PET GODINA BEZAKONjA ILI REFORMATORSKE ČISTKE U SPC

DR ZORAN ČVOROVIĆ Događaji su pokazali da će revolucionarna svest pojedinih arhijereja SPC žrtvovati...

DR ZORAN ČVOROVIĆ

Događaji su pokazali da će revolucionarna svest pojedinih arhijereja SPC žrtvovati jedinstvo i autoritet crkveno-pravnog poretka

„A oni koji će prepisivati i pročitavati ovu knjigu,
budite milostivi i ne zamerajte, molim vam se,
mojoj umnoj nesreći i nedostatku. I samima vama,
pošto ste i vi ljudi i podležete svemu što je ljudsko,
treba vam milosti od Boga i oproštaja od ljudi,
pa udostojte i mene oproštaja svoga,
proseći od Boga oproštenje bezdana crnih grehova mojih”
Zapis Isaije Monaha (14. vek)

Navršilo se pet godina od kada je episkop raško-prizrenski Artemije, protivno kanonima i Ustavu SPC, najpre sinodskom odlukom suspendovan a potom saborskom odlukom uklonjen sa uprave nad Eparhijom, a krajem 2010. i raščinjen. Tada su pojedini pravoslavni Srbi, među njima i potpisnik ovih redova, zabrinuto i sa dubokom tugom upozoravali da će „vladika Artemije biti tek prva žrtva ovakvog besporetka, jer će isto stradanje zadesiti sve one koji budu slušali zapovest svetih kanona, nasuprot volji glasačkih većina”. Ovu svoju ocenu formirali smo tada, ne s obzirom na lične postupke episkopa Artemija („mi srpski pravnici se ne okupljamo oko ličnosti vladike Artemija, već oko Crkve Sv. Save, njenih kanona i Ustava”), niti uzdajući se u sopstveni varljivi i sujetni ljudski sud, već s obzirom na svetootačku bogonadahnutu, vekovnim iskustvom Crkve potvrđenu mudrost, sadržanu u 1. pravilu (kanonu) Sv. Kirila Aleksandrijskog: „Svaka od naših stvari, kada se pravilno čine po kanonskom dobroporetku, ne mogu nam proizvesti nikakav nemir, a oslobađaju nas i od ruženja od nekih, i većma nam pohvalu izazivaju od dobro mislećih. Jer, ko neće odobriti bespristrasni sud, kada se o nečemu donosi? Ili, kako neće biti bez prekora kad se pravo i zakonito sudi, a većma će biti svake hvale?”

UKLANjANjE EPISKOPA ARTEMIJA
Stoga smo u brojnim apelima uporno molili članove Sabora SPC da „ne sude po primjerima, nego po pravilima”, te da se sledstveno tome „slučaj vladike Artemija vrati u kanonske i ustavne okvire”. To je značilo da Sabor iz procesnih razloga poništi odluke donete u postupku koji od početka do kraja nije imao svojstvo crkvenog suđenja, a proizveo je posledicu – razrešenje dužnosti eparhijskog arhijereja protiv njegove volje, koja može da nastane samo usled kanonske osude. Ukratko, protv episkopa raško-prizrenskog Artemija Sinod je pokrenuo postupak, a da prethodno nije „Saboru svih episkopa” podneo javnu, pisanu i valjanim dokazima potkrepljenu tužbu, čime su prekršeni 6. pravilo II Vaseljenskog sabora i 132. i 133. pravilo Kartagenskog sabora. Tzv. opširni i dokumentovani izveštaj Sinoda nije mogao da ima karakter kanonski valjane tužbe, jer je suspendovanom episkopu Artemiju bio naknadno uručen na samo tri dana pre majskog zasedanja Sabora. Time mu je, protivno 19. pravilu Kartagenskog sabora, u pogledu roka bilo uskraćeno elementarno pravo na odbranu, ozbiljno ugroženo već time što je ranije protivno čl. 111. Ustava SPC od strane Sinoda privremeno uklonjen sa uprave nad Eparhijom. Postupak od početka vođen protivno načelu kontradiktornosti, bez obezbeđenja prava na odbranu „optuženog”, koji je imao položaj difamnog (nečasnog) kao u rimokatoličkom srednjovekovnom postupku, okončan je „istinom” stvorenom u parlamentarnom preglasavanju članova Sabora. „A u Crkvi Istina nije u aritmetici, već u Duhu (Jn. 16, 12-13)”, podsećali smo tada. Da saborska odluka u slučaju nasilno uklonjenog episkopa Artemija nije bila plod sudskog postupka te da nema snagu sudske presude, priznali su posredno njeni kreatori u zaglavlju akta uručenog raško-prizrenskom episkopu, gde se donosilac pozvao na tač. 29. čl. 69. Ustava SPC, koja uređuje nadležnost Sabora da „vrši i druge poslove”, a ne na tač. 27. istog člana u kojoj se reguliše sudska nadležnost SA Sabora.

artemije001Te 2010. godine slutilo se da sinodske i saborske odluke u slučaju vladike Artemija „nisu epizodni protivustavni incident, već formalni izraz unutrašnjeg intelektualnog i vrednosnog odnosa pojedinih episkopa prema načelu zakonitosti”. Jer su, nasuprot zizjulasovskim episkopocentričnim izlivima samovolje, kao što je ona o odredbama Ustava SPC koje treba „mačku o rep” ili „kako vladika Artemije očekuje da mu bude suđen pravno, juridički”, stajali kanoni i Sveto Predanje Crkve. Tako se u kanonskoj poslanici arhiepiskopa aleksandrijskog Kirila Domnu Antiohijskom, povodom lišenja čina episkopa Petra, kaže i sledeće: „On (ep. Petar) govori kako može da sebe opravda: no njemu nije ostavljeno vreme za opravdanje i nije naloženo da se predmet pretrese po pravilima. Da je ovo bilo urađeno: to bi sam sudski postupak ili dokazima i priznanjem razobličio u njemu prestupnika, tako da on ne bi mogao da kaže da je povređen, ili bi se konačno utvrdilo da je nevin i tada bi mu se vratila uprava nad Crkvom koja mu je bila ujemčena. Zato što nije tako postupljeno, on vapije protiv svega i govori kako je pretrpeo nesnosnu uvredu i kako je nepravedno svrgnut” (P. Prokošev, Cerkovnoe sudoproizvodstvo v period Veselenskih soborov i vliяnie na nego rimsko-vizantiйskago processualьnago prava, Kazanь, 1900, str. 97).

SLUČAJ EPISKOPA VASILIJA
Situacija nalik onoj koju pominje Kirilo Aleksandrijski stvorena je u Srpskoj crkvi u postupku protivustavnog i protivkanonskog uklanjanja episkopa zvorničko-tuzlanskog Vasilija. Umesto da se u tišini Crkve, s obzirom na angelski obraz episkopskog čina (kako je savetovao Sv. Justin Ćelijski povodom suđenja episkopu Dionisiju, povede kanonski crkvenosudski postupak u kome bi bili svestrano i na kontradiktoran način razmotreni svi navodni dokazi koji su na jedan necrkveni način, na sablazan vernika iznošeni van Crkve čak i od strane pojedinih klirika, Sabor je doneo odluku o prinudnom, s toga nekanonskom i protivustavnom (čