PETAR ISKENDEROV
Koliko dugo će Srbija moći da sledi politiku istovremene saradnje i sa NATO i sa Rusijom – veliko je pitanje
Ministar inostranih poslova Srbije Ivica Dačić planira da, zajedno sa ministrom odbrane Bratislavom Gašićem, poseti sedište NATO u Briselu radi učešća u zvaničnoj ceremoniji potpisivanja sporazuma o Individualnom planu delovanja u okviru partnerstva Srbije i Severoatlanske alijanse. [1] Šef srpskog spoljnopolitičkog resora podsetio je na konferenciji za štampu u Beogradu da je ovaj dokument prihvatila vlada Srbije još 20. decembra 2014. godine a 15. januara tekuće godine dokument je odobrio Savet NATO. Odnosi između Beograda i Brisela podižu se na još viši nivo, i to je „najviši nivo odnosa” za zemlju koja ne želi da bude član Alijanse, istakao je Ivica Dačić.
Prema raspoloživim podacima, ministri inostranih poslova i odbrane Srbije neće samo uzeti učešće u potpisivanju Individualnog plana delovanja nego će održati i pregovore sa generalnim sekretarom NATO Jensom Stoltenbergom, pa će čak uzeti učešće i u zasedanju rukovodstva Severoatlanske alijanse. [2]
Da objasnimo konkretno o kakvom se dokumentu radi. Individualni plan delovanja predviđa razvoj vojno-političkog partnerstva i strateškog uzajamnog delovanja NATO sa zemljom potpisnicom. Države koje su pristupile navedenom planu smatraju se glavnim partnerima Severoatlanske alijanse i mogu pretendovati na prioritetno pristupanje u njene redove. Trenutno sličan sporazum sa NATO imaju Crna Gora, Moldavija, Bosna i Hercegovina, Kazahstan, Jermenija, Azerbejdžan, Gruzija i Ukrajina. I, premda neke od njih (Kazahstan, Jermenija, Azerbejdžan) zvanično ne nameravaju da stupe u NATO, težnja Srbije da u ovim uslovima stane u isti red radi uzajamnih odnosa sa NATO, sa Moldavijom, Gruzijom i posebno Ukrajinom, veoma je indikativna.
Lako je primetiti da se potpisani dokumenti o strateškom partnerstvu sa NATO dobro uklapaju u opštu vojno-političku strategiju sadašnjeg rukovodstva Srbije, koje javno promoviše principe Pokreta nesvrstanih – pokreta kome je Jugoslavija bila jedan od osnivača. Istina, sa svojim ključnim specifičnostima.
SREM 2014. I ODGOVOR SAD
Ako je Jugoslavija iz Titovog vremena polazila od potrebe za postizanjem maksimalne udaljenosti od dva vojno-politička bloka toga vremena (Varšavski ugovor i NATO), to sadašnja Srbija pokušava da aktivno uzajamno sarađuje na vojnom planu i sa Rusijom i sa NATO. Računa se na to da se dobije maksimalan spoljnopolitički bonus i da se istovremeno dobije podrška različitih segmenata sopstvenog javnog mnjenja.
Nisu slučajno izjave o predstojećem potpisivanju partnerskog sporazuma sa NATO u Srbiji objavljene bukvalno nekoliko sati posle pojave informacije da se Beograd sprema da nastavi sa aktivnim razvojem vojne saradnje sa Rusijom. [3] Posebno Beograd namerava da održi nekoliko zajedničkih vojnih vežbi sa Rusijom kao dopunu vežbama srpskih i ruskih padobranaca iz novembra prošle godine, koje su nosile naziv Srem 2014. [4]
Na tim vežbama uzelo je učešće više od 400 vojnika sa obe strane. [5] Momenat kulminacije na rusko-srpskim antiterorističkim manevrima na poligonu Nikinci, u Sremskom okrugu, bila je specijalna operacija po zauzimanju i uništenju baza i kontingenta ilegalne oružane grupacije i oslobađenje talaca koje su zarobili teroristi. Prema saopštenju pres-službe ruskog Ministarstva odbrane, tokom zajedničke operacije Vazdušno-desantnih jedinica i Vojno-transportne avijacije Oružanih snaga Rusije i specijalnih snaga Kopnene vojske Oružanih snaga Srbije, obavili su zadatke na sprovođenju specijalne operacije radi zauzimanja i uništenja baza uslovnih nezakonitih oružanih formacija i oslobađanju talaca. Prema podacima ruske strane, prilikom sprovođenja operacije bio je uključen sav postojeći bojevi arsenal koji je bio na raspolaganju – prenosni protivtenkovski raketni kompleksi 9K 111 „Fagot“, borbena desantna vozila BMD-2, oklopni transporteri BRD-M, minobacači od 60 milimetara, bacači granata RPG-18 „Muha“, kao i lako naoružanje. Tok operacije i borbenu gotovost ruskih i srpskih jedinica tada su lično proverili komandant Vazdušno-desantnih jedinica Vojske Rusije general-pukovnik Vladimir Šamanov i načelnik Generalštaba Oružanih snaga Srbije general Ljubiša Diković. Zajednička dejstva tokom manevara takođe su obavile i jedinice radiološke, hemijske i biološke zaštite i medicinske službe Rusije i Srbije.
