DVA SRPSKA POGLEDA NA TOMU PIKETIJA

Jovan Dušanić vs. Boris Begović BORIS BEGOVIĆ: OPOREZIVANjE EKSPROPRIJATORA Umesto one nekadašnje levice, koja...

Jovan Dušanić vs. Boris Begović

BORIS BEGOVIĆ: OPOREZIVANjE EKSPROPRIJATORA

Umesto one nekadašnje levice, koja je obznanila eksproprijaciju eksproprijatora, ova nova, piketijanska, eksproprijatore bi samo da oporezuje, pa da živi od rezultata njihove eksproprijacije

borisbegovicŠta je najveći problem današnjice? Ekonomska nejednakost, sudeći bar po reakcijama na Piketijevu knjigu Kapital u 21. veku, upravo objavljenu na srpskom, kao i po tekstovima i intervjuima onih kojima ekonomija nije struka (filozofa, komunikologa, režisera… dopuniti niz). Dakle, ne usporeni privredni rast, ne dužnička kriza, ne globalno zagrevanje, ne početak novog hladnog rata, ne siromaštvo. Ništa od toga, nego nejednakost, i to ne nejednakost procesa, koja podrazumeva diskriminaciju ljudi, nego nejednakost ishoda. Za piketijance je jedino bitna razlika u bogatstvu i dohotku između bogatih i siromašnih.

Zašto je nejednakost problem? To baš nešto i ne čujemo od njenih žestokih kritičara. Kao da je dovoljno da se pomene sama reč, pa da svi treba da padnu na kolena i uverljivo priznaju da je nejednakost zlo – „dve noge loše”. Ukoliko se usude da postave pitanje o posledicama nejednakosti, mora da su agenti neoliberalizma i ovlašćeni zastupnici lešinarskog kapitalizma. Jer sve što ima veze sa slobodnim tržištem, to mora da rade plaćenici, što oni koje CIA plaća direktno (eh, lepo je to formulisao Đura Čvorović), što putem njenih filijala. Jer slobodno tržište, kapitalizam, preduzetništvo i slične arhaizme neko može da podržava jedino ukoliko je glup ili pokvaren, a jedno ne isključuje drugo. Pa onda i nema potrebe da se bilo šta argumentuje.

A ekonomska nauka se odavno bavi fenomenom ekonomske nejednakosti i njenih posledica po društveno blagostanje i, naročito, po privredni rast. Prvi ozbiljni radovi na tu temu pojavili su se još pedesetih godina prošlog veka. I šta je zaključak? Nema jednoznačnog odgovora – postoje mehanizmi kojima nejednakost pospešuje, ali i mehanizmi kojima nejednakost usporava privredni rast. I njihova relativna snaga zavisi od dejstva mnogobrojnih faktora, poput nivoa same nejednakosti. Osnovni mehanizam kojim uvećanje nejednakosti dovodi do usporavanja privrednog rasta, pokazalo se, jeste politički pritisak ka prisilnoj preraspodeli kojim se uvodi snažno, progresivno oporezivanje praćeno transferima, što umanjuje podsticaje bogatima da stvaraju bogatstvo, a siromašnima da uvećaju svoju ekonomsku efikasnost. Dakle, prisilna preraspodela oporezivanjem nije lek, već naprotiv, osnovni mehanizam kojim nejednakost usporava privredni rast.

A upravo je to recept za svetlu budućnost koji nude piketijanci: žestoko oporezivanje bogatih. Kako kaže jedan od apologeta piketijanstva, filozof Srećko Horvat (kulturni dodatak Politike, 13. decembra prošle godine): „Progresivnim oporezivanjem ogromnog bogatstva koje postoji,…ta sredstva[bi se] mogla preraspodeliti tako da svi na svetu žive normalno.” Dakle, deljenje postojećeg kolača – verovatno će ga podeliti neko benevolentan! Na stranu što bogatstvo ne pada s neba, već ga stvaraju pre svega oni koji su bogati. I krave muzare prestaju da daju mleko ukoliko sa njima loše postupate. A bogati su, za razliku od krava, bar racionalna bića. A imaju i nešto veću slobodu izbora.

E, sada, zaljubljenici teorije radne vrednosti, koju je, doduše, ekonomska nauka odavno napustila, budući da ne može dobro da objasni proces proizvodnje, kažu da bogatstvo stvaraju samo radnici, koji su siromašni samo zbog toga što ih eksploatišu kapitalisti i eksproprišu višak vrednosti koji stvara rad. Ako je to tako, onda zaljubljenici u takve koncepcije treba da, doslednosti radi, traže ukidanje kapitalizma i povratak u raj na zemlji bez kapitalističke eksploatacije. Bar imamo dosta empirijskih uvida u to kako je izgledao.

I tu se krije fundamentalna nedoslednost piketijanaca. Traži se opstanak kapitalizama i njegovo nesputano funkcionisanje u domenu proizvodnje i stvaranja dohotka i bogatstva, ali i njegovo ukidanje ili bar radikalno obuzdavanje u pogledu raspodele tako stvorenog dohotka i bogatstva. Ne bi piketijanci ničega da se odreknu.

Tu polako dolazimo do (samo) nekih problema savremene levice: nedoslednost i neuverljivost. Umesto one nekadašnje, koja je obznanila eksproprijaciju eksproprijatora, ova nova, piketijanska, eksproprijatore bi samo da oporezuje, pa da živi od rezultata njihove eksproprijacije. Osnovni razlog za to je želja za što većim materijalnim bogatstvom, koje kapitalizam tako dobro stvara. Nasuprot tome, levičari starog kova jasno su stavili do znanja da ih materijalno bogatstvo ne interesuje – i da mogu da izgube samo lance. Zato ih je i svet tada ozbiljno shvatio, za razliku od ovih današnjih. A te današnje negde odozgo gleda Streljnikov. I verovatno se podrugljivo smeje.

Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Politika

 

jovandusanicmalaJOVAN B. DUŠANIĆ: LAMENT NAD NEOLIBERALIZMOM

Neoliberalizam se pokazao ne samo kao socijalno neodgovoran i moralno neosetljiv nego i ekonomski neefikasan

Nedavno je i na srpskom jeziku objavljena knjiga Kapital u HHI veku, čiji je autor Toma Piketi. Knjiga je prvo objavljena (2013) na francuskom, a potom (2014) i na engleskom jeziku i odmah je postala pravi bestseler, te dobila sve pohvale od najpoznatijih savremenih ekonomista, među kojima su i nobelovci Stiglic, Solou i Krugman.

Krugman je u Njujork Tajmsu objavio kolumnu pod nazivom Panika zbog Piketija, u kojoj piše o užasu koji je zahvatio mnoge zbog činjenice da je Piketi argumentovano razrušio mit o tome kako su ogromna bogatstva zasluženo stečena. Krugman podseća da je, istorijski gledano, bilo nekoliko linija odbrane da se ozbiljno raspravlja o problemu ogromnog bogaćenja veoma uskog sloja društva.

Prvo se negiralo da dolazi do sve veće koncentracije dohodaka i bogatstva, pa kada ovi pokušaji nisu krunisani uspehom tvrdi se kako je to opravdano – povećani dohoci na vrhu socijalne piramide su zaslužena nagrada za one koji su preduzimljivi i zato ih treba nazivati stvaraocima radnih mesta. Sa druge strane, ako je neko siromašan, to je zato što nije dovoljno dobar ili se nije dovoljno trudio.

Sada kada se pokazalo da izvor velikih bogatstava nije preduzetništvo nego nasledstvo, u nemogućnosti da Piketija argumentovano opovrgnu, oponenti idu na njegovu ideološku diskvalifikaciju nazivajući ga (neo)marksistom. Krugman piše da to ne treba da čudi jer, u nedostatku argumenata, neoliberali optužuju za pristrastnost crvenoj ideologije sve one koji dovode u pitanje bilo koji aspekt dogme o slobodnom tržištu.

Neoliberalizam je ideologija koja se realizuje u interesu bogatih i moćnih. Oni imaju ogromnu finansijsku (i ne samo finansijsku) moć uz pomoć koje oblikuju politički, medijski i (kvazi) naučni prostor kako bi se vodila ekonomska politika i javno promovisale vrednosti koje njima odgovaraju. Jedna od neoliberalnih dogmi kaže da snižavanje poreza i odustajanje od progresivnog oporezivanja, te pružanje poreskih povlastica za bogate investitore motiviše privredu i građane da više rade, što podstiče rast ekonomije i dovodi do ubiranja veće mase poreza, te na kraju odgovara svim građanima (bolje školstvo, zdravstvo, bezbednost i slično). Stvarnost pokazuje suprotno – ne dolazi do ubrzanja rasta ekonomije, te se ubire manja masa poreza, pa umesto boljeg imamo sve gore državne službe, što mnogo ne pogađa bogatu manjinu, nego ostale građane.

Bogati se ograđuju od ostatka društva – oni žive u elitnim delovima koje umesto obične policije obezbeđuju privatni čuvari i telohranitelji; umesto javnih parkova, bazena i drugih sportskih objekata, imaju sopstvene ili posećuju luksuzne privatne klubove sa tim sadržajima; decu ne šalju u državne, nego u privatne elitne škole i na univerzitete; ne leče se u državnim bolnicama, nego u privatnim klinikama; ne putuju javnim transportom u prenatrpanim autobusima i metroima itd. Jednom rečju, biti bogat znači imati dovoljno novca da se ne mešaš sa onima koji to nisu.

Milijarder Voren Bafet (2008. godine najbogatiji čovek sveta – imovina 62 milijarde dolara) je u Njujork Tajmsu obelodanio kako je u 2010. godini platio porez po stopi koja je dvostruko niža od stope po kojoj su porez plaćali njegovi zaposleni (on 17,4 odsto, a zaposleni 33-44 odsto na poresku osnovicu). U navedenoj kolumni Bafet piše da njegov šezdesetogodišnji rad sa investitorima opovrgava i tvrdnje da niski porezi za bogate podstiču aktivnije investiranje i otvaranje novih radnih mesta.

Od 80-tih godina prošlog veka, kada nastupa vreme dominacije neoliberalizma, poreske stope za najrasprostranjenije dohotke građana u SAD su značajno snižene (sa 70 odsto na manje od 40 odsto), a skala progresivnog oporezivanja znatno je ublažena. Pored toga, najbogatijim slojevima zakonski je dozvoljeno da svoje dohotke iskažu kao profit na uloženi kapital (kapitalna dobit, dividenda), a ne kao običan dohodak (zaradu), i tako plaćaju porez od samo 15 odsto.

U isto vreme, prosečna stopa rasta američke privrede nije beležila rast, nego obratno. Od 50-ih do 80-ih godina taj rast iznosio je prosečno godišnje 3,7 procenata, a od početka 80-ih godina do sada manje od tri odsto. Tako se u praksi neoliberalizam pokazao, ne samo kao socijalno neodgovoran i moralno neosetljiv, nego i kao ekonomski neefikasan.

Politika

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u