GLOBALNI VEO STVARI

MILE MILOŠEVIĆ Nema političkog sistema u Srbiji jer nema mogućnosti za političko organizovanje. Mi...

MILE MILOŠEVIĆ

Nema političkog sistema u Srbiji jer nema mogućnosti za političko organizovanje. Mi smo blokirani, opiremo se na nivou šuma

Prema tezi o prostornim faktorima, Srbija je unija samosvojnosti Helma – Balkana. Perspektiva ovih prostora uvek je zavisila od toga koliko Srbi uspevaju da se samosvojno artikulišu i razviju. Od toga koliko su uspeli da odole asimilatorima i otpadnicima – verskim, kulturnim i kupljenim. Ili sva tri u isti mah, u istim ljudima bez prošlosti i sećanja. Bez vertikale.

Antiteza Srbiji su Šiptari sa svojim kvazidržavama, koje cepaju ceo prostor, dok je Hrvatska država otpadnika. Inače ne bi ni prvi put nastala jer je i tada vukla svoju tradiciju iz NDH (nema ničeg kod njih nacionalnog, nego to je to isključivo katolički problem, u kome dominira onaj gori od dva produkta – nacizam). Što se tiče Srbije, istorija je bila radiklanija od ovog što sam napisao, ali kroz Svetog Savu srpski duh i država traje i vraća se kroz sve ove vekove.

Šta je onda Evropa kao EU? Ona nije institucija već međufaza, a nije ni politika jer nema svoje vojne snage. Uostalom, dok su vladali sopstvenom racionalnošću, ljudi su na ovu ideju gledali sa otvorenim podsmehom, kao K. Levit (Svetska povest i događanje spasenja).

Inače, Evropa je tek književna realnost života na osi sa dva pola – zapadnom sa Prustom i severoistočnom sa Dostojevskim. Između njih se sve dešava, pa i Germani, Man, Muzil itd. Uostalom, zar bilo ko sumnja da su duboki razlozi vodili Njegoša, Andrića, Selimovića, Crnjanskog? Sa druge strane, nema hrvatskih hronika niti će ih ikad biti jer se i Krleža samo poigravao zapadnim otpadom sa njene osvajačke granice (taj Klošmerl na onaj visokoparni germanski način, nikad visokog duha) prema hiljadugodišnjem carstvu evropskog multiverzuma.

ZAŠTO SE EU ODREKLA HRIŠĆANSTVA
Zapad je i nastao na prenosu – renesansa – romejske kulture, prava ali i na opljačkanom blagu, kako je i red. I na neprijateljstvu, koje hoće da potčini pre svega dva vektora: Rusiju i Helm – Srbe. Zato od Tevtonaca, pokatoličenih Poljaka i Napoleona do danas žele da potčine drugi pol. Čak i kad u tome propadaju, ne odustaju.

vavilonstrazbur02Jer Zapad nije sposoban za prožimajuće veze. On jeste postao sposoban za složene, a ove su konačno i degenerisale u mrežne, oligarhijske globalne anomalije, što nas može dovesti – sad je već vidljivo – do konačnog rata. Kao što ga NATO raspreda kao svršenu stvar, podmećući ga drugom.

Uostalom šta je Zapad učinio sa svojim sopstvenim pronalascima kao što su bili sloboda i jednakost, čiji su vesnici Spinoza, Blejk, Gete, Francuzi, pa i Svedenborg? Na stablu pojmova to je tek bila sreća, ili ta ontologija-2, volja koju Šluk hegelovski razjašnjava na tragu Hajdegera i ostalih. Ona svakako ima svoje bitno mesto u kosmološkoj antropologiji čoveka, ali daleko od najvišeg, jer se ne bi svela na vavilonsku lutriju (Borhes) sreće kao kompenzacije za vladajuće zlo. Zato i nisu mogli da uvedu hrišćanstvo u svoj osnovni dokument EU, nego su otpustili papu i doveli jezuitu, kao da je neki globalni administrator novog svetskog poretka (protiv samih pravila Vatikana). Kad se pogleda dizajnerski zanimljiv reprint vavilonske kule EU, ona jeste spomenik gordosti i opomena ruševnosti, međutim, ona je beleg i pritajenih aspiracija nastanjenih u njoj da čine sve ponovo.

A šta su Anglosaksonci u svemu ovom? Izgledni empiričari? Paraantički raritet, kome je dušu dao Šekspir? Zato toliko neoklasicizma na tom zabačenom ostrvu, ali i očitog institucionalnog kontinuiteta oligarhije, čiji se pipci održavaju kroz najveći broj ratova i drugih podmuklosti (Č. Tili). Dok je frankofonski Jevrejin Prust izabrao smrt, najavljujući moderno vreme sreće u raspoloženju u banalnostima, u kome će seksualni polovi, svaki za sebe, zavšiti na svojoj strani razvrgavajući čovečanstvo.

A šta bi to drugo moglo biti u borbi čoveka i nečoveka – koga već naivno zovu „human+“?

