KOME I ZAŠTO SMETA REHABILITACIJA GENERALA MIHAILOVIĆA

ALEKSANDAR PAVIĆ Ako se neprijatelji srpske državnosti i njihovi kolaboranti grčevito protive rehabilitaciji –...

ALEKSANDAR PAVIĆ

Ako se neprijatelji srpske državnosti i njihovi kolaboranti grčevito protive rehabilitaciji – mora da imaju jake razloge

Mešanje izvršne vlasti u rad Ustavnog suda Srbije u postupku ocene ustavnosti tzv. Briselskog sporazuma samo je najplastičniji dokaz da sudstvo u Srbiji nije nezavisno. Stoga, legitimno je pretpostaviti da je odluka Višeg suda u Beogradu od 27. februara 2015. da iznova vrati na početak proces za rehabilitaciju komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini Dragoljuba Draže Mihailovića doneta pod uticajem politike, pogotovo što se radi o procesu koji je pokrenut još 2006. godine i očigledno se već godinama veštački odugovlači. A, s obzirom da je jasno da je politika u petooktobarskoj Srbiji suštinski podređena zapadnim interesima, iz toga se mogu izvući dodatni zaključci.

Na vestima televizije B92 protivnike Mihailovićeve rehabilitacije je na dan najnovijeg odlaganja zastupao Aleksandar Kraus, predsednik Saveza antifašista Srbije, koji je koristio već poznate argumente: četnički pokret je bio „kvislinški“, Mihailović je bio u ravni Petena, a rehabilitacija bi predstavljaja reviziju istorije, što bi bilo „katastrofalno“.

Sajt Krausove organizacije deluje mrtvo, i izgleda da je poslednji put ažuriran negde 2012. Rubrika „O nama“ je nepostojeća. Čime je onda ova praktično fantomska organizacija zaslužila nekoliko minuta prostora na vestima televizije sa nacionalnom frekvencijom?

HELSINŠKI ANTIFAŠIZAM
Biće nam jasnije ako se vratimo u 2012. godinu i vidimo ko je sve bio potpisnik čak dva javna obraćanja protiv rehabilitacije Draže Mihailovića. U martu te godine je ravno 14 organizacija „predstavnika civilnog društva“ potpisalo apel pod nazivom Saučesnici zločina, među njima i Krausova organizacija: Savez antifašista Srbije, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Komitet pravnika za ljudska prava, Građanske inicijative, Centar za praktičnu politiku, Žene u crnom, Predsednik koordinacionog odbora Četvrte vojvođanske konvencije Živan Berisavljević, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Grupa Spomenik, BKV Fond, Centar za evro-atlantske studije, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Beogradski centar za ljudska prava. Zatim je u avgustu 2012. upućen novi apel, ovog puta „međunarodnoj javnosti“, od strane istog broja organizacija, s tim što su ovog puta iz nekog razloga izostale Krausova organizacija i Žene u crnom, a na njihovo mesto uskočili Savez antifašista Vojvodine i Antifašistička akcija Novi Sad.

No Kraus se vraća na scenu, „jači nego ikad“, u oktobru 2013. kada, zajedno sa Sonjom Biserko i Stašom Zajović iz Žena u crnom, učestvuje na skupu u beogradskom Medija centru posvećenom istoj tematici. Učesnici su tom prilikom izjavili da su podneli tužbu protiv dvojice istoričara koji su svedočili na procesu za Mihailovićevu rehabilitaciju, da su njihove organizacije izdale tzv. Antifašistički manifest i da kreću sa pravljenjem Antifašističkog fronta.

Izgleda da se najavljeni „front“ nije zapatio u Srbiji i da je pomenuti skup predstavljao zenit njegovog delovanja. Što se tiče „manifesta“, dovoljno je citirati njegov prvi pasus da bi se shvatilo o čemu se radi:

„Društvo u Srbiji se pre četvrt veka, u trenutku nestanka SFR Jugoslavije našlo na sudbonosnom raskršću: da nastavi putem antifašizma, demokratije, saradnje i mira, ili putem nacionalizma, rehabilitacije četničkog pokreta, oživljavanja projekta o Velikoj Srbiji, netolerancije i ratne avanture. Sa nacional-socijalističkim režimom Milošević-Šešelj srbijansko društvo je izabralo ovaj drugi, poguban put i još uvek plaća surovu cenu tog pogrešnog izbora.“

Sam Kraus je na konferenciji izjavio da se rehabilitacija Draže Mihailovića „suprotstavlja putu Srbije u Evropsku uniju“.

