VESNA KNEŽEVIĆ: MRAČNA DUBINA RUSKE DUŠE

Jedno je držati distancu prema ruskom magnetu, a sasvim drugo proglasiti njene političke vođe...

Jedno je držati distancu prema ruskom magnetu, a sasvim drugo proglasiti njene političke vođe za bolesnike

Gari Kasparov, verovatno najveći šahista sveta iako ne više i zvanični šampion, ruski politički opozicionar, nosilac hrvatskog pasoša i službeni izvestilac američkog parlamenta, nedavno je pred američkim Kongresom Putina nazvao “kancerogenom izraslinom”. “S tumorima se, kao što je poznato, ne pregovara, oni se operativno uklanjaju” , izjavio je Kasparov pred političkim stanovnicima američkog Kapitola.

Nakon što je Pentagon od 2009. potrošio na stotine hiljada dolara za izradu studije o Putinovom mentalnom stanju, sada se američki Kongres osetio pozvan da postavi još jednu dijagnozu na daljinu: On nije samo “fašista”, teza koju je Kasparov ponovio i u toj prilici, već i “tumor” .

Kao i pravi tumor, tako i politička metafora tumora podrazumeva prisustvo nekog tela na kome on raste. U konkretnom slučaju, konstruiše se mentalna slika o Vladimiru Putinu kao “fašističkom tumoru” koji razara telo liberalne demokratije.

Topos bolesti i politike svakako nije stran našem vremenu, ali je u svojim najekstravagantijim oblicima ograničen na tabloide, pojedine privatne televizijske kanale i internacionalnu kulturu vica.

Upitan da se opredeli između Miloševića i Tuđmana, Izetbegović je svojevremeno odgovorio da je to “izbor između tumora na mozgu i infarkta”. Da li je on to ikada rekao na taj način ili nije, nije toliko bitno. Ono što se računa jeste činjenica da politika, onog trenutka kad izgubi racionalne poluge moći u postizanju vlastitih, svejedno da li racionalno ili iracionalno definisanih ciljeva, poseže za metaforama bolesnog tela.

Mlako i bez pokušaja kontekstualizacije, mediji nemačkog govornog područja prenose izjavu Garija Kasparova na američkom Kapitolu. Dramatika mesta ostaje u slepom uglu, kao da nije reč o arhitektonskom kompleksu podignutom po uzoru na Mons capitolinus, jednom od sedam rimskih brežuljaka, onom koji simbolizuje delatnu, interventnu moć rimskog hegemona kao globalnog policajca tada poznatog sveta.

Rezime: Jedan ruski opozicionar upućuje emotivni apel kolektivnoj američkoj svesti “ čuvara civilizacije” modeliranoj po uzoru na rimski emancipatorski imperijalizam.

Koliko je “ ruska duša” bolesna?
Za pet godina postojanja, platforma “Putin must go”, iza koje stoji grupa opozicionih političara, javnih ličnosti i umetnika – najprominentiji od njih Gari Kasparov i Boris Njemcov – skupila je 150 hiljada potpisa u zemlji od skoro 150 miliona ljudi, ili nešto malo više od 0,15 odsto.

Ako preostalih 99,85 odsto, u najboljoj varijanti 99,8 odsto Rusa, ne doživljava Putinovu demisiju u kategorijama imperativa, ili o njemu nemaju tako jasan stav, imaju drugu računicu, pametnija posla, ili ih politika uopšte ne zanima – da li to znači da su oni bolesni? Da li to znači da na telu ruske nacije, neprimećen od nje, raste “tumor” veličine 170 centimetara?

Interesantno je da se politika s obe strane Atlantika u odnosu na ruskog predsednika sve češće spušta na kritiku ad hominem, prevedeno: ide se “đonom” na osobu, pri čemu komparativi dramatično rastu u intenzitetu, od početnih “da nam je zaviriti mu u glavu” u raznim varijantama, do sada već otvorene metaforike bolesti (po spomenutoj Pentagonovoj studiji, Putin, navodno, ima Aspergera, lakšu formu autizma).

Da se Putinova politika može kritikovati i na način da mu se prizna zdrava svest i racionalni habitus, dokazuje slučaj jednog od najpoznatijih pisaca današnje Rusije, verovatno i na Zapadu najpoznatijeg ruskog pisca današnjice Viktora Jerofejeva.

U intervjuu koji je ove zime dao austrijskom dnevnom listu Prese, on iznosi sve ono što bi svaka aktivna evropska politika morala da zna kada ulazi u demonstracije moći s Moskvom, pre svega na onoj teritoriji koju Moskva, bilo politički bilo kulturno, smatra svojom.

“Ja sam sto odsto Rus”, izjavljuje Jerofejev alibi rečenicu da bi mirne savesti mogao da kaže sve što misli o “ruskoj duši”. On je opozicionar u smislu da je jedan od potpisnika javnog pisma kojim je 90 ruskih intelektualaca protestovalo zbog aneksije Krima, ali ne u onom da “Putin mora da ode”.

Usput rečeno, i taj protest devedesetorice odmah je izazvao kontrapismo sa potpisima 300 prominentnih ruskih intelektualaca, među kojima je i direktor Marinskog teatra dirigent Valerij Gergijev. Tamo gde Zapad ima fenomene, Rusija ima brojeve; ili, pluralitet je na Zapadu autoput, u Rusiji zemljani puteljak.