Šta je hibridizacija, na primer, kao kad se rentgenskim zracima leče gljivice deci na glavi, jer među naučnicima vlada konsenzus, magijski a ne duhovni, da je svako zračenje dobro, kao da je oreol svetaca. Tako su onda ozračili ljude u Hirošimi – nema veze. Dok deca trče na filmskom žurnalu kroz oblake diditija, danas nam nude paradajz sa ribljim genom. A produžena juvenalna pamet čovečanstva u stegama neuromarketinga klepeće rukama od sreće, što, zahvaljujući ugrađenom čipu u svoja tela, neće više morati da nose novčanike. Ne misleći da će taj čip kontrolisati seratonin, a sutra odmeniti dronove u automatizovanoj čistionici NSA kao budućeg NATO.

ČETIRI FAZE VLASTI OD 2000. GODINE
Kako smo se mi Srbi našli u globalizaciji? Provukli su nas kroz ratove, a onda navukli kulturpolitički na tranziciju i da sami pothranjujemo anarhiju u ime sreće – ličnog raspoloženja iako je stalno sve gore. Zato je budućnost isključivo gora, ali perpetuirana srećom, pa ko da odoli. Više nema političkog sistema u Srbiji jer ni nema mogućnosti za političko organizovanje ljudi. Mi smo blokirani, opirući se još tek na nivou šuma.

vavilonstrazbur03Za to vreme, mehanizam blokade je dijabolično savršeno jednostavan. Realizovan je kroz četiri naizgled naivna talasa promena vlasti od 2000. Tako da je kontraakcija jedino moguća kroz promenu paradigme, a ne samo organizaciono, znači nije moguća samostalno.

Banalnost prilika globalizma je već načeta u prošlom tekstu na primeru raspodele i potkopavanja nacionalnih institucija. Ukratko, globalizam je prevlast nadnacionalnih korporacija (oligarhije), koja se odigrava. Ona dovodi do „iks“ kretanja povećanja razlika u raspodeli unutar birokratije lojalne interesima globalizma. Tako nastaje oligarhija protiv interesa sopstvenih društava. I to dovodi do eksponecijalnih razlika u korist agenata i njihove sve moćnije mreže, koja proždire društva i države, pretvarajući ih u slabe, ili otpadničke, na koje kreće NATO vojno krilo. Ali to još uvek ne dovodi do blokade, nego do uspostavljanja globalističke mreže birokratije i „svetske vlade“.

Blokada započinje kad neke čistačice, šoferi, referenti imaju veće učešće u raspodeli nego profesori gimnazija i lekari – na šta Kori Udovički treba da odgovori, mada izgleda da joj ne pada napamet. Slično, ispod svakog egzistencijalnog dostojanstva, i Mihajlovićka je definisala socijalne karte građana. Slučajnost to već ne može biti.

Dakle, kad se iz svog tog zamešanja sreća i raspoloženje izjednače, po uticaju tada prevagnu pevaljke, voditelji, glumci, zabavljačka kultura. Kad se zatim pojavi cela parastruktura verifikatora, eksperata koji su nadristručnjaci, čak i nadrilekari, tad je đavo odneo šalu i nad našom uobičajenom tolerantnošću. Tada je potpuno razbijeno ustrojstvo svake institucionalizacije (ponovimo: znanje, iskustvo, institucionalna etika) i umesto institucija formira se podmreža, gde učešće u raspodeli zavisi od bliskosti sa domicilnim centrom podmreže, koji može biti samo okupacioni ili kolonijalni, znači nastaje neko „ipsilon“.

Tako, kad zbrojimo globalno „iks“ (nivo korisnosti za globalni projekt oligarhije) i bliskost centru lokalne podmreže (stepen doprinosa uslužnosti globalnoj lokalnoj upravi), dobijamo kompleksni broj vrednosti agenata u blokadi društva. A to je već dugo inercija, koju nije moguće razvrgnuti, i to je mreža koja postaje sama sebi dovoljna. Jer je čuvana od globalističke mreže oligarhije, a pritom je iznuđijuća, kao i potpuno nepouzdana prema centru podmreže.

Tako su oni uvođeni kroz četiri faze vlasti od 2000. godine, ali su – iskustveno je svakom poznato – otpisivali svoje „dobročinitelje“, jedino verni „agoniji i proviziji“, bilo u politici, administraciji, privredi, sudstvu, medijima.

A mi, čime se to bavimo? Time što će partizanka sa RTS mudrijaški prigovarati uravnilovci, podržavajući globalističke raspone prihoda, a da nije razumela ni jednu temu koju je vodila za celu deceniju na RTS?

Veo Zapada i na Zapadu zabavljeni u sreći konstatuju da žive u društvu doživljaja, potpuno ne shvatajući da je to samo raspoloženje, jer je pre svega virtuelno, jer je inscenacija. Tu najveća većina nije ni pozvana da doživi, niti će moći možda do kraja, bar jedan od tih trenutaka.

Politika
Pratite nas na YouTube-u