ANDREJ MARTJANOV
Zašto Rusija ne bi iskoristila saradnju sa Egiptom za postepenu rekonstrukciju jednopolarnog sveta u mnogopolarni
U oktobru 1956. godine počele su se događati stvari koje su značajno uticale na dalji tok istorije HH veka. Ne mislim na reakcionarnu pobunu u Budimpešti, koja je, uz određene teškoće, likvidirana pomoću jednog dela Sovjetske armije. Događaji su se tada proširili na jugoistočni Mediteran i u istoriji dobili naziv Suecka kriza ili Drugi arapsko-izraelski rat. U suštini, taj sukob je imao sasvim drugačiji karakter, koji se može nazvati „imperijalističkim“, ako se poslužimo starorežimskom terminologijom.
Velika Britanija je stupila u konflikt zbog jednog od poslednjih „dragulja u kruni umirućeg carstva“ – Sueckog kanala – iako uloga ove saobraćajne arterije više nije bila od vitalnog značaja za London (kao što je bila za vreme njihove vladavine u Indiji), ali Suec je bio simbol prestiža i trebalo ga je zadržati po svaku cenu. Štaviše, tadašnji britanski premijer Entoni Idn sprovodio je strategiju britanske prevlasti na Bliskom Istoku, koju je podržao Bagdadski pakt (koji su 1955. godine potpisaali Turska, Irak, Velika Britanija, Pakistan i Iran), i tada je najavljena „odbrana regiona od bilo kakave sovjetske pretnje“.
Ipak, avet takve pretnje nazirao se iza leđa čoveka koji se zvao Gamal Abdel Naser, čoveka koji je bio jedan od organizatora Julske revolucije 1952 godine, kad je svrgnuta monarhija u Egiptu. Cilj te revolucije bilo je potpuno oslobođenje Egipta od kolonijalnog nasleđa. Jedan od simbola tog nasleđa bio je Suecki kanal, koji je pod Britanskom upravom bio do 26. jula 1956. godine, kad je predsednik Naser izdao ukaz o nacionalizaciji Sueca i njegov prelazak pod egipatski suverenitet.
Vojni sukob bio je neizbežan, pogotovo što je na bliskoistočnoj šahovskoj tabli sve aktivniju ulogu imala veoma jaka figura – Sovjetski Savez.
Hajde da pokušamo da shvatimo kako je sredinom 50-tih godina prošlog veka SSSR odigrao na kartu Gamala Abdela Nasera i zašto je šezdeset godina kasnije – 2015. godine – jedan od glavnih pravaca ruske spoljne politike u oblasti Mediterana ostao upravo Egipat, a ne neka druga zemlja tog regiona.
* * *
Za početak treba da razumemo kakav je bio posleratni Egipat. Formalno, zemlja je stekla nezavisnost 1922. godine (Egipat je bio deo Osmanske imperije, a posle toga, do nezavisnosti, bio je pod protektoratom Britanske carevine), sa monarhističkim oblikom vladavine. Prvi sultan Husein Kamil postavljen je na tron uz pomoć britanske vojske. Njega je nasledio sultan Fuad I, koji je dobio titulu kralja, a poslednji monarh je bio Faruk, koji je zauzeo presto 1935. godine.
Kraljevski Egipat, uprkos deklarisanom suverenitetu, bio je Britanska polukolonija sa značajnim brojem okupacionih snaga na svojoj teritoriji. Stvar se komplikovala zbog stalnih sukoba oko Sudana jer su ga Egipćani smatrali svojom teritorijom, a Britanci kraljevskom kolonijom. Na kraju, Englezi su direktno imenovali egipatsku vladu, ne osvrćući se na želje kralja Faruka. Primer toga je incindent koji se dogodio u februaru 1942. godine, kad su britanski tenkovi opkolili kraljevski dvorac a Faruku postavili ultimatum: ili imenovanje premijera Mustafe Nahas-paše, lojalnog Englezima, ili odricanje od prestola. Kralj se pomirio sa poniženjem i ispunio zahteve.
