POGLED IZ AMERIKE: KAKO JE PROPAO EU EKSPERIMENT

BRUS TORNTON Sa hrišćanstvom na samrti i patriotizmom žigosanim kao neofašizam, nije čudo da...

BRUS TORNTON

Sa hrišćanstvom na samrti i patriotizmom žigosanim kao neofašizam, nije čudo da Evropa nije pronašla ujedinjujući princip

Spororazvijajuća kriza Evropske unije je velika priča koja retko dobija pažnju koju zavređuje. Čak i događaji poput nedavnih terorističkih napada u Francuskoj, koji su uzrokovali smrt 17 ljudi, često su posmatrani zasebno od većih političkih, ekonomskih i socijalnih problema, koji već dugo muče projekat ujedinjenja evropskih zemalja sa ciljem da se iskoristi njihova zajednička ekonomska moć i izbegnu krvavi međusobni sukobi koji boje njihovu istoriju.

Na ekonomskom planu žalosni učinak EU u proteklih šest godina sumiran je u decembarskom naslovu Biznis insajdera: Evropa smrdi. Velika recesija iz 2008. godine obelodanila je nekoherentnost ekonomske strukture EU, posebno njene jedinstvene valute, koja je talac razlika u ekonomskoj politici između suverenih zemalja. Podaci sve govore. Bruto društveni proizvod EU je porastao jedan odsto u 2013, što je prilično anemično kad se poredi sa 2,2 procenta rasta u SAD. U decembru 2014. nezaposlenost u EU prosečno je iznosila 11,4 dok je u SAD bila 5,6 odsto. Za nas (autor je Amerikanac; prim. prev.) problem predstavlja i to što je stopa učešća radne snage tek 62,7 odsto, najniža za poslednjih 36 godina. Ali ta stopa u EU je bila 57,5 odsto u 2013. godini. Naš izlazak iz krize je možda spor za naše istorijske standarde, ali je leteći u odnosu na EU.

Razlozi za ekonomske nevolje EU su brojni, ali nametljivo regulisana ekonomija i neprihvatljivo visoka državna potrošnja na velikodušnu socijalnu zaštitu su dva najvažnija. Uprkos tome što je kriza dokazala da je takva politika pogrešna, procenat državnih izdataka u odnosu na BDP zapravo se u EU samo povećao sa 45,5 odsto u 2007. na 49 u 2013, a mnogi Evropljani čak osuđuju oštre mere „štednje“, koje zagovaraju zemlje poput Nemačke. Grčka, članica EU koja je u sve većoj opasnosti od napuštanja monetarne unije i rizika koji bi to moglo da izazove, bez obzira na sve, podigla je svoje državne izdatke sa 46,8 u 2007. na 59 odsto u 2013.

REFORME ILI NESTANAK
Kao što Jozef Jof iz nemačkog magazina Die Zeit sumira u januaru, „ove bolesti su duboko metastazirale u ekonomijama koje zaostaju po pitanju ulaganja, inovacija i konkurentnosti… Evropa kao celina počinje da liči na jednu veliku Grčku. Dugoročni podaci Evropi šapuću isto što i Grčoj: reforme ili nestanak.“

Sa društvenog aspekta, EU ugrožavaju dva trenda: demografski pad i koncentracija neasimilovane i nezadovoljne populacije muslimanskih imigranata. Evropa je sve starija; do 2030. jedan od četvorice Evropljana imaće 65 ili više godina, što predstavlja refleksiju njihovre nemogućnosti da se razmnožavaju. Od 1970. evropske žene nemaju minimum od 2,1 deteta u proseku, koji je neophodan za održavanje populacije. Stopa u 2014. je 1,6 odsto. U zemljama sa niskim starosnim granicama za penzionisanje i izdašnim beneficijama starenje populacije znači da će sve više novca biti oduzimano od produktivnih mladih ljudi i ekonomskih investicija, što će dodatno smanjiti konkurentnost, inovacije i rast.

To takođe znači i manje zaposlenih, što je faktor zbog kojega se imigranti ulivaju u EU u proteklih nekoliko decenija. Kao što Ingo Kramer, šef Konfederacije nemačkih radnika, navodi: „Potrebna nam je imigracija zbog našeg tržišta rada i da bi se omogućilo da funkcioniše naš socijalni sistem“. Veliki broj ovih imigranata dolazi iz muslimanskih zemalja i sa sobom donosi religiju i društvene zakone radikalno drugačije od evropskih. Pored toga, evropske zemlje su učinile jalov posao kada je reč o asimilaciji imigranata u za njih nove kulture.

