PREGLASNO NARODNO ĆUTANjE

FILIP GAJIĆ Premijer sarađuje sa Blerom. Kao kada bi Ana Frank oživela, odrasla i...

FILIP GAJIĆ

Premijer sarađuje sa Blerom. Kao kada bi Ana Frank oživela, odrasla i uzela Gebelsa za savetnika…

Kako se za mene završio jedan način života? Nedavno i ovako: privatni izvršitelj je nalogom skinuo oko 85 odsto moje plate u ime Parking servisa. Dakle, privatni izvršitelj skida za pljačkašku firmu. Moj poslodavac, ponizno na zakonske pretnje koje je dobio, skida i suharači moju platu, šalje je privatnom izvršitelju. Jahači kapitalizma. Varvari.

Kada bi bar svu otimačinu Parking servisa usmerili na GSP, a putnici da plaćaju karte od 10 dinara, onda bih i plaćao parking. Ovako mi ne pada na pamet. Nakon što su mi skinuli platu, stigle su mi još dve opomene. I neću da ih platim! Nek se opet ugradi na 1.700,00 dinara privatni izvršitelj sa svojih 3.000,00 po kazni. Neću iz inata. Odbijam, sa osmehom.

Do ovog trenutka meni je bilo-manje više isto u svim sistemima i pod svim glavešinama. Nekada je atmosfera bila bolja, nekada gora, ali suština slična. Nisam imao većih problema, skromnost je moja baza. Nisam imao potrebe da imam više čak i kada sam imao najmanje i frižider u kojem je bio samo senf i glavica crnoga luka. Imam poverenje u život.

Navikao sam se da sve što je dobro nestaje. Zatvara se. Zatvorila se prošle godine jedna kafana u blizini autobuske stanice. Tamo sam vodio strance koji su se prvo plašili da uđu u nju, a posle nisu hteli da izađu do zore. Zašto je bitna? Zato jer se u njoj osećala sloboda kakvu ti stranci nisu nikada okusili. Sloboda i toplina ljudi sa margine. Zatim se zatvorila i Čekaonica na vrhu BIGZa, koja je bila posebna džez atrakcija, sa neverovatno lepim pogledom na noć u Beogradu. Oba objekta, veoma različita u svojoj biti, zatvorile su sive eminencije.

U Dušanovoj ulici na Dorćolu i sada ima jedna ćevabdžinica. Gazda ju je promenio, upropastio i skratio radno vreme sa non-stop do 23. Sam je ubio dobru atmosferu. Pretpostavljam – on sam. Sada mu je kafana praznjikava.

Beograd kojeg je uvek krasila unutarnja i neuhvatljiva sloboda, počinje da liči na gasnu komoru. Hoćemo li nešto učiniti?

LjUDI, NE POVREĐUJTE SE!
Sve najgore mislim o Parking servisu. Poput ostalih. Ulice i trotoari su napravljeni i održavaju se od poreza koje mi plaćamo na raznim osnovama. Dakle, mi smo vlasnici tog asfalta, mi koji stanujemo u ovome gradu. Vrlo je slično: kao kada bih kupio istu stolicu plaćenu više puta sa svim dažbinama, doneo je u kuću i kada god sednem u nju, neko pozvoni i traži mi da platim sedenje u mojoj stolici. Apsurdno, zar ne? Kada neko izgovori kvaziargument da je tako svuda u svetu – meni se povraća od takve gluposti.

tisina01Nedavno se čovek zapalio kada su mu po drugi put odneli auto tog dana. Pre toga je probio rampu. Razumem njegov bes u potpunosti, jedino što nije smeo da povređuje samoga sebe. Sutradan su ga novine ocrnile kao kriminalca. Ne znam ništa o njemu. Ministar policije je obišao povređene policajce. Čoveka koji se zapalio niko nije obišao. Možda je ministar zdravlja mogao? Ili ministar za socijalna pitanja? Ministar kulture? Ne, čovek je probio rampu, a rampa ne sme da se probija!

Mediji su dobili nalog da ocrne onoga koji se opekao. Brutalno. Niko nigde nije postavio pitanje šta je njega na to navelo. Možda i jeste sumnjiva prošlost iza njega, ali možda je baš odlučio da živi ispravan život. Možda je sve bacio na tu kocku. Možda i nije. Ne znam. Nisam video da mu je iko postavio pitanje zašto je to učinio?