Monarhističku vladavinu u Egiptu karakterisali su visok nivo korupcije, lopovluk orijentalnih razmera, nečuvena nekompetentnost kako centralne tako i regionalnih vlasti i, kao prirodna posledica svega toga, neverovatno siromaštvo velikog dela stanovništva. Konačno, bitnu psihološku ulogu u nezadovoljstvu režimom odigrao je katastrofalni poraz u ratu sa Izraelom 1948. godine.
Ovde treba napomenuti da je egipatski oficirski korpus, koji je formiran 30-40 godina, bio jedan od najobrazovanijih slojeva društva – mnogi vojnici su dobili odlično obrazovanje u Evropi i vrlo dobro su shvatali da se zemlja nalazi u pat poziciji. Izlaz iz takve situacije mogao se postići samo ukidanjem starog polukolonijalnog sistema, brzim reformama i oslobađanjem od strane zavisnosti.
Nezadovoljstvo mladih oficira prerasta u Julsku revoluciju 1952. godine. Možda je reč revolucija u ovom slučaju previše jaka, ustvari, bio je to klasičan vojni puč, koji je organizovao Pokret slobodnih oficira pod vođstvom pukovnika Nasera. Kralj Faruk je uhapšen, primoran da potpiše abdikaciju i da pristane na večno izgnanstvo, posle čega je krenuo put Italije jahtom do vrha natovarenom zlatom i dragocenostima. Egipat je proglašen republikom, prvi predsednik je postao Mohamad Nagib a na njegovo mesto će 1954. godine doći Gamal Abdel Naser. Zauzevši predsednički položaj, Naser je izdejstvovao za britance krajnje nepovoljan dogovor o povlačenju kolonijalnih trupa iz Egipta do 1956. godine – vojne baze su mogle ostati samo za pokrivanje Sueckog kanala.
Egipat oštro menja svoj kurs u međunarodnim odnosima, što izaziva ozbiljnu zabrinutost u Velikoj Britaniji, Francuskoj i SAD. Naser počinje da se približava Sovjetskom Savezu i zemljama istočnog bloka – prvi koraci su bili sporazum o kupovini jeftinog i sigurnog naoružanja u Sovjetskom Savezu i Čehoslovačkoj, u zamenu za pamuk.
Svi raniji strahovi Velike Britanije pred pojavom „ruskog medveda“, koji su dodatno opterećeni komunizmom, vratili su se i počeli mučiti podanike njenog veličanstva. Istoričar Pirs Brendon navodi reči jednog visokog zvaničnika londonskog ministarstva inostranih poslova: „Mi pre svega moramo pokušati da zaplašimo Nasera, a onda mu damo mito. Ako ni jedno ni drugo ne upali, moraćemo ga se osloboditi“.
Britanci čine najveću političku i ekonomsku grešku: kao „mito“ Naseru, ponuđen je projekat Asuanske brane, koji je inicijalno razradila (1952) firma Aleksandar i Džib, a Britanija i SAD su se saglasile da daju kredit za izgradnju u visini od 200 miliona dolara. Amerikanci su predsednika Nasera nazvali „crvenim faraonom“ zato što je sam predsednik Asuansku branu nazvao „svojom piramidom“.
Međutim, 19. jula 1956. godine Međunarodna banka poništava rešenje o kreditiranju, a razlog je bio što Egipat nastavlja da podržava veze sa komunistima: u maju mesecu te godine Egipat je priznao crvenu Kinu, a pre toga je potpisao trgovinski sporazum sa SSSR. Predsednik Naser je bio besan jer mu je na veoma uvredljiv način saopšteno da od kredita nema ništa i on je shvatio da je taj ponižavajući udarac bio unapred isplaniran i da će se odraziti na privredu zemlje. Možda bi, da su Britanija i SAD pokazale svoju nadmoć sa malo manje arogancije i manje želje za javnim kasapljenjem goropadnog pukovnika, Egipat krenuo sasvim drugim putem razvoja.