Da se vratimo Jerofejevu: On uopšte ne smatra da iza “fenomena” Putin stoji čovek Putin. Prema njegovom mišljenju, sadašnja politička kriza samo je pokazala da je Rusija “zemlja drugačijeg mentaliteta, drugačije predstave o vremenu i drugačijeg poimanja Dobra i Zla”.

Ruski sistem samo izgleda moderan, dok se u suštini uzdiže iznad “zastrašujuće arhaičnih vrednosti”. Ruske vrednosti – vrednosti su ovde shvaćene u smislu nevidljive kulturološke mustre prebačene preko kolektivnog etosa jednog naroda – dva puta su bombardovane, 1917. i 1991, kaže Jerofejev. Njihova “arhaična suština” ostala je, međutim, nedirnuta i samo se vratila na staro, kao da poslednjih sto godina uopšte nije bilo.

Lekcija koju Jerofejev kao “stopostotni Rus” i moskovski politički opozicionar, besplatno udeljuje evropskim političarima ima ontologiju jednostavnu kao pasulj: Rusija nije Zapad. Možda bi joj bilo bolje kad bi bila – ali nije.

E sad – i u tome je, zapravo, veličina Jerofejevljevog intervjua – šta to konkretno znači za Zapad i njegovu aktuelnu svađu sa Putinom, spor koji u sebi krije eksplozivne potencijale neslućenih razmera?

„Pre ukrajinske krize, država je imala ulogu “ tampona” – ona je “hvatala” agresivne instinkte iz narodnog arhaično-podsvesnog mentalnog kompleksa i tako ih prigušivala, neutralizovala. Država je bila zapadnija nego narod, a Putin liberalniji od 80 odsto stanovništva. Sada je država podigla sve rampe, pustila narodnu dušu da provali i sama progovorila jezikom naroda. Putinova “propaganda” nije toliko propaganda koliko dijalog vlasti sa narodom na nivou razumljivom za narod.

Logički zaključci iz intervjua ruskog pisca su brutalni: Rusija se može dovesti na nivo “zapadnih vrednosti” (liberalna demokratija, ljudska prava, pluralizam, individualizam…) samo odozgo, a nikad odozdo. Znači, Zapadu je potreban ruski političar koji će polako, korak po korak, završiti posao koji je jednom započeo Petar Veliki. Taj političar je bio Putin – ali zahvaljujući Zapadu, on to više nije.

“Samo sto kilometara od Moskve počinje 17. vek – tamo još nisu stigle ni reforme Petra Velikog (1672-1725), a kamoli 21. vek”, kaže Jerofejev.

Romanovi, bajka o raskoši i krvi
Da bi se i kod drugih proverila važnost niza društvenih dijagnoza koje Jerofejev postavlja, a da se nikada ne spusti na nivo ad hominem, dovoljno je pročitati jedan od najnovijih naslova berlinske izdavačke kuće Nikolai – Romanovi. Ruska carska familija 1613-2013 autorke Elizabet Hereš.

Doktor filozofije Elizabet Hereš (rođena u Gracu) studirala je romanistiku i slavistiku, specijalista je za Rusiju, i pre Romanovih napisala je već dvanaest knjiga koje u fokusu imaju poslednjih 400 godina ruske istorije.

Njene knjige pripadaju kategoriji popularne istorije, što znači sa jednostavnim rečnikom, na nivou produbljene informacije, ali bez ambicije da budu prihvaćene od strane naučnih istraživačkih krugova. Takvi su i Romanovi – luksuzno opremljeno izdanje kroz koje se šetaju ruski carevi, carevići i carevne, zaverenici, ubice i religiozni fanatici. Sjaj, veličina i otvorene rane Rusije.

Iako se autorka trudi da održi neutralni ton posmatrača, jasno je da ona tu kulturu ne samo da razume već i voli, pa se Romanovi čitaju kao bajka prepuna raskoši i krvi. Njeno popularno istorijsko štivo ostavlja kod čitaoca nekoliko otvorenih pitanja, čiji odgovori definitivno imaju veze sa današnjicom.

– Najpre, tamo gde misli “ruska kultura”, Elizabet Hereš piše “ruska civilizacija”, kako bi bez direktnog objašnjavanja podvukla distinktivne karakteristike ruskog prostora u odnosu na evropski.

U nabrajanju svih onih danskih, pruskih, saksonskih, jednom rečju severnih princeza koje su postajale Ruskinje, Herešova ostavlja jednu dilemu da visi u vazduhu: Zašto su te princeze, Katarina Velika je jedna od njih, tako predano i bez ostatka postajale veće Ruskinje i od samih rođenih Ruskinja?

Sve se može reći, i Elizabet Hereš to ne negira – vlast, interes, participacija u moći, religiozno nesigurni fundamenti protestantizma (hajde obrati katolika, to je podvig!) – ali podrazumeva više od toga, a to je da taj kulturni prostor funkcioniše kao snažan magnet koji zauvek privlači i vezuje sve koji mu se otvore.

Teza knjige o Romanovima je – ne menjaju ljudi Rusiju, Rusija menja njih; ko to ne želi, neka ne prilazi blizu.

Ali, u odnosu na današnjicu i aktuelni politički trenutak, jedno je držati distancu prema ruskom magnetu i paziti da te ne zaraze mračne dubine “ruske duše” onako kako je opisana u romanima Dostojevskog (šta su tek Gete i Tomas Man progovorili o mračnim dubinama nemačke duše, ili Harper Li o američkoj, Slobodan Selenić o srpskoj…), a sasvim drugo proglasiti njene političke vođe za bolesnike.

Autor je dopisnik RTS iz Beča

Izvor RTS, 08. 03. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u