LEONID REŠETNjIKOV: NA METI AMERIKE SLEDEĆI SU BELORUSIJA I KALINjINGRAD

Oni već sada pripremaju teren za vraćanje Nemačkoj Istočne Prusije. To će biti potpuno...

Oni već sada pripremaju teren za vraćanje Nemačkoj Istočne Prusije. To će biti potpuno opkoljavanje i potpuna izolacija Rusije

Direktor Ruskog instituta za strateška istraživanja u intervjuu „Komsomolskoj pravdi“ govorio je o tome kako se kreira ruska politika prema susedima i kako će se završiti nova bitka Rusije protiv Zapada.

Leonide Petroviču, od novembra 2013. do februara 2014. godine politika Rusije u Ukrajini odavala je nadrealistički utisak. Majdan ključa, bacaju se flaše sa zapaljivom smesom, američki i evropski lideri dolaze tamo u gomilama, a s naše strane se čuje samo: „To je unutrašnja stvar Ukrajine, mi se ne mešamo!“ Zašto tako?
— Još 2012. godine naše ukrajinske kolege politički analitičari, koji čak nisu hteli da se sastaju sa nama u kancelarijama, već u kafićima i napolju, govorili su nam: „Zakasnili ste, ne možete više ništa da uradite da Ukrajina za Rusiju ostane prijateljska zemlja. U svim kabinetima su već zapadni savetnici, kao u Moskvi 1990-tih godina“.

Naš institut je pisao o tome sve vreme, ali da bi se shvatilo kako su donošene odluke, trebalo bi znati o čemu su pisale ambasada, tajne službe i druge organizacije. To je, znate, kao 1941. godine. Da, Zorge je javljao da će Hitler napasti 22. juna, ali su druge usijane glave koje su sedele na drugim govorile da rata neće biti uopšte. I tada je drug koji se nalazio na čelu naše zemlje morao sam da odlučuje.

Otkud takva pasivnost?
— Čini mi se da se još uvek nismo oslobodili marksističke dogme o tome da stvarnost određuje svest. Pa ne može se sve povezivati s ekonomskim mogućnostima ili interesima. Moj rodni Harkov potpuno zavisi od Rusije u ekonomskom smislu. Ali to malo utiče na omladinu, koja je u tom gradu većinski antiruski nastrojena.

U to je teško poverovati…
— Još u sovjetsko vreme, kada sam bio u školi i na univerzitetu, nama su utuvljivali u glavu da smo mi drugačiji, posebni u odnosu na Ruse. I ja sam primećivao kako su ljudi, moji prijatelji s ruskim prezimenima, s jermenskim i jevrejskim prezimenima, prihvatali te stavove iako nisu bili ni Ukrajinci ni Malorusi. A posle 1991. godine na „posebnost“ se nadovezala propaganda, antiruska. Tako je vaspitavana omladina.

Znate kakav mi strašan problem imamo, po mom mišljenju? Mi se bavimo teorijama o stvaranju ruske nacije, a zaboravljamo ruski narod. Mi ne treba da praktikujemo sovjetsko iskustvo, kad smo veštački stvarali sovjetsku naciju. Ne funkcioniše to, ili funkcioniše samo u slučaju Rusa. Mi smo govorili: da, ja nisam Rus, ja sam Sovjet. Ali, Tatarin nikad tako nije govorio, Gruzin nikad tako nije govorio, Jevrejin nikad tako nije govorio. Mi ne treba da se stidimo da govorimo o ruskom narodu kao narodu koji je odgovoran za sudbinu zemlje.

U suprotnom, mi taj noseći stub potkopavamo kod jednog dela ruskog naroda, a, s druge strane, kod jednog dela Rusa podstičemo ono što može da uništi Rusiju – ekstremni nacionalizam. Neka je to značajna manjina u našem društvu, ali je veoma opasna u našoj situaciji.

U Ukrajini je to bilo kao mina. Realno, tamo ima 25 miliona Rusa. Najmanje. A gde su? Dobro je što su u istočnom delu, naročito starije generacije, sačuvale ideju o jednoj državi i jednom narodu.

Postoji mišljenje da je predsednik Putin imao neki neformalni dogovor s glavnim zapadnim liderima: navodno, oni će mu dozvoliti da mirno prođe Olimpijada u Sočiju, bez forsiranja ukrajinske krize…
— O dogovorima ne bih mogao da govorim, ali, koliko je meni poznato, stav našeg predsednika je bio: ako hoćete, hajde da održimo vanredne izbore u 2014. godini, bez krize. A oni su, naročito naši američki prijatelji – klimali glavom, klimali, klimali, klimali, a sami su radili svoje. To jest, naizgled su se slagali s nama i čak potpisali sporazume s Janukovičem, ali su sve radili tako da njemu ništa drugo nije preostalo nego da beži. Čini mi se da niko od nas nije pretpostavio da će SAD tako energično ući u Ukrajinu.