Finale je bilo logično: 26.jula 1956. godine Naser je objavio nacionalizaciju Sueckog kanala, a godišnji prihod od njegove eksploatacije u visini od 100 miliona dolara biće usmeren na izgradnju Asuanske brane. Takvo uzvratno poniženje Britanija nije mogla da proguta i rešila je da odgovori u svom uobičajenom maniru – vojnom intervencijom. Premijer Entoni Idn je izjavio: „Apetiti Nasera će se povećavati za vreme jela, on će početi da izvršava i druge vidove agresije, možda će probati da zaustavi protok nafte iz Persijskog zaliva“. Na kraju, Idn poredi Nasera sa Hitlerom a eksproprijaciju Sueca sa invazijom Hitlera na Rajnsku oblast.
Postalo je jasno da se sa takvom retorikom rat ne može izbeći. Ali do oktobra 1956. godine u pravcu Egipta plovili su brodovi pod crvenom zastavom Sovjetskog Saveza noseći oružje – Naser je imao čim da uzvrati. U to isto vreme egipatski trgovinski predstavnici su u Moskvi razrađivali pitanje predstojeće izgradnje Asuanske hidrocentrale – prkoseći Anglosaksoncima koji su sami sebe lišili možda najunosnijeg ugovora stoleća zbog senki duhova kolonijalne epohe.
* * *
Ruska demokratska inteligencija mnogo voli – nekad u pravom, nekad u pogrešnom trenutku – da se priseti „tajnih pregovora“ u takozvanom „Paktu Ribentrop–Molotov“. Hteo bih napomenuti da slične greške nisu pravili samo pomenuti ministri. Veoma sličan tajni protokol bio je sačinjen 22-23. oktobra 1956. godine u francuskom gradu Sevr, na sastanku predstavnika Izraela, Velike Britanije i Francuske. Nasera je trebalo kazniti, ali u to vreme još se na neki način razmišljalo kako da se agresiji da privid pristojnosti. Dogovorili su se osledećem:
– Između Izraela i Egipta postoje stare nesuglasice, pa će Izrael upasti na teritoriju Egipta objašnjavajući početak rata „neophodnošću da se zaustave ispadi fedaina iz Gaze“;
– Anglo-francuska vojska brzo će okupirati zonu Sueckog kanala, a vlade u Londonu i Parizu gromoglasno će objaviti „zaštitu brodova u Suecu i neophodnost razdvajanja zaraćenih strana“;
– Provocirajući rat zbog povratka Sueckog kanala bivšim vlasnicima, Izrael je špekulisao – aneksija ili celog Sinajskog poluostrva ili njegove istočne trećine do Šarm-el-Šeika. Na tom sastanku Ben Gurion je predlagao najveće prekrajanje granica na Bliskom Istoku sa izlaskom Izraela na zapadnu obalu Jordana i južni deo Libana sve do reke Litani. Saveznici su rešili da bi to bilo previše i posavetovali su Ben Gurionu da se fokusira na potpuno uništenje naserovskog Egipta.
(Želim da citiram generala Mošu Dajana, koji je učestvovao na sastanku u Sevru, a citat se odnosi na britanskog ministra inostranih poslova Selvina Lojda: „On je odavao utisak čoveka koji trguje sa nama kao sa crnoberzijancima i demonstrirao je svoju odbojnost prema mestu, društvu i temi“. (M. Dayan, Story Of My Life, 1976, 231)
Kako je to bio dobar plan – Engleskoj i Francuskoj treba po svaku cenu vratiti izgubljenu svojinu, Izrael započinje rat, a evropljani sprovode „mirovnu operaciju“ i „štite pravo na slobodu plovidbe“. Cinizam i verolomstvo, kažete? Ne, politika.
