BATIĆ BAČEVIĆ: PATRIJARH, LIDERI I OSTATAK SRBIJE

Gotovo niko ne zna oko koje ideje bi mogli da se okupe građani Srbije,...

Gotovo niko ne zna oko koje ideje bi mogli da se okupe građani Srbije, ali su zato svi uvereni da dobro znaju oko kojeg lidera se nikako ne treba okupljati

Nije to bio neki loš aforizam, niti crni humor. Jedan od najuglednijih srpskih umetnika izjavio da je poslednji put osetio duboki optimizam za naše društvo na jednoj sahrani. I dok su prijatelji ostali zatečeni, razmišljajući kakav bi to izliv sarkazma mogao da sledi, umetnik je objasnio da je taj optimizam osetio na sahrani patrijarha Pavla jer se tada poslednji put više od pola miliona ljudi okupilo oko jedne čiste, poštene, neupitne stvari.

Najveći skup ljudi koji veruju u onog koji veruje, u tihog, smirenog čoveka u veoma bučnoj, nemirnoj zemlji, kao da je bio neka vrsta velikog javnog časa mirne, pristojne Srbije. A taj skup kao da je pokazivao da u jednom smlaćenom i osramoćenom sistemu ipak postoji moralna konstrukcija koja nekako drži na okupu i raspolućene delove države, odmetnute partije i intelektualne elite u kojima, izgleda, ima više ostrašćenosti nego misli. Čovek koji je vodio tri decenije najveću i najstariju srpsku instituciju ostavio je svojim naslednicima jedan sat i budilnik, ali je izgleda dosta zadužio ostatak Srbije, iako nikome nije dao ni posao, ni auto, ni poslovnu kombinaciju. Bio je izuzetno popularan, iako je od svih javnih ličnosti bio najmanje prisutan u medijima, a njegovo ponašanje je bilo sušta suprotnost od onoga što svemoćni pi-ar magovi, medijski konsultanti i ostali vlasnici zvučnih titula, na koje se lakše lepe cifre nego ideje, savetuju političkim liderima i bahatim tajkunima – nije odgovarao na razne uvrede, nije širio optimizam, a svetla budućnost za njega počinjala je na onom svetu koji gotovo svaki smrtnik želi da izbegne ili da što više odloži.

Možda je zato i mali sveti čovek postao neka vrsta diskretne negacije političke, ekonomske, intelektualne elite, koja decenijama pokušava da zavlada masama, ali da, istovremeno, s njima ima što manje dodirnih tačaka. A najbolje bi bilo kada bi se sretali samo na dan izbora ili na dan uplate. To usputno nipodaštavanje naroda, koji se obično opisuje kao puk, svetina ili beslovesna, hipnotisana gomila, jeste postalo deo neke obavezne vežbe prefinjenih intelektualaca koji su istinski nesrećni što moraju da žive u ovakvoj zemlji, a niko u tom naprednom svetu ne razume njihovu progresivnost, niti šta bi sve njihovi umovi mogli da daju. Na kraju njegovog puta na ovom svetu, u Beogradu je istovremeno odata počast onome što je svako od prisutnih naučio u svojoj porodici, ali je patrijarh uspeo da stavi u dve jednostavne reči, koje su više bile molba nego upozorenje – budimo ljudi. Te reči su, naravno, odavno postale sastavni deo raznih skečeva, viceva, podsmeha, ali nije jasno da li su za autore pošalica te reči suviše banalne ili teško ostvarive.

Koje su to ideje oko kojih može da se okupi današnje društvo, osim ideje da se kazni politički protivnik? I šta bi to plemenito, nesporno moglo da pokrene nešto što se zove država u 15. godini tranzicije ? Nacionalni interesi, Evropa, pravedno ili socijalno društvo, društvo blagostanje – šta je od tih pojmova danas najmanje smešno? Ili je možda bolje da se ujedinimo oko nekog lidera koji bi već znao da uzme onoliko evropskih vrednosti koliko mu daju, podnošljive količine nacionalnih interesa i te socijalne i ostale pravde, ako se baš mora.

