GLE KO TO GOVORI ILI AKO NAS ON NE UBEDI DA TREBA PRODATI TELEKOM, NEMA KO DRUGI

Aleksandar Vlahović: Biće otpora kod prodaje Telekoma Država mora više da ulaže u gradnju...

Aleksandar Vlahović: Biće otpora kod prodaje Telekoma

Država mora više da ulaže u gradnju puteva, železnice, u infrastrukturu, da bi pospešila ekonomsku aktivnost, kaže za „Blic“ Aleksandar Vlahović.

Predsednik Saveza ekonomista Srbije smatra da su ekonomske mere koje sprovodi Vlada dobre, ali upozorava da i država mora da troši novac.

— U vreme kada se privreda Srbije nalazi u recesiji, i Vlada mora da reaguje kontraciklično, povećanjem fiksnih investicija, tj. da ulaže u infrastrukturu. To će biti najvažniji podsticaj domaćoj privredi. Međutim, nisu sve investicije u infrastrukturu podsticajne za ekonomsku aktivnost. Ako kreditom druge države gradite put, most, a oni dovedu svoje kompanije i radnike, pozitivan efekat na našu privredu biće neznatan – kaže Vlahović.

Zašto se projekti u infrastrukturi ne bi finansirali iz primarne emisije? To rade u EU.
— To bi za nas bila pogrešna odluka. Direktno bi bila ugrožena spoljna likvidnost zemlje. To bi izazvalo novi rast budžetskog deficita, a svakako bi uzrokovalo rast inflacije. Našli bismo se u velikom problemu. Međutim, postoje drugi načini da monetarna politika u uslovima fiskalne odgovornosti pozitivno utiče na privredni rast, i to kroz smanjenje referentne kamatne stope i obavezne rezerve za neke selektivne kredite. Dakle, postoje instrumenti, ali to svakako nije štampanje para.

Kad će nam biti bolje. Dogodine kako kaže premijer? Za tri godine kako kaže Fiskani savet? Ili neće skoro, kako misli dobar broj građana?
— Ne bih se bavio proricanjem, ali znam šta moramo da uradimo da bismo živeli bolje. Biće nam bolje kada započnemo i završimo dobar deo strukturnih reformi. To je pitanje svih pitanja. Centralna tačka ovih reformi jesu javna preduzeća i njihovo restrukturiranje. Ona moraju da se departizuju, profesionalizuju i privatizuju. Ona bi trebalo da budu motor rasta i razvoja, a ne kao do sada destabilizator javnih finansija. Ove reforme su odlagane deset godina i to nas je skupo koštalo: od 2004. do 2008. odlaganje je plaćano novcem od privatizacija, a od 2008. do danas zaduživanjem. Zato je dug sa manje od 30 odsto BDP, s početka krize, danas 72,3 odsto! I zato je po treći put u tri godine na delu fiskalna konsolidacija, ovog puta smanjenjem plata i penzija. Ako strukturne reforme ne budu sprovedene, od smanjenja plata i penzija neće biti nikakvog efekta.

Zašto to do danas nismo uradili?
— Zato što su počev od prve vlade Vojislava Koštunice 2004. do danas javna preduzeća partijski plen pobednika na izborima. Ona služe da bi stranke postavljale svoje tzv. političke direktore i zapošljavale svoje kadrove. I kako da ne propadnu? Dalje, najveća javna i komunalna preduzeća bila su mesto za vođenje pogrešne socijalne politike. Niske cene usluga i proizvoda dodatno su ih uništavala. Treće, postoji velika tolerancija u naplati isporučenih proizvoda i usluga, što bitno smanjuje likvidnost javnih preduzeća. Sve zajedno na kraju pada na teret svih građana, s obzirom na to da je neefikasni rad javnih preduzeća jedan od uzroka rasta suverenog duga.