Treba dodati da su se tokom 2012. protiv Mihailovićeve rehabilitacije javno izjasnili i lumeni poput Jelka Kacina, Branke Prpe, Dubravke Stojanović, Ive Josipovića, Vesne Pusić…

drazarehabilitacija02Ko su dakle ti „ovlašćeni protivnici“ rehabilitacije generala Dragoljuba Draže Mihailovića u današnjim sa zapada kontrolisanim medijima? Razni „denacifikatori“ Srbije, protivnici postojanja Republike Srpske, zagovornici NATO-bombardovanja i okupacije SR Jugoslavije, nepokajani titoisti, rusofobi, razbijači SFRJ, čelnici etnički očišćene Hrvatske, EUroatlantisti… Pametnom dosta.

DRAŽA I EVROPSKA UNIJA
Zanimljivo je primetiti kako su pripadnici ove koalicije spremni da, „u ime Evrope“, falsifikuju deklarisane vrednosti same EU, svodeći ih na „antifašističke“ a, što je indikativno, izostavljajući one druge. A koje su to prećutane vrednosti može se pročitati u tački „I“ Rezolucije Evropskog parlamenta o evropskoj savesti i totalitarizmu, usvojenoj 2. aprila 2009. godine:

„Od početka evropske integracije predstavljaju odgovor na patnje koje su posledica dva svetska rata i nacističke tiranije koja je dovela do Holokausta kao i do širenja totalitarnih i nedemokratskih komunističkih režima u Centralnoj i Istočnoj Evropi, kao i način za prevazilaženje dubokih podela i neprijateljstva u Evropi kroz saradnju i integraciju, i okončavanje rata i obezbeđivanje demokratije u Evropi“.

Dakle, ne samo „antifašizam“ već i – sasvim neodvojivo od njega – antinacizam i antikomunizam. No puno a ne selektivno prihvatanje „evropskih vrednosti“ za koje se zalažu bi protivnike Mihailovićeve rehabilitacije dovelo u ozbiljan problem, jer bi mnogi od njih bili primorani da se „suoče sa sopstvenom prošlošću“, onom titoističkom. A uz to bi sami morali da se zalažu upravo za procese rehabilitacije poput ovoga koji se sada vodi u korist Mihailovića. Uostalom, evo šta kaže 8. tačka Rezolucije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope 1096 O merama za uklanjanje nasleđa bivših komunističkih totalitarnih sistema iz 1996, temeljne rezolucije iz koje je proistekla i pomenuta rezolucija EP:

„Skupština preporučuje da se gonjenje pojedinačnih krivičnih dela [izvršenih od strane pojedinaca za vreme komunističkih totalitarnih režima] sprovodi istovremeno sa rehabilitacijom lica osuđenih za ‘zločine’ koji u civilizovanom svetu ne predstavljaju krivično delo, i lica koja su nepravedno osuđena“.

Ovim se umnogome može objasniti ponašanje lokalnih zapadnih podizvođača. No šta je zapadni interes da se, ako ne spreči, a ono maksimalno uspori ili opstruiše Mihailovićeva rehabilitacija? Ovo pitanje se postavlja imajući u vidu da je Mihailović odavno zvanično rehabilitovan u SAD. Američki predsednik Truman je na preporuku generala Ajzenhauera Mihailovića posthumno odlikovao 29. marta 1948. Legijom za zasluge, visokim vojnim ordenom, uz sledeće obrazloženje:

„General Dragoljub Mihailović izvanredno se istakao kao Glavni zapovednik jugoslovenskih oružanih snaga i docnije kao ministar vojni organizujući i vodeći krupne snage protiv neprijatelja, koji je okupirao Jugoslaviju, od decembra 1941. do decembra 1944. godine. Zahvaljujući neustrašivim naporima njegovih trupa, mnogi američki avijatičari bili su spašeni i bezbedno vraćeni na savezničku stranu. General Mihailović i njegove snage, uprkos nedovoljnom snabdevanju i boreći se pod izuzetnim teškoćama, materijalno su doprineli savezničkoj stvari i bili sudeonici u izvojevanju konačne savezničke pobede“.

BROZ I GRANICE
Ovo odlikovanje je, međutim, američki Stejt department 20 godina držao pod oznakom tajnosti „kako se ne bi zamerio komunističkoj vladi Jugoslavije“, prema svedočanstvu jednog od preko 500 stotina savezničkih avijatičara koje su Mihailovićeve snage, uz ogromne rizike, evakuisali sa teritorije okupirane Srbije u leto 1944. godine, u operaciji „Haljard“, „najvećoj operaciji spasavanja srušenih američkih avijatičara u istoriji“, po rečima američkog autora knjige posvećene tom događaju.

