BRANKO PAVLOVIĆ: OVAKVA EU NE MOŽE DA PREŽIVI OVU GODINU

Problem „jeftinog evra“ je u tome što je za investitore koji raspolažu dolarima to...

Problem „jeftinog evra“ je u tome što je za investitore koji raspolažu dolarima to idealna prilika da sve što je dobro u evrozoni kupe

Pored nove političke situacije, nastale pobedom Sirize u Grčkoj, postoje i dodatni problemi koji potresaju Evrosku uniju, a tiču se Francuske, Nemačke, Velike Britanije, ali i manjih članica, kao što su Mađarska, Slovačka, Češka i Slovenija.

Kada kažem da je reč o problemima, onda to mislim iz ugla opstanka EU. I svi će se ti problemi zaoštriti i ubrzati u ovoj godini. Krenimo redom.

Jug EU
Pobeda Sirize na velika vrata donosi seriju pitanja, koja daleko prevazilaze granice Grčke, a na koja EU nema racionalan i, istovremeno za građane, prihvatljiv odgovor:

1. Dokle više primena mera štednje;

2. Šta je svrha tih mera;

3. Zašto se uporno i u ogromnoj meri favorizuju banke;

4. Da li građani na izborima uopšte mogu da o bilo čemu odlučuju a da je to od suštinske važnosti, ili je sve samo farsa?;

5. Šta podrazumeva zajedništvo ako nema solidarnosti?;

6. Zašto se ne stane na put strahovitom raslojavanju društava na one malobrojne, koji su sve više bogati, i sve veći broj ostalih građana, koji su sve siromašniji;

7. Kako je moguće da u samim vrhovima moći, pre svega finansijskim, niko ne odgovara za masovno kršenje zakona i finansijsku štetu, koja se meri hiljadama milijardi evra?

Bespogovornost koju EU zahteva od Grčke u odnosu na zahteve koje joj diktira ne proizlazi iz prirode problema koji se ne mogu rešiti drugačije, nego upravo iz toga što su stvarni odgovori na postavljena pitanja takvi da se ne smeju nikako razotkriti. Svaka ozbiljna rasprava bi, pre ili kasnije, do tih odgovora došla i zato rasprave ne sme biti. Zamislite kada bi građani EU čuli:

– štedeće se dok se na ime dugova ne preuzmu svi vitalni resursi dužnika;

– samo je bankarski interes ono što efektivno štiti EU;

– ne mogu građani da odlučuju o bitnim pitanjima na izborima;

– nema nikakve solidarnosti unutar EU; postoji ekskluzivni klub moćnih, pa onda onih kojima se dozvoljava da ponekad privire u njega, pa sledeći u kojem su batleri, pa onaj koji se sastoji od kandidata za batlere, pa provincija koja ni ne zna gde je klub, pa teška provincija, pa Hrvatska, Rumunija i Bugarska, a onda dolazi rangiranje kandidata, među kojima je „u samom vrhu“ tu odmah iza Crne Gore, Srbija, kojoj se, naravno, svi dive, a u pauzi divljenja joj zavide jer ima Vučića za predsednika vlade.

Svi odlučujući faktori u EU ne samo da ne rade ništa na smanjenju jaza između siromašnih i bogatih nego čak i zaoštravaju stvari time što svoju politiku do te mere podređuju finansijskim vrhovima da to direktno pogađa i druge bogate u realnom sektoru privrede.

Potpuna, ali doslovno potpuna neodgovornost finansijskih oligarha na zapadu, pa i u EU, brutalan je dokaz da zakon ne da nije isti za sve (on to nikada realno i nije) nego su i vrhovi moći otvoreno iznad i izvan zakona.

Problemi su toliko veliki da se pobedom Sirize više ne mogu gurnuti pod tepih. Nije više reč o „lešu u ormanu“ nego o masovnim finansijskim grobnicama. Pri tome sva izgovorena pitanja u demokratizovanoj Grčkoj struje Evropom i naročito plodno tle nalaze u Italiji, Španiji, Portugalu i na Kipru.

Jug se diže i traži odgovore. To je 120 miliona ljudi. Teško da će ultimatum upućen Grčkoj biti odgovor koji će ih zadovoljiti. Pre se čini da će nadolazeća represija EU prema Grčkoj ceo proces dovesti do eksplozije.

Veliki u EU
Francuska – najvećim delom sasvim nezavisno od pobede Sirize – ima lepezu problema koji je dovode do preispitivanja položaja i u evrozoni i u EU. Njeni strukturni i ekonomski problemi su značajnih razmera i veoma su komplikovani za rešavanje (sve ovo govorim u odnosu na Nemačku).

U Francuskoj je oko 40 odsto građana na parlamentarnim izborima glasalo za partije koje su evroskeptične, a sada, naravno, javlja se i dodatni argument – ako mogu Grci, valjda možemo i mi, Francuzi, da uzmemo stvar u svoje ruke.

Postoji značajna tenzija na verskoj osnovi, kao i na relaciji imigranti-starosedeoci. I da nema spoljnih uzroka, unutrašnji odnosi u Francuskoj su takvi da bi i sami mogli da sruše evrozonu.

Činjenica je da će štampanje para, koje je preduzela Evropska centralna banka, i politika obaranja vrednosti evra pomoći posustaloj privredi Francuske i verovatno dovesti do smanjenja nezaposlenosti (kod Vučića je to 7 odsto odmah bez bilo kakvih mera, a kod njih možda 2 odsto za godinu dana), ali sve je to nedovoljno za smirivanje ukupnih političkih odnosa.