Rezultat je ogromna koncentracija imigranata izdvojenih u naselja kao što su banlieues (fr. periferija) u Parizu ili satelitska „obrok-naselja“ u Amsterdamu.

Isključeni iz tržišta rada i snadbeveni velikodušnim socijalnim izdacima, mnogi od ovih imigranata preziru svoje nove domove, pronalazeći privlačnu alternativu u religioznoj posvećenosti i sigurnosti koju im pruža radikalni islam. Onda se, poput franko-alžirske braće koja su napala redakciju satiričkog magazina Šarli ebdo, neki od njih okreću terorizmu.

eurabiaTakvo nasilje – zajedno sa kulturnim običajima kao što je ubistvo zbog povrede časti, prisilni brakovi i poligamija – podseća Evropu na činjenicu koliko su zapravo otuđeni mnogi imigranti. Oni potpiruju i političku reakciju protiv muslimana, koja će biti uznemirujuća, možda čak i opasna. Na primer, populističke partije – koje se protive nekontrolisanoj imigraciji, anemičnim ekonomijama i zadiranjima regulatornih tela EU u nacionalni suverenitet – u porastu su u celoj Evropi. Postoje i znakovi formiranja biračkog tela ovih partija.

KATASTROFALNA IMIGRACIONA POLITIKA
U Francuskoj, koja ima pet miliona muslimana, što je najveća muslimanska populacija u Evropi, najnoviji bestseler je delo Le suicide Français Erika Zemura, u kojem se govori o eroziji francuskog nacionalnog identiteta i suvereniteta. Nakon napada u Parizu, novi roman Mišel Uelbeka Pokoravanje, koji opisuje Francusku pod vođstvom Muslimanske braće, odmah je stekao status bestselera. Ovi literalni uspesi nisu iznenađenje kada se uzme u obzir da, sudeći prema anketama Francuskog nedeljnika L’Express sprovedenim u 2013. godini, 74 odsto Francuza smatra da islam „nije kompatibilan sa francuskim društvom“.

Slični sentimenti i političke reakcije se mogu pronaći širom Evrope. U Velikoj Britaniji engleska Partija nezavisnosti, Nacionalni front u Francuskoj i Patriotski evropljani protiv islamizacije Zapada (PEGIDA) u Nemačkoj ujedinjeni su u svom evroskepticizmu. Svi oni pozivaju na obnavljanje ponosa zapadne civilizacije i svojih nacionalnih identiteta, i zahtevaju ograničavanje imigracije i prisilnu asimilaciju muslimanskih imigranata. Ako članstvo ovih partija nastavi da raste, one će postati sposobne da se uključuju u vladajuće koalicije, odakle će moći da utiču na kreiranje politike na razne načine – kao što je, recimo, uvođenje restrikcija za imigraciju – što će dovesti do velikih političkih sukoba, verovatno i do građanskog nasilja.

Svi ovi ekonomski, socijalni i politički problemi nisu nepoznanice. Ali predložena rešenja se obično fokusiraju na promene politike ili tehnička prilagođavanja u strukturi i funkcionisanju EU. Ipak, ovo nameće fundamentalno pitanje koje preti evropskom ujedinjenju od samog začetka te ideje Rimskim sporazumom iz 1957: šta je to što sadrži kolektivna uverenja i vrednosti koje mogu da formiraju temelje istinske evropske zajednice? Šta je to u šta svi Evropljani veruju?

Evropa i njene nacije upletene su u matriks ideja, ideala i hrišćanskih verovanja koji daju božanski karakter pojmovima kao što su ljudska prava, individualitet, političke slobode i jednakost. Danas je širom Evrope hrišćansko verovanje samo senka svoje prošlosti. Sve manje Evropljana redovno ide u crkvu; nedeljna posećenost se u mnogim evropskim zemljama meri najnižim dvocifrenim brojevima. Crkve se zatvaraju širom kontinenta; Engleska crkva zatvara oko 20 hramova godišnje, a nemačka katolička crkva zatvorila ih je 515 u protekloj deceniji, kako izveštava The Wall Street Journal. Uobičajena je pojava da mnoge evropske katedrale imaju više turista za vreme službe nego parohijana. Proces sekularizacije – koji je već dobro napredovao i 1887, kada je Niče imao čuvenu rečenicu: „Danas Bog nije više od izbledele reči, nije čak ni koncept“ – sada je gotovo kompletiran, ostavljajući Evropljane bez svog istorijskog principa jedinstva.