Smatrate li da su, s obzirom na to da su u februaru 2014. glavnu reč već vodili ekstremisti, garanti sporazuma – Nemačka, Francuska i Poljska – mogli da obezbede njegovo poštovanje?
— Naravno, oni su mogli to da zaustave. Ali nisu ni pokušali. Nas su prosto obmanuli. I sada sa zluradošću govore – i to na visokom nivou, ne prosto politički analitičari već ljudi koji donose odluke: „Pa, on je pobegao!“. A on je pobegao zato što nije bilo moguće da se ne pobegne od vas. Upravo je njihov odnos prema našem predsedniku i Rusiji postavio temelje naših budućih oštrih mera.

To jest, posle februara smo počeli da delujemo odlučno. Ali, ipak: da li su Krim i Novorosija ostvarenje nekog strateškog plana ili improvizacija?
— Krim je, iskreno kažem, kao verujući čovek, Božiji dar. Od Putina i Rusije se tražilo samo da podmetnu ruke, i on je sam upao. U tome je bilo čak nešto mistično. Zasluga Rusije i Putina u konkretnom slučaju je što smo mi veoma brzo reagovali na situaciju. Malo da smo zakasnili – propustili bismo šansu… Tatari bi se sukobili s ostatkom stanovništva, umešala bi se ta banda koja sebe naziva raznim sektorima i počela bi krvava borba.

I u svojstvu mirotvoraca došao bi NATO…
— Ili bismo morali da uđemo pod borbom. A tu je bila veoma brza i čak momentalna reakcija na događaje, što nije karakteristično za Rusiju, pa čak ni Sovjetski Savez.

Posle prevrata 21. februara, antimajdanski protesti su počeli u širokom pojasu od Harkova do Odese. Šta je krenulo po zlu?
— Teško je reći. Strelkov tvrdi da je u aprilu-maju bila potrebna aktivnija intervencija Rusije, to jest da se tamo pojave naše trupe. Onda bi sve krenulo kako treba. Meni se čini da je posle žestokog gušenja protesta u Odesi nedostajala kritična masa. Oko 60-70 odsto stanovnika u Harkovu, Odesi i Zaporožju i danas je protiv Kijeva.

Ali vidite, ipak je uticalo i to što su ljudi koji su za nas stariji od 40 godina. Oni su aktivni misaono, a fizički nisu. To više nisu ti ljudi – za razliku od rudara i traktorista iz Donbasa koji izlaze na barikade i bore se. A omladinu smo izgubili.

Odlučni ljudi smatraju da ni sad nije kasno da se dođe do Dnjepra…
— Može se, naravno, raščlaniti, raskomadati Ukrajina, ali šta to znači? Da li je sve što je iza Dnjepra poljsko, ili možda američko? Ja mislim da sve što je iza Dnjepra, osim možda najzapadnijih oblasti Ukrajine, treba da bude prijateljsko nama. Ipak smo mi jedan narod.

Drugi kažu da treba priznati Lugansku i Donjecku Republiku…
— Kao prvo, to je samo pola Donbasa. Kao drugo, ako Donbas ode iz Ukrajine, ugušiće Harkov, a Odesu će definitivno da zadave. A ako on ostane, onda će i drugima biti lakše.

Da li će se sprovoditi Minski sporazumi?
— Ljudi iz Donbasa, koji su ratovali i izgubili svoje najmilije, ne žele da se vraćaju u Ukrajinu. Neće narod da bude u sastavu Ukrajine. Kako ga naterati? Veoma teško. Tu je potrebna veoma pametna, fleksibilna i suptilna politika Kijeva. A ona se za sada ne nazire. Koliko ja shvatam, naši predstavnici u Ukrajini smatraju da Porošenko želi da bude fleksibilan, ali mu jednostavno ne dozvoljavaju. Ali, ja nešto ne vidim da on to zaista želi.

Jer Kijev je propustio mnogo šansi. Federalizacija je mogla da prođe do leta, i prošla bi. I to je davalo šansu Kijevu da bez ikakvih žrtava i ikakvog rata sačuva državu. Nisu se odlučili za to. Nisu krivi samo oni, krivi su oni koji su ih huškali, kojima je ukrajinska kriza samo sredstvo za borbu protiv Rusije.

Čini mi se da u naredne 2-3 godine možemo očekivati trajuću krizu u Ukrajini uz oružane sukobe, a ponekad i nastavak ratnih dejstava .