Takođe, general Šarl de Gol je Mihailoviću 1943. godine, kao komandant francuskog Pokreta otpora, dodelio francuski Ratni krst, Orden Legije za zasluge prvog stepena namenjen vrhovnim komandantima i izdao i pohvalnu naredbu, koja je 2. februara 1943. pročitana svim francuskim jedinicama.

No današnji Zapad ne bi bio to što jeste bez neiscrpne spremnosti da pragmatičnost stavi ispred principa. Tako je, prema izveštajima, prilikom dodele Mihailovićeve američke medalje njegovoj ćerci Gordani u maju 2005. američka ambasada u Srbiji namerno minimizovala medijsko izveštavanje „strahujući od protesta i diplomatskih trvenja sa susednom Bosnom i Hercegovinom i Hrvatskom“.

Da diplomatski obziri nisu jedini razlog, već je reč i o širim geopolitičkim zapadnim interesima otkriva nam možda nehotice Branka Prpa u svom reagovanju na Mihailovićevu rehabilitaciju: „Negirati partizanski pokret, antifašizam i AVNOJ znači tvrditi da granice nisu definitivne. To je ideološka osnova za neke buduće, moguće, rasprave na temu granica“.

drazarehabilitacija01Jasno je: preispitivanje unutrašnjih granica kojim je Broz isparcelisao posleratnu Jugoslaviju očigledno bi nanelo ogroman udarac sadašnjoj zapadnoj kontroli ovih prostora, pa tako i celokupne jugoistočne Evrope. Zato su se zapadne sile još prilikom razbijanja SFRJ početkom 1990-tih potrudile da putem zloglasne Badinterove komisije, gazeći ključni helsinški princip i Povelju UN o nepovredivosti spoljnih granica, očuvaju unutrašnje granice – čime su već tada pokrenuti procesi urušavanja celokupnog međunarodnopravnog poretka i globalna destabilizacija koja nas je danas dovela na rub ratnog sukoba širokih razmera.

DVA POKRETA OTPORA
Naravno, za nastavak kontrole srpskog prostora izuzetno bi smetalo i konačno priznanje da su na tlu Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata postojala dva antifašistička pokreta – NOP i JVO, kojim su dominirali Srbi. Fama o Mihailoviću kao „kvislingu“ je bitna radi uspostavljanja lažne, veštačke simetrije sa Hrvatima i njihovim preovlađujućim ustaško-domobranskim pokretom, muslimanskim „handžarovcima“, šiptarskim balistima – odnosno istinskim i aktivnim nacističkim kolaboracionistima. To je ujedno i način da se jedan znatan deo Srbije što duže razdvaja od Rusije, ali i način da se Srbija drži u konstantnoj unutrašnjoj tenziji i veštačkoj defanzivi.

Uostalom, ako gledamo po delima, videćemo da su pomenuti „antifašisti“, protivnici Mihailovićeve rehabilitacije ili ljubitelji NATO-militarizma, ili nečujni u kritici istog. Uz to – koliko njih je javno osudilo povampirenje nacizma među Hrvatima i Arbanasima na KiM ili u današnjoj Ukrajini? Ali zato je pomenuti Kraus, komentarišući prošlogodišnju vojnu paradu kojoj je prisustvovao ruski predsednik Putin, spremno negodovao:

„Njemu (Putinu) je koristilo, a nama je nanelo veliku blamažu. Probudio se taj rusofilski, taj slavjanski model i mi uvodimo neke stare mantre koji nikakve veze nemaju ni sa sadašnjošću, a još manje sa budućnošću“.

Toliko o iskrenosti, doslednosti i opredeljenjima pomenutih korifeja „antifašizma“.

Kome, osim neprijateljima, može da bude u interesu da pola Srbije, koja se izvan Rusije najžešće borila protiv nacifašističkog okupatora, koja je podigla prvi oružani otpor u porobljenoj Evropi, i dalje nosi „kvislinšku“ etiketu?

Dolazeća 70-godišnjica pobede u Drugom svetskom ratu je idealan povod da se Srbija, isključivo na osnovu istine, sama sa sobom pomiri – pogotovo jer je, kao što vidimo, upravo vrhunski interes neprijatelja da se to ne desi. Ako se najveći neprijatelji srpske državnosti i nezavisnosti i njihovi kolaboranti tako grčevito protive Mihailovićevoj rehabilitaciji – mora da imaju veoma jake razloge za to.

Fond strateške kulture

Politika
Pratite nas na YouTube-u