KONTINENTALNA MALAKSALOST I PROPALA POLITIKA
Ni tokom proteklog veka različiti supstituti za hrišćanstvo nisu uspeli da popune prazninu. Političke religije, poput komunizma i fašizma, ugušene su u krvi, ostavljajući iza sebe planine leševa. Ni sekularna socijalna demokratija, sa svojim utopijskim idealima, narodu nije omogućila transcedentni princip, koji opravdava žrtvu zarad opšteg dobra; nije uspela čak ni da im ukaže na neophodnost razmnožavanja. Zajednička posvećenost slobodnom vremenu, skraćenim radnim nedeljama i velikodušnim socijalnim programima nije nešto što zavređuje da oduzmete tuđi ili žrtvujete svoj život. Niti je to nejasna ideja transnacionalne EU, predvođene neodgovornim evrokratama iz Brisela i Strazbura.

koncitavurstŠto je još važnije, ideja EU od početka je zavisila od relativizovanja patriotizma i nacionalnog ponosa, jer su oni bili viđeni kao put ka rigidnom „krv-i-tlo“ nacionalizmu, koji je hranio nacizam i fašizam. Ipak, svi ljudi su proizvod karakteristične mešavine kulture, jezika, običaja, istorije, tradicije i reljefa. Nekakav apstraktni ideal „postmoderne“ EU koji bi prevazišao sve te zasebne identitete je od početka bio osuđen na sudar sa istinskim kulturološkim razlikama između evropskih nacija. Ove razlike su postale očigledne tokom ekonomske krize u protekloj deceniji, kada su marljivi i štedljivi Nemci morali da subvencionišu ono što oni smatraju neradom i neodgovornošću Grka, a to je samo pokazalo da ima više toga što deli nego što spaja ova dva naroda. Osećaj pripadnosti zajednici definisanoj zajedničkim identitetom ne može biti stvoren kreiranjem jedinstvene valute.

Nacionalni ponos i samopoštovanje EU i ideologija njenih birokratskih elita nisu eliminisale i samo su uspele da ih privremeno gurnu pod tepih. Sa hrišćanstvom na samrti i patriotizmom žigosanim kao neofašizam, nije ni čudo da Evropa nije uspela da pronađe ujedinjujući princip koji nadilazi prosti materijalistički komfor, koji za posledicu ima kontinentalno rasprostranjenu malaksalost koja se manifestuje u različitim propalim politikama koje prete projektu Evropske unije danas. To je ono što je Papa Francisko proteklog novembra nazvao „generalnim utiskom umora i starenja Evrope, koja je sada ‘baka’ koja više nije plodna i vitalna“ – „kultura iznurena dezorijentacijom“.

Mi Amerikanci ne bi trebalo da seirimo, gledajući naše ponekad snishodljive starije rođake kako ostaju sve dalje za nama po pitanjima globalnog značaja i moći. Evropa je još uvek kolektivno najjača ekonomija i njene teškoće će se odraziti na celi svet. Još važnije, mnoge od trendova koji slabe Evropu danas vidino i u našoj zemlji. Rastući prezir prema nacionalnom ponosu i američkoj izuzetnosti, povlačenje hrišćanstva iz javnih ustanova, multikulturalizam i etnički separatizam, različite identitetske politike, kao i zahteve mnogih Amerikanaca za većom potrošnjom na socijalnu zaštitu, preraspodelom bogatstva i intervencionistički nastrojenom ekonomskom politikom – sve nas to vodi ka sudbini sličnoj evropskoj.

Sumnja u ispravnost sopstvenog načina života i življenje samo za trenutna zadovoljstva su luksuzi koje velike sile ne mogu sebi da priušte. U svetu nasilnih ideologija i agresivnih autokrata, slobodni ljudi moraju imati nešto sakralno što smatraju vrednim uzimanja tuđeg ili polaganja svog života. Evropa izgleda kao da je izgubila te idale i uverenja koja su je učinila braniteljkom slobode, demokratije i ljudskih prava. Amerika je preuzela tu globalnu ulogu, ali, ukoliko krenemo evropskim putem, ako ni sami više ne znamo u šta verujemo, ko će preuzeti naše mesto?

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Huverov institut

Svet
Pratite nas na YouTube-u