Hoćete da kažete da je prodaja javnih preduzeća sastavni deo reformi?
— Da, ali ne tako što će se unapred reći da ćemo privatizovati sve. Modeli se razlikuju od preduzeća do preduzeća, u zavisnosti od njihove delatnosti. Negde je to prodaja, kod drugih je to strateško partnerstvo, a neka neće uopšte biti predmet ulaska privatnog kapitala. Na primer, Telekom treba prodati…

Zašto? Zar Nemačka nema vlasništvo u Dojče telekomu ili Norveška u Telenoru?
— Telekom teško može izdržati oštru konkurenciju. O neophodnosti privatizacije Telekoma govorio sam i onda kada su svi drugi bili protiv. Mi jednostavno nismo u stanju da raskinemo vezu između političkih stranaka i javnih preduzeća, da zaustavimo partijsko zapošljavanje, da imamo korporativno upravljanje kao što ga imaju Nemci i Norvežani. Očekujem da najveći otpori privatizaciji dođu upravo od grupa koje su interesno povezane sa javnim preduzećima. Slična iskustva sam imao kada smo privatizovali cementare, duvansku industriju, Beopetrol… U jednoj orkestriranoj kampanji pojavljivali su se razni dušebrižnici koji su u osnovi štitili sve druge interese osim državnih.

Zašto ne iznajmimo menadžment kao što se planira u Železari. Država ih plati, da im Telekom ili EPS ili Železnice na pet godina, oni ih naprave profitabilnim i vrate državi?
— Najam menadžmenta je iznuđena opcija za Železaru, a ne željeni scenario. U slučaju Telekoma to bi bilo pogrešno, jer već postoji interes za privatizaciju. Osim toga, razlikuju se industrije. Možda bi to bilo rešenje za Železnice. Međutim, kod nas postoje i potpuno pogrešni, populistički otpori. Kad se kaže da direktor Telekoma ima platu nekoliko stotina hiljada dinara, veliki broj građana smatra da je to neprimereno, tj. sramota! To jeste velika plata u odnosu na prosek, ali je neuporedivo manja od one koju bismo morali da platimo dobrom menadžeru od kog se očekuje da unapredi performanse kompanije i podigne njenu vrednost. Zato smatram da je privatizacija dobro rešenje. Međutim, ne za sva javna preduzeća. Elektromreže ne bi trebalo privatizovati jer one obezbeđuju stabilnost sistema. Ali zašto da EPS ne dobije nekog od renomiranih kompanija za strateškog partnera?

Šta se desilo za Železarom? Ko je pogrešio i zašto nije napravljen dogovor?
— Ne znam šta se desilo između najava da je posao sa “Esmarkom” završen do toga da dogovor na kraju nije napravljen. Vlada je na kraju donela ispravnu odluku da ne prihvati ponudu “Esmarka” koji očigledno nije bio raspoložen da da minimalne garancije. S druge strane, smatram da Železaru ne treba zatvoriti, ne samo zbog 5.000 radnika, već i zato što je Železara sa tehničko-tehnološkog aspekta dobro postavljena. Iako u blizini nema ni rude gvožđa ni koksa, bez kojih nema čelika, ona je na jako dobroj lokaciji koja joj omogućava jeftin transport potrebnih sirovina. Železara je za našu privredu važna. Od nje zavisi gotovo polovina transportnih kapaciteta Železnice i veliki broj malih i srednjih preduzeća.

Živite u Srbiji. Vidite li raskorak između svih tih ekonomskim rešenja, najava, uspeha i običnog života?
— Znam da je teško, ali znam i da je to cena politike “stani-kreni” u ekonomskoj tranziciji. Jako je teško sprovesti reforme u uslovima u kojima se danas živi u Srbiji. Efekti strukturne reforme neće biti opipljivi u kratkom roku, trebaće vremena, ali je potreban i širok društveni konsenzus. Kako vidimo, postoji namera Vlade i premijera da se ovaj važan posao konačno i završi.

Nisam fan Sirize
— Čini mi se da se u levičarskom zanosu zaboravlja da je Grčka godinama netačno prikazivala stanje u javnim finansijama i da je dužna više od 240 milijardi evra. Građani Grčke prolaze kroz težak period, ali ne zaboravimo da su oni imali i 15. platu, sumnjivo stečene penzije i bonuse maltene za redovan dolazak na posao. Nisam fan Sirize i mislim da će cenu njene politike na kraju najviše platiti grčka privreda.

Ekonomska elita na Kopaoniku
Glavna tema ovogodišnjeg 22. Biznis foruma na Kopaoniku od 3. do 5. marta u organizaciji Saveza ekonomista Srbije je “Nova vizija industrijalizacije Srbije i modernizacije društva”. Imaćemo oko 600 učesnika, 100 panelista, doći će premijer Vučić, guvernerka Tabaković, ministri Udovički, Vujović, Sertić, Antić… Biće tu i svi predstavnici međunarodnih finansijskih organizacija, privrednici, ambasadori…

Autor Svetomir Marjanović
Izvor Blic, 01. 03. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u