* * *
Posledice Suecke krize dobro su poznate. Dok su Izraelci (treba priznati, veoma hrabro i uspešno) napadali Sinaj, kod Engleza i Francuza vladao je potpuni nered – što inače nije slučaj. Prvo, Abdel Naser je momentalno blokirao Suec, potopivši u kanalu nekoliko brodova. Drugo, ultimatum koji je postavnjen Egiptu zadržao je britanske snage na Kipru – do isteka ultimatuma bilo je nemoguće nanositi udare na egipatske trupe iz vazduha, pa su Izraelci ostali bez podrške saveznika – fraza Ben Guriona koja se odnosi na Veliku Britaniju („Stara kurva!“) ušla je u istoriju. Treće, u Savetu bezbednosti UN izbio je skandal – Britanija koristi pravo veta protiv rezolucije o prekidu vatre, čime je je jasno pokazala da je jedini cilj te avanture zauzimanje Sueckog kanala.
I na kraju, kao četvrto, potez SSSR. Nikita Hrupčov šokira Zapad svojim izjavama, počev od pretnje nuklearnim napadom na Izrael, Britaniju i Francusku do ponude SAD da se, zajedno sa Sovjetskim Savezom, uz korišćenje celokupne vojne moći, suprotstave trojnom savezu, koji je napao Egipat. Izgubivši dar govora od takve drskosti, predsednik Ajzenhauer je tek kroz nekoliko dana poslao negativan odgovor.
Britance je pritisnula zajednička pozicija protivnika rata od strane bivših kolonija (Kanada, Indija, Australija, Pakistan), Sjedinjenih Država i oštre izjave SSSR – veću konfuziju oružana sila Albiona nije doživela još od vremena Dankerka: prekid vatre je objavljen tačno na dan kada je počeo napad sa mora. Savezničke snage uspele su da zauzmu samo severni deo kanala, kada je stiglo naređenje o prekidu – britanske elitne jedinice su počele povlačenje u isto vreme kad je počeo desant pozadinskih snaga. General Stokvel je sa dozom zlog sarkazma poslao poruku vojnom ministarstvu: „Postigli smo nemoguće. Idemo u oba smera istovremeno“.
Podvlačenje crte: Suecki kanal je stavljen pod kontrolu mirovnih snaga UN, Anglo-Francuzi su doživeli ponižavajući poraz ne na bojnom polju, nego u političkoj areni, Izrael je zauzeo Sinaj, ali godinu dana kasnije bio je prinuđen da ga napusti. Suecka avantura je propala na veoma netalentovan način.
Egipat je definitivno ušao u sferu uticaja Sovjetskog Saveza i za sva vremena je zapamtio Suecku krizu kao primer fantastičnog verolomstva Zapada, posebno kad su izašle na videlo podrobnosti tajnog dogovora iz Sevra.
* * *
Ulaganje SSSR u privredu i infrastrukturu Egipta u periodu od 1956, pa do 70-tih godina HH veka, teško je potceniti. Grandiozna Asuanska brana. Agrarni sektor. Medicina. Vojna saradnja. Industrija. Obrazovanje. Za vreme predsednika Anvara el Sadata došlo je do oštrog hlađenja odnosa, ali veze sa Egiptom nikad se nisu prekinule. Treba pamtiti da je SSSR uložio u tu zemlju desetine milijardi i ogroman intelektualni potencijal.
Nedavni naslovi i u domaćoj i u stranoj štampi svodili su se na frazu – Vladimira Putina su u Egiptu dočekali kao faraona. Ali to nije slučajno jer se nešto slično tome moglo i videti, nedostajali su samo beli slonovi, dijamanti veličine šake i drugi atributi iz Hiljadu i jedne noći. Podnaslov može da bude ovakav: Rusija se vraća u Egipat ozbiljno i na duže vreme.
Ali zašto Rusija? Zašto ne Evropa ili SAD? Na kraju krajeva, u bliskoistočnoj areni danas ima mnogo jakih regionalnih igrača – Turska, Iran, Saudijska Arabija, čak i maleni Katar, koji je vešt u spletkarenju, podmićivanju i pokušajima manipulacije vladama susednih zemalja.