Zašto je sebi naneo tako jeziv bol?

Nadam se da će jedne noći goreti svi kamioni Parking servisa! Ljudi, ali ne povređujte sami sebe. Ne povređujte se lošim mislima i delima.

Naše društvo je postalo kao neka velika sekta u kojoj se svakodnevno ređaju zločini protiv samih sebe. Naslovi u novinama su nepodnošljivi.

Premijer sarađuje sa Blerom. Kao kada bi Ana Frank oživela, odrasla i uzela Gebelsa za savetnika. To je informacija od koje čovek počinje da se gnuša života. To je paradoks. Ne gnuša se premijera i političkih mahinacija, tuđeg amorala i nemorala, već života i samoga sebe. Tu negde se odvija preskok srca. Pritisak na svest se odvija u kolektivnoj ravni. Ljudi više ne mogu da podnesu taj pritisak.

Treba znati da je sasvim svejedno kako se zove premijer u okupacionoj zoni. Kako god da se zove, on će izvršavati naloge okupacionih vlasti. I prošli, i ovaj, i sledeći.

Dakle, usmeravanje negativnih misli ka predstavniku okupacionih vlasti je gubljenje vremena. Trošenje krhkoga srca.

Osećanje nemoći je opravdano. Država ima svoje moćne aparate protiv kojih pojedinac ne može ništa. Demonstracija će biti kada ih organizuje strana sila. To svi znamo. Pojaviće se lider kojeg će oni instalirati i ‘ajmo dalje.

Šta je moguće učiniti?

DRUGAČIJI PRISTUP STVARNOSTI
Šta je zajedničko svim bivšim, sadašnjim i prošlim vlastima? Svi govore o budućnosti koja ne postoji. Svi žrtvuju sadašnjost u ime nepostojeće budućnosti. Svi to sve znamo.

Šta treba učiniti?

tisina02Potreban je sasvim drugačiji pristup stvarnosti. Treba živeti sada!

Ne postoji trenutno nikakva religija niti ideologija niti dogma koja može pomoći pojednicu. Niko ni u šta ne veruje. To je činjenično stanje.

Reči su izlizane. Govoriti nekome o ljubavi, a on ili ona je nemaju isto je što i govoriti niočemu. Na nesreću, mnogo ljudi živi bez ljubavi.

Život oko nas je naš hram. Treba primetiti toliko toga lepoga. Ovaj sunčan dan.

Potrebno je ignorisati sitem. Potrebno je živeti sada, ovoga trenutka, ne ljutiti se ni na koga. Treba pustiti govna da se slivaju niz ulicu. Zaustavljati ga, analizirati, vikati na govno je traćenje vremena, trošenje sopstvenoga srca. Treba biti mudar.

Možda bi trebalo svake nedelje u podne da iziđemo na ulice ispred svojih zgrada, bez transparenata, bez mržnje i besa i uzaludne kritike, bez ičega. Bez vođa i ostalih ego manijaka. Bez vrištanja i šerpi. Takvi kakvi jesmo, „goli“ i sami. Možda bi trebalo svi da stanemo, da ćutimo i da se osmehujemo. I posle 45 minuta da nastavimo gde smo stali. Verujem da bi iz tog fenomena moglo nešto dobro da nastane, pod uslovom da niko ne preuzima vođstvo. Zamislite ceo grad ili bar jedan njegov deo, ili gradovi u celoj zemlji, stoje i ćute. I čekaju. Čekaju, makar da se ništa ne dogodi. Čekaju – ništa! Dakle ništa se ne čeka. Trenutak zajedništva. Svi ljudi bez obzira na uverenja. Svako u svojoj ulici. Svako sa svojim mirom.

Da li su nas sve patnje kroz koje smo prošli provele i dovele do zrelosti za tako nešto? Preglasno Narodno Ćutanje. Tihovanje? Čuda se događaju onima koji u njih veruju. Možda. Jedno je sigurno, nije beda problem, oduvek je bila beda, duša nam je na izdisaju i potrebna nam je pomoć, svima. Sa oznakom – hitno.

Autor je reditelj i glumac iz Beograda

Blog Filipa Gajića

Politika
Pratite nas na YouTube-u