VLADIMIR LEPJOHIN: IZA SARADNjE BLERA SA VUČIĆEM KRIJE SE POČETAK VELIKE GEOPOLITIČKE IGRE NA BALKANU

Komentator agencije RIA Novosti: Vučić vodi svoju zemlju faktički po oštrici brijača, pokušavajući da...

Komentator agencije RIA Novosti: Vučić vodi svoju zemlju faktički po oštrici brijača, pokušavajući da igra istovremeno na nekoliko tabli

Bivši britanski premijer Toni Bler postao je savetnik predsednika vlade Srbije Aleksandra Vučića – objavio je danas britanski list Guardian.

Ova činjenica izazvala je pitanja kod mnogih od onih koji znaju istoriju prinuđivanja Beograda na mir 1999. godine. Tada je Aleksandar Vučić bio jedan od lidera Srpske radikalne stranke koja je nastupala sa antiameričkih pozicija, a on je bio ministar informacija u Srbiji koji je ostao zapamćen po svojoj tvrdoj poziciji prema „petoj koloni” u srpskim medijima. A Toni Bler je bio jedan od najaktivnijih pobornika primene sile protiv Srbije u korist Kosova, uključujući bombardovanja Beograda.

Guardian je ukazao da je Vučić 90-tih godina istupao sa oštrom kritikom na Blerov račun, ali da su se dvojica političara sada „našla na istoj strani”. Još je objavio da će „Bler savetovati Vučića u skladu sa dogovorom da njegove usluge, kako su objavili srpski izvori, plate Ujedinjeni Arapski Emirati”.

Postavlja se pitanje šta to može objedinjavati bivše protivnike i o kakvoj se vezi među vladama Srbije i Arapskih Emirata radi? Da bi se shvatila uloga Tonija Blera u celoj „priči” sa konsultovanjem Vučićeve vlade, a i nekih drugih, treba imati predstavu o tome ko je Aleksandar Vučić.

S jedne strane, to je danas najpopularniji i najuticajniji političar u Srbiji. S druge strane, on pripada novom generaciji srpskih političara, koji, po svemu sudeći, gledaju na svet nešto drukčije nego njegovi učitelji. A među njih treba svrstati ne samo aktuelnog predsednika Srbije Tomislava Nikolića nego takođe i bivše saradnike i Vučićeve kumire – Vojislava Šešelja, Radovana Karadžića i neke druge nacionalno-patriotske političare 90-tih godina.

Moguće je da je Tomislav Nikolić (63) jedan od poslednjih političara koji se kao ličnost formirao u periodu pre raspada Jugoslavije. A Aleksandar Vučić (44) se kao ličnost formirao u vreme brojnih ratova protiv Srbije, u periodu njenog, moglo bi se reći, nasilnog komadanja i prunuđivanja na kapitulaciju.

Smatram da Vučić nije stigao da oseti sve pluseve i minuse socijalističke i internacionalne Jugoslavije i zato teško da ga muči nostalgija za tim zlatnim vremenom kada je Srbija bila jedno od najblagodatnijih mesta u Evropi. Zato je on već sa 23 godine postao poslanik u Narodnoj skupštini Srbije, a ceo njegov kasniji put je povezan sa partijskim i državnim radom u uslovima koji su za Srbiju bili vanredni. Otuda Vučićev krajnji pragmatizam, a pritom je ovaj političar istovremeno orijentisan i na realizaciju nacionalnih interesa Srbije u uslovima prilično oštre zavisnosti Beograda od pobednika – od SAD i Evropske unije. I kao pragmatik, i kao profesionalac – on vodi svoju zemlju faktički po oštrici brijača, pokušavajući da igra istovremeno na nekoliko tabli.

S jedne strane, Srbija izvršava bezmalo sve naloge Evropske unije – koliko god je to moguće, a Vučić u svojim izjavama stalno podvlači da Srbija teži da stupi u EU. S druge strane, srpsko rukovodstvo održava principijelno prijateljske odnose sa Rusijom (Srbija se, kao što je poznato, nije priključila sankcijama Zapada protiv Rusije). A treće: dosledno drži liniju na jačanje Srbije kao suverene države.

Uz sve ovo, Vučić drži distancu prema SAD i na sve načine podvlači zainteresovanost za razvoj odnosa Srbije sa Nemačkom.