Nemačka je sebe dovela u tešku situaciju odlukom da sledi SAD u politici prema Rusiji povodom Ukrajine. Bez obzira na to što će mere koje su primenjene krajem 2014. dovesti do ublažavanja ekonomske štete nastale zaoštravanjem odnosa sa Rusijom, za realan sektor privrede to nije uteha jer na srednji rok na tim osnovama ne mogu da zadrže konkurenciju, niti da nadoknade gubitak tako značajnog tržišta kakvo je rusko.

Pored toga, sve što su Nemci postigli štedeći i investirajući gotovo 20 godina, drugi će delimično nadoknaditi štampanjem para. Sve to će birači u Nemačkoj teško prihvatiti.

Narastajuće političke tenzije unutar Nemačke samo su eho teških sukoba između privrednih struktura i vladajućih političkih grupacija. Tome treba dodati i nužno podizanje pitanja položaja nacije na tim istim osnovama.

Kratko dodatno objašnjenje. Problem „jeftinog evra“ je u tome što je za investitore koji raspolažu dolarima to idealna prilika da sve što je dobro u evrozoni kupe. To dalje znači da se strateške kompanije moraju braniti intervencijom države, što stvara nezadovoljstvo kod svih koji su bez takve zaštite. Međutim, najveći udarac u svemu tome jeste odliv mozgova. Plate u dolarima odjednom postaju 20 odsto veće i zato se niti može dugo ostati u zoni jeftinog evra, niti sme dodatno smanjivati njegova vrednost.

Jednom izgubljena pamet jeste nešto najgore što se Francuskoj i Nemačkoj (naravno, i bilo kome drugom) može desiti i zato u primeni tih mera treba biti dodatno oprezan. Istovremeno, ove mere (a to je nešto što se opravdano redovno ističe) podstiču neodgovorno ponašanje, naročito banaka, što ću sada ostaviti po strani, uz pretpostavku da većina čitalaca to već ima u vidu.

Problem Britanaca je u tome što su već ispucali čitav arsenal mera i privremeno dobili zadovoljavajuće rezultate, ali su u međuvremenu tenzije narasle toliko da je bilo nužno s jedne strane falsifikovati rezultate referenduma u Škotskoj i obećati ustavne promene cele državne strukture, dok su na drugoj strani veoma ojačali zahtevi za izlazak iz EU. U toj situaciji, da bi odneli pobedu, vladajaći konzervativci sami moraju da sve više postavljaju pitanje opravdanosti ostanka Velike Britanije u EU, čime je samo dodatno diskredituju.

Mali u EU
Orban u Mađarskoj najbolje pokazuje stvarni položaj provincije u EU. Sve što smisli kao meru za razvoj Mađarske i napredak Mađara ispostavi se kao zabranjeno pravilima EU. Budući da on uživa veliku podršku upravo zbog toga što želi da Mađarima bude bolje, politika koju vodi kako bi tu podršku zadržao nužno ga okreće strateškim protivnicima EU – Kini i Rusiji. A kada na toj osnovi dogovori nešto što je za Mađarsku dobro, kao što je dogovor o nuklearnim elektranama sa Rusijom, onda usledi brutalna zabrana dogovorenog iz Brisela.

Ta tenzija između nacija potpuno blokiranog razvoja i vrhova EU ubzano će rasti. Zahtevi prema centru biće sve oštriji, brojniji i veći. Ako se tome pridruže građani Rumunije i Bugarske (rušenjem sadašnjih političkih garnitura na vlasti), onda je to grupacija od oko 70 miliona ljudi.

Kada svemu ovome dodamo strahovite spoljne uticaje – SAD (mada je sporno da li je u slučaju Amerike reč o spoljnom uticaju ili o njihovim ljudima raspoređenim unutar institucija EU i država članica), Rusije i Kine, ali i Turske i arapskih zemalja, onda je slika problema koji se svi do jednog ukrštaju u ovoj godinu u EU mnogo složenija, teža i teško rešiva.

Nekoliko stvari čini se izvesnim:

a) Evropska unija, onakva kakvu je poznajemo danas, ne može da preživi ovu godinu;

b) Evropska unija ne može nekim kontrolisanim procesom da pređe u sledeću fazu, tipa – da, to će biti EU sa dve ili tri brzine, i sličnim opsenama;

v) sadašnji sistem je neupravljiv i zato neodrživ;

g) nužno je jačanje nacionalnih država i u tom kontekstu povratak izvornom značenju demokratije;

d) raspad evrozone čini se verovatniji od njenog opstanka;

đ) opstanak EU se pre može obezbediti vraćanjem na „carinsku uniju“, a svaki uspeh daljih integracija u smislu zajedničke fiskalne politike i efektivne centralizovane kontrole finansijskog sektora zamisliv je (dakle, uopšte ne tvrdim da je i ostvariv) samo na osnovu suštinske fašizacije EU.

Upravo zbog ovih i ovolikih unutrašnjih problema u EU, vest da je Island odustao od kandidature za ulazak u EU jeste udarna u svim svetskim medijima. Da je EU sa više od 500 miliona stanovnika iole stabilna, ne bi imalo nikakvog značaja da li 450 hiljada Islanđana želi ili ne želi da im se priključe.

A Srbija? Slično kao i EU – onakva kakvu je poznajemo danas ne može da preživi ovu godinu.

Izvor NSPM, 19. mart 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u