj realnosti, celonoćni samit lidera u Minsku bio je izuzetno važan događaj. Prvo, na tom skupu su definisana rešenja koja će na kraju i biti primenjena, bez obzira koliko još rat u Ukrajini bude trajao. To je ono kako će ta zemlja izgledati kada jednoga dana bude uspostavljen mir. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je dogovor iz Minska uključio u svoju rezoluciju o Ukrajini, čime je on postao i međunarodni dokument. Drugo, Minsk-2 je, još od vremena bombardovanja Srbije i invazije na Irak, najveći test sudbine Evropske unije i prirode njenog savezništva sa Amerikom. Minsk-2 i neprospavana noć u beloruskoj prestonici postaće istorijske činjenice.

U javnoj diplomatskoj komunikaciji i medijskim manipulacijama, pre svega na Zapadu, dominiraju sumnje da će postignuti dogovor doneti i mir i tvrdi se da je praktično Minsk-2 već mrtav. Najveći deo tih sumnji se inspiriše činjenicom što Amerika, pod čijom je kontrolom vlast u Kijevu, nije direktno bila deo dogovora u Minsku. Ako je suditi prema onome kako se Amerika ponaša na međunarodnoj sceni, onda je takva sumnja potpuno opravdana i svaki dan iz Vašingtona dolaze potvrde te sumnje. Dok su lideri evropskih zemalja, najbližih američkih saveznika, zatim Rusije i Ukrajine, dogovarali obustavu ratnih dejstava i otvaranje puta miru, u Vašingtonu se prave planovi o slanju oružja Ukrajini i čitavog bataljona – oko 400 ljudi – američkih vojnih instruktora. To bi pre svega moglo da znači da bi se sukobi mogli nastaviti, ali nikako ne odbacuju značaj dogovora u Minsku. Jer taj dogovor nije samo o prekidu vatre nego i o osnovnim elementima budućeg uređenja Ukrajine. U tom smislu situacija u mnogo čemu podseća na onu u Bosni i Hercegovini, pa bi se na osnovu tog iskustva moglo govoriti i o onome što dolazi u skoroj ukrajinskoj budućnosti.

RAZLIKE IZMEĐU UKRAJINE I BOSNE
Treba podsetiti da je posle skoro četiri godine rata u Bosni na kraju dogovoreno rešenje koje je bilo ponuđeno i pre nego što je rat počeo. Pre razbuktavanja rata, u Portugaliji je pod autoritetom Evropske unije (EU) postignut i potpisan takozvani Lisabosnki sporazum o unutrašnjoj podeli Bosne i Hercegovine. Ali u tom dogovoru nije učestvovala Amerika i sve je propalo, rat se razbuktao. Na kraju je Dejtonski sporazum pod autoritetom Amerike praktično potvrdio osnovne elemente iz Lisabona, ali tek posle četiri godine rata i stotine hiljada žrtava.

debaljcevo05Takav razvoj događaja je moguć i u Ukrajini iako će se sve vratiti na Minsk-2. Za sada je to samo mogući i, nažalost, čak vrlo verovatan razvoj događaja mada istovremeno postoje i neke ključne razlike u odnosu na Bosnu. U Bosni i Hercegovini su sve tri zaraćene strane verovale da će im Amerika pomoći, i svi su se – od Alije Izetbegovića, Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića – nadali u američku naklonost. Ni jedna od zaraćenih strana tada nije verovala u Evropu niti je gajile bilo kakve nade da EU može pomoći. U Bosni je tada Evropa jedina bila naspram Amerike, Evropa se borila za svoje mesto na međunarodnoj sceni i praktično je jedina „strana u sporu“ koja je bila u direktnom sukobu sa Vašingtonom. Taj sukob je bio izuzetno ozbiljan i, kako svedoči bivši komandant snaga Ujedinjenih nacija (UNPROFOR) britanski general ser Majkl Rouz, bilo je i ljudskih žrtava na obe strane. O tome se do sada u brojnim knjigama o Bosni i analizama uporno ćuti.

Lideri zaraćenih strana su se na kraju definitivno opredelili za Ameriku i sklopljen je Dejtonski sporazum. Uz narod Bosne, gubitnik je bila i Evropska unija. U Ukrajini je, pored sličnosti, ipak malo i drugačije. Amerika ima dominantni uticaj samo na jednu stranu – vlast u Kijevu – ali druga strana nije oslonjena na Ameriku, nego na Rusiju. Uz to, u Ukrajini, pored lokalnih zarađenih snaga, nisu samo Amerika i Evropa, kao u Bosni, nego i Rusija. To je suštinska razlika. Znači, postoji dijametralno suprotno opredeljenje zaraćenih strana i drugačiji raspored spoljneg uticaja. Takav odnos snaga čini situaciju u Ukrajini, iz ugla međunarodne scene, daleko opasnijom od one u Bosni pre nešto više od dvadeset godina. Bosna nije mogla da ugrozi mir u svetu, a Ukrajina može.