Ali Minski sporazumi ipak predstavljaju neku šansu. Oni smanjuju broj žrtava. A, s druge strane, daju predah Donbasu, da se malo oporavi. Da uredi život, pravi unutrašnji život. I privredu, i kulturu, i socijalnu sferu. U ratnom stanju to nije moguće.

Amerikanci ne skrivaju da nam Krim i Donbas neće nikada oprostiti…
— A meni se čini da njima već sada nedostaje snaga, a kroz godinu, tim pre dve godine, imaće je još manje. Oni se ponašaju drsko, ali ne uspevaju da sprovedu do kraja ono što planiraju. Kod njih na duhovnom planu postoji određena kriza. I u privredi je kriza. I po svetu se snažno širi antiamerikanizam. Pakistan i Južna Koreja, zemlje tog tipa, koje smo mi vek smatrali „američkim marionetama“ – i tamo je već antiameričko raspoloženje dostiglo neko usijanje. I to što među ustanicima Donbasa ratuju borci iz zapadnih zemalja – a svakim danom ih je sve više, a ne manje – njih pokreće antiamerikanizam, a ne ljubav prema Rusiji ili Ukrajini.

Šta onda može da natera Zapad da se pomiri s realnošću?
— Samo snažna, razvijena i samouverena Rusija. Ako mi počnemo da činimo neke neopravdane ustupke, za razliku od razumnih kompromisa, oni će nas prosto dokrajčiti.

Ali i sami tek treba još da izdržimo. Sada se sve češće može čuti u narodu: Dobro, Krim je vraćen, a šta mi imamo od toga? Ili: treba dati Ukrajini Donjecku i Lugansku oblast i staviti na sve tačku…
— Mi možemo da prihvatimo samo jedno gledište – Donbas u Ukrajini, ali da to bude Ukrajina koja je prijateljski nastrojena prema Rusiji. Ukrajina je slična širokom nožu – taj nož nam Amerikanci guraju pod pleksus. Od Luganska do Volgograda se može stići za 4,5 sata automobilom, najviše za pet. Tim putem je išao Adolf Hitler, kako bi od nas odsekao ceo Jug: Rostov, Krasnodar, Kavkaz. Oni idu isto tako. Ništa novo u istoriji. Odsecaju nas od dve luke – Sevastopolj i Novorosijsk, mi druge luke na Crnom moru nemamo.

Ili neka ljudi zamisle da tamo, u Donbasu, postave bazu za protivraketnu odbranu koja može da neutrališe naše rakete na istočnoj strani Urala. Nije tajna da su upravo tamo skoncentrisane sve naše nuklearne snage. To jest, ostaćemo bez oružja za obuzdavanje.

Shvatite, ako sada prihvatimo njihove uslove, oni će svejedno raditi na postizanju svog cilja: promeni režima i slabljenju Rusije. Sledeća je Belorusija. Sto posto. Zatim Kalinjingrad. Oni već sada pripremaju teren za vraćanje Nemačkoj Istočne Prusije. To će biti potpuno opkoljavanje i potpuna izolacija Rusije. O tome se radi. Ne borimo se mi za Donbas, mi se borimo za Rusiju – nezavisnu, celovitu Rusiju. To je današnja Bitka kod Poltave. Ako se predamo, Rusija će se raspasti.

A ne čini li vam se da se, s obzirom na takvo otvoreno neprijateljstvo Vašingtona i privezane za njega Evropske unije, mi ponašamo prema njima premekano, kao da se još uvek nadamo da ćemo ih ubediti da smo u pravu?
— Čini mi se da i predsednik i njegovi najbliži saborci odlično razumeju šta se događa. Sergej Viktorovič Lavrov, koji izgleda kao rafinirani intelektualac, vodi veoma žestoke pregovore i veoma se žestoko bori. Naši se tamo ne klanjaju i ne smeškaju – oni koji su u prvim linijama. To liberali kod nas sve vreme pokušavaju da dokažu da mi nemamo čime da odgovorimo. Ma, imamo! Postoje obuzdavajući faktori i njih je mnogo. Kod Južnog toka smo veoma oštro reagovali. Tamo je reakcija na to veoma bolna Mi, nažalost, o tome malo pišemo, a i oni se trude da ne pokazuju otvoreno svoju zabrinutost. A i boje se da idu dalje i da za posegnu za najgorima sankcijama.

Za kraj bi bilo lepo da čujemo nešto optimistično.
— Šta je 10 godina za istoriju? Čak i 70 godina sovjetske vlasti? To je jedan tren. Kao treptaj oka. Proći će vreme, otići će ove vlasti i, verujte, kroz 7-8 godina mnogi u Kijevu će se setiti da njihovi prijatelji i rođaci žive u Rusiji.

Izvor Fakti, 17. 03. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u