NERVOZNA REAKCIJA SAD I EU
Bile su to najkrupnije zajedničke vojne vežbe Rusije i Srbije u novijoj istoriji, kako po nivou postavljenih zadataka, tako i po razmerama mobilisanih resursa i vojne opreme. Karakteristično je, međutim, da su bukvalno već sutradan po završetku rusko-srpskih vojnih vežbi, počele zajedničke vežbe Srbije i država Severoatlanske alijanse na čelu sa SAD, kao još jedna manifestacija vojno-političkog manevrisanja Beograda između dva vodeća vojno-politička bloka na evroazijskom prostranstvu – NATO pakta i ODKB. Srbija je posmatrač pri Parlamentarnoj Skupštini ODKB od aprila 2013. godine. Međutim, to joj nije smetalo da pošalje prvi put u novijoj istoriji zemlje reprezentativnu delegaciju nacionalnog Ministarstva odbrane na čelu sa ministrom Gašićem na septembarski samit NATO u Velsu.
I evo sad je rukovodstvo Srbije očigledno rešilo da da još jedan impuls „ruskom” vektoru u svojoj vojno-odbrambenoj politici u dopunu natovskoj. Odgovarajuće konsultacije o mestu, vremenu i programu predstojećih vežbi, prema podacima medija, već idu na nivo ministarstva odbrane dve strane. [6]
Ne čudi da je sve to izazvalo nervoznu reakciju SAD i rukovodstva EU. Ton antisrpskoj kampanji tradicionalno su zadali Amerikanci. Džon Keri, državni sekretar SAD, nastupajući na raspravi u Komitetu za inostrane poslove američkog Senata, iscrtao je istinsku liniju fronta savremenih geopolitičkih konfrontacija Zapada i Rusije – koja, po njegovim rečima, u tom smislu prolazi kroz Srbiju: „Ako govorimo o Srbiji, Kosovu, Makedoniji, Crnoj Gori i drugima – Gruziji, Moldaviji, Pridnjestrovlju – onda se oni nalaze na vatrenoj liniji”.
Što se tiče EU, onda je pozicija Brisela ovaj put izražena u Izveštaju specijalnog izvestioca EU za Srbiju Dejvida Mekalistera. Dokument bi trebalo da bude pred poslanicima Evropskog parlamenta 9. marta. Na osnovu dostupnih informacija, u njemu je izražena zabrinutost u vezi s tim što su rusko-srpske vojne vežbe prošle jeseni održane u jeku sukoba između Moskve i Brisela. To dozvoljava da pretpostavimo da će predstojeće zajedničke vežbe sa Rusijom ponovo biti „ublažene” sličnim aktivnostima sa učešćem država Severoatlanske alijanse.
Koliko dugo će Srbija moći da sprovodi sadašnju politiku istovremene aktivne saradnje i sa NATO i sa Rusijom u uslovima ozbiljne destabilizacije okolnosti ne samo oko Ukrajine nego i na čitavom evroazijskom prostranstvu – veliko je pitanje. Međutim, ne treba sumnjati da će Beograd na kraju morati napraviti nekakav izbor.
SAD su kroz usta Državnog Sekretara Džona Kerija već dodelila Srbima nezavidnu poziciju „na vatrenoj liniji”. Tim pre što današnja Srbija nije nekadašnja Jugoslavija sa Pokretom nesvrstanih. A i iskustvo ove poslednje uopšte ne podstiče na optimističku bezbrižnost: jedinstvena Jugoslavija raspala se odmah posle raspada Varšavskog pakta.
_________
Uputnice:
[1] Večernje novosti, 03. 03. 2015.
[2] http://www.regnum.ru/news/polit/1901042.html
[3] http://www.senica.ru/serbia/news/serbiya-i-nato-podpisyvayut-individualnyy-plan-partnyorstva
[4] Danas, 28. 02. 2015.
[5] http://www.regnum.ru/news/polit/1900401.html
[6] http://mosvedi.ru/news/politic/zarubezhom/19534.html