Čitava plejada srpskih lidera dolazila je na vlast na talasu ogromnih narodnih očekivanja, ali bi ubrzo nakon njihovog pada ostalo nejasno da li su oni postali srpski vladari zato što su im ljudi verovali ili se, jednostavno, samo želeli da kazne njihove prethodnike. Iako danas znatan broj intelektualaca tvrdi da je prvi postokomunistički lider, Slobodan Milošević, došao na vlast u nekoj vrsti partijskog puča, uz pomoć Vojske, medija, SANU ili SPC, ima sasvim solidnih indicija da su tu izvesnu ulogu igrali i građani. Osim ako oni skupovi na Gazimestanu ili po ostatku Srbije nisu bili neka vrsta fotomontaže. Kao na fotografijama iz Staljinovog doba, tako su razni simpatizeri i saradnici odlučili da se izbrišu iz Miloševićeve okoline, da bi na kraju i sama njegova partija jedinu vezu s osnivačem i neprikosnovenim liderom imala tako što se na sajtu pominje da je na prvom kongresu za predsednika izabran za predsednika.

Izgleda paradoksalno, ali poslednji čuvar te, uslovno rečeno, državotvorne strane Miloševićeve politike bio je Vojislav Koštunica, koji je obeležio početak 21. veka u Srbiji i poslao Miloševića u istoriju. Iako je bio jedini opozicioni lider koji tokom devedesetih nije pravio nikakve dilove s režimom, a njegova stranka jedina koja nije od Kertesa dobila kao znak pažnje neki luksuzni auto zaplenjen na carini, to naknadno vezivanje za Miloševićeva je, uz ozbiljni angažman zapadnih ambasada i njihovih medijskih predradnika, dosta doprinelo da stranka ostane ispod cenzusa a sam Koštunica napusti politiku.

Nema još ozbiljnih socioloških istraživanja oko političkog fenomena Borisa Tadića, koji je dva puta biran za predsednika i nekoliko godina bio suvereni vladar svih političkih zbivanja, da bi danas bio jedan od lidera koji je jedva uspeo da uđe u parlament, ali zato ulaže velike napore da na narednim izborima ne uspe ni u tome. Tadić je bio otac velikog sporazuma o nacionalnom pomirenju demokrata i socijalista, ali se taj sporazum zapravo udavio u čitavom nizu korupcionih afera, u jednom savršenom kleptokratskom projektu u kojem je nestalo nekoliko banaka, bar milijardu evra poreskih obveznika, ali odgovornost za taj kriminal prve vrste nije nikada dovedena do kraja.

Na kraju dosovske vladavine, u leto 2012, građanima Srbije moglo je već da bude jasno kako je za 12 godina Miloševićeve vladavine čitav korpus nacionalnih, konzervativnih postao duboko kompromitivan, kao i da se čitava evropska, reformska politika od oktobarske revolucije do Tadićevog poraza na izborima istinski osramoćena u talasu besprizornih, kriminalnih afera.

Na tom talasu političkih kompromitacija nastao je i novi fenomen Aleksandra Vučića, kojeg je biznismen Milan Beko pre nekoliko meseci opisao kao najveću srpsku investiciju. Njegov glavni uspeh nastao je na obračunu s finansijsko-političkom kartelom iz bivšeg režima ili na potrebi građana da kazne sve prethodne vlasti, ali je ostalo nejasno šta će čitava galerija najspornijih kadrova iz DS-a ili Dinkićeve pokojne partije u redovima nove vlasti. Tako je Srbija ostala zemlja u kojoj ima stotine političkih partija i nijednu politiku. Nije, naravno, Srbija jedina zemlja u kojoj su ideologije postale samo reklamne platforme za uspešnu prodaju automobila, apartmana i tuđe nafte, ali jeste jedina zemlja u kojoj živimo. Samo što je u njoj ideologija postala platforma za prodaju reklamnih agencija a ne proizvoda.

Izvor Politika, 01. 03. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u