Posle dogovora u Minsku isplivava i tihi sukob Evrope i Amerike, i tu je sličnost sa Bosnom, mada su sada daleko veći ulozi. U tom svetlu bi trebalo gledati na ocenu bivšeg britanskog diplomate i šefa obaveštajne službe MI6 sera Džona Soersa da Ukrajina nije više kriza samo za Rusiju nego i kriza Zapada. Primetno je američko podozrenje, pa i nipodaštavanje Minska-2, praćeno otvorenim ponižavanjem lidera Nemačke i Francuske kojima je putovanje u Kijev, Moskvu i Minsk bilo do sada najveći spoljnopolitički iskorak.

NASTAVAK KRIZE, KRAJ SUKOBA?
Važno je podsetiti da su Angela Merkel i Fransoa Oland u Kijevu bili istog dana i u isto vreme kada i američki državni sekretar Džon Keri, ali se nisu sreli, nisu se videli. Ne skriva se ni razmimoilaženje povodom američkih planova o slanju oružja. Vodeće zemlje EU su protiv toga. Ali u Vašingtonu je očigledno procenjeno da otvoreni sukob sa liderima najmoćnijih zemalja Evrope nije baš javno poželjan, pa je onda posle Minska intenzivirana medijska propaganda protiv ruskog predsednika Vladimira Putina. Poruka je valjda: eto sa kakvim čovekom oni prave dogovore, pa se preko Putina u stvari ciljaju lideri Francuske i Nemačke. Posebno je intenzivirana antiputinovska propaganda u nemačkim medijima, i to u onima za koje se zna da su pod američkom kontrolom.

debaljcevo04Za razliku od Bosne, Ukrajina je za Ameriku drugačiji problem i zbog ekonomske pomoći, i to je izuzetno važno ograničenje za Vašington. Ukrajini je neophodna pomoć, bez toga ne može da preživi, a bilo kakva podrška zavisi i od EU, a ne samo od Amerike. EU će svoju saglasnost za kredite i pomoć uslovljavati ne samo mirom nego i sprovođenjem dogovora u Minsku. Taj dogovor je sklopljen na inicijativu i pod autoritetom Francuske i Nemačke – znači EU – i nije realno očekivati da se taj autoritet dovede u pitanje. To bi takođe mogao biti još jedan izvor sukoba Amerike i EU.

Vrlo je verovatno da će oko pomoći Ukrajini pritisak biti i na Rusiju da i ona pomogne. Sukob EU i Amerike će generisati i sukobe unutar vladajuće elite u Kijevu, koja je u sve težem položaju zbog dileme kome se prikloniti. Amerika je trenutno dominantna, ali nema pomoći bez EU, a sve će teže biti balansirati između te dve strane. Najuverljiviji argument tog balansiranja će biti Minsk-2.

Predstoji još dug period krize mada su intenzivniji ratni sukobi malo verovatni. I to uprkos nameri Amerike da pošalje oružje u Ukrajinu i bataljon svojih vojnih savetnika. Amerika je i do sada, još od aprila prošle godine, slala oružje, nešto svoga a većinu je kupovala u Istočnoj Evropi jer to je ruska tehnologija koju Ukrajinci jedino i poznaju, pa se nije ništa promenilo u korist Kijeva.

To ne vredi jer nema oružanih snaga. Oružane snage ne mogu da funkcionišu bez države, bez institucija, a svega toga Ukrajina nema, i nastavkom rata može samo da ide u nove poraze uprkos američkim savetnicima. Istovremeno, dok Amerika govori o oružju, četvorka Minska-2 nastavlja međusobne pregovore o razradi dogovora i njegovog preciziranja. To su dva oprečna procesa, koji se pre svega tiču Amerike i Evrope, a daleko manje Rusije, čija je pozicija uglavnom jasna, utoliko pre što je ruski interes da se sačuva Ukrajina u sadašnjim granicama, ali sa drugačijom unutrašnjom organizacijom. Upornost pregovarača iz Minska stvara i utisak da je Amerika, uprkos medijskoj agresivnosti, na izvestan način u defanzivi, mora da se politički brani. Jer, koliko god politička Amerika nije spremna da sluša druge i uvažava interese drugih, ona istovremeno nastoji da svojoj i svetskoj javnosti pokaže kako nije sama, kako uz nju stoje i njeni saveznici. To je za političku Ameriku izuzetno važno. I to je za Vašington u Ukrajini verovatno važnije nego u mnogim drugim slučajevima, što je velika šansa za politički iskorak EU, koji je ona već učinila u Minsku.

To tako izgleda u ovom trenutku, ali vremena su takva da je teško pouzdano predvideti dalji razvoj. Ratovi se, kako kaže istorija, ponekad i omaknu.

Svet
Pratite nas na YouTube-u