U arapskom svetu nikad nije iščezlo tradicionalno nepoverenje prema SAD, koje aktivno podržavaju Izrael (još je Naser strahovao da će umirućeg Džona Bula na Bliskom Istoku zameniti Ujka Sem, pa je zbog toga veoma umešno igrao na kartu suprotnosti SAD i SSSR). Drugo, u Egiptu odlično pamte ko je stajao iza Arapskog proleća i ko je finansirao Muslimansko bratstvo, koje je svrgla vojska pod vođstvom sadašnjeg predsednika Abdela Fataha el Sisija. Dobro pamte i to ko je među prvima podržao prelaznu vlast i izbor El Sisija za predsednika. Zato ne treba da čudi što je egipatski general za svoju prvu posetu inostranstvu izabrao Moskvu.
Podrškom arapskom proleću i svrgavanjem sekularnih režima u Severnoj Africi SAD su u osnovi same sebi nanele štetu. Možemo se setiti reči El Sisija koje je uputio na adresu amerčke administracije posle svrgavanja Mohameda Morsija: „Vi ste prosto odbacili Egipat. Okrenuli ste se od egipatskog naroda i on to neće zaboraviti“.
Sveto mesto, kao što je poznato, nikad nije pusto, i Rusija svesno nastoji da zauzme oslobođeni prostor, posebno u oblasti naoružanja. Egipat je primoran na zbližavanje sa Moskvom, jer SAD nisu baš osobito rapoložena prema vlasti u Kairu, posebno posle neuspele afere sa Muslimanskom braćom.
Takođe, delimičnu ulogu u ovome ima i Naserovo nasleđe – Egpat je rešio da se bori za liderstvo u regionu, što je nemoguće bez podrške velike države. Liderstvo je nemoguće postići bez modernizacije privrede, pa odatle potiču planovi da se, zajedno sa Rusijom, krene u rekonstrukciju Sueckog kanala zbog povećanja kapaciteta, izgradnje velike nuklearne elektrane sa četiri reaktora (Egipat ima veliki deficit električne energije) i pitanje prehrane, što je još jedno od nasleđa engleske vladavine. Podsetimo, Britanci su svojevremeno egipatsku poljoprivredu pretvorili u monokulturnu, sveli su je na uzgoj pamuka, a u stara vremena delta Nila je obezbeđivala hleb za celi Mediteran, uključujući i Rimsko carstvo.
Dakle, opredeljena su četiri glavna pravca: energetika, građevinarstvo i saobraćaj, snabdevanje pšenicom i oružjem. Sve to Rusija poseduje – jeftino i kvalitetno. Naravno, sadašnje vreme je besmisleno porediti sa epohom Naserove vladavine, kada je Egipat pokušavao da pronađe ravnotežu između dve supersile. Mesto ideologije zauzela je ekonomija, pa, kako su SAD delimično oslabile interes prema Blikom Istoku, i pojavom multipolarnosti u regionu Rusija ima šansu da delom povrati izgubnjene pozicije.
Važno je da imamo dobru reputaciju. U krajnjem slučaju, ni SSSR ni Ruska Federacija nisu stajale iza marginalnih ili ultrareligioznih grupa koje su htele da preuzmu vlast. Za nama se ne vuče „kolonijalni rep“ u vidu lošeg sećanja o događajima kao što su sramotni tajni dogovori u Sevru.
Egipat želi, uz našu pomoć, da vrati lidersku poziciju na južnom Mediteranu i na Bliskom Istoku? Divno. Zašto onda Rusija ne bi iskoristila saradnju sa naslednicima faraona za postepenu rekonstrukciju jednopolarnog sveta u mnogopolarni, tim pre što su se SAD ponele ovde kao slon u staklenoj radnji i dobile to što su zaslužile: nepoverenje i neprijateljstvo lokalnih elita?
Preveo PETAR MINIĆ