Neki patriotski orijentisani Srbi, a i građani Rusije, smatraju Vučića svaštojedom i preterano elastičnim, ali treba imati u vidu da je Srbija jedina zemlja Evrope koja je u drugoj polovini 20. veka bila žrtva agresije sa strane SAD. Zato je svaki profesionalni političar u toj zemlji prinuđen da se drži ovako kako to čini danas srpski premijer.

Sa moje tačke gledišta, Vučić je dosledni patriota svoje zemlje koji u vođenju oprezne, ali dosledno antiameričke politike ne može da se oslanja samo na proameričku Evropsku uniju. Istovremeno, i današnja Rusija – pri svoj važnosti razvoja srpsko-ruskih odnosa – takođe ne izgleda Vučiću kao partner dovoljan za sticanje geopolitičke stabilnosti.

Zbog toga Vučićeva partija i vlada Srbije koju predvodi teže da nađu podršku u krugovima koji su, s jedne strane, nezavisni od Stejt departmana, a sa druge – dovoljno značajni u donošenju svetskih i evropskih odluka.

Takvim igračem može se smatrati takozvano „svetsko bankarstvo” – konglomerat banaka Londona, Bazela, Hongkonga i sličnih, konglomerat kojem su SAD danas dužne bilione dolara, a koji, uzgred, ima prilično jake pozicije u Kini.

Treba ukazati i da je kompanija Tonija Blera – Tony Blair Associates – radi za poznatu transnacionalnu investicionu bankeuJP Morgan, a takođe za švajcarsku osiguravajuću firmu Zurich Financial Services, vladu Kuvajta, suvereni fond Abu-Dabi i neke druge državne i finansijske strukture.

Prema pisanju britanskih listova, Bler je takođe bio savetnik za finansijska pitanja bivšeg libijskog lidera Muamera Gadafija. Sve u svemu, Toni Bler je takođe apsolutni pragmatik koji zarađuje novac na krupnim projektima sa geopolitičkim kontekstom.

Po mišljenju ruskog ekonomiste Mihaila Hazina, iza leđa Blerove kompanije stoje najkrupnije transnacionalne banke koje se obično svrstavaju u grupu „rotšildovih”, a te banke vode zakulisnu borbu sa američkim elitama za sfere uticaja i realizuju niz globalnih projekata alternativnih, na primer, projektima američkih kompanija sa dobijanjem nafte iz škriljaca.

Upravo u interesu takvog svetskog igrača, Toni Bler je tokom nekoliko godina savetovao, na primer, rukovodstvo nezavisnog Kazahstana. Usluge kompanije Tonija Blera zato su usmerene pre svega na obezbeđivanje kontakata vlada zemalja u razvoju (i zemalja koje to mogu da plate – takvih kao što su Kazahstan, Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati i drugih – sa potencijalnim (nije obavezno da budu američki, čak su pre neamerički) investitorima koji su – ako se držimo verzije Mihaila Hazina – sa grupom vodećih transnacionalnih banaka (kineskih i arapskih, pored ostalih) koje su u stanju da donese odluke ne obazirući se na pozicije Stejt departmenta.

Nije isključeno da će upravo konzorcijum ne evroameričkih nego evro-kineskih kompanija i banaka – nakon izbacivanja iz Evrope ruskog projekta Južni tok – postati osnovni investitor gradnje gasovoda od Turske do Srbije i Mađarske preko Grčke i Makedonije.

Sve u svemu, ako je kompanija Tonija Blera pokazala interes za Srbiju – to znači da se povodom te zemlje sprema neka krupna geopolitička igra, alternativna ovoj koju sada vode SAD. Samim tim, ako je vlada Aleksandra Vučića, sa svoje strane, pokazala interes za usluge kompanije Tonija Blera – to znači da se rukovodstvo Srbije uključilo u prilično suptilnu i profesionalnu igru za učvršćivanje svojih suverenih pozicija u svetskoj ekonomiji, kao što je to u svoje vreme uradio predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev.

Hoće li Vučićevoj vladi poći za rukom ta suptilna igra – pokazaće vreme. Nezavisno od toga, već sada se može reći da je rukovodstvo Srbije za glavu profesionalnije od vlada celog niza evropskih zemalja (Bugarske, BiH, Rumunije, Grčke, baltičkih država, Ukrajine i sl.), koje su zapale u zavisnost od evrobirokratije i američkih kompanija koje su pomenute zemlje već dovele ili ih vode ka gubitku nacionalnog suvereniteta i ekonomskom propadanju.

Nadajmo se da se to neće dogoditi i Srbiji.

Izvor Fakti, 21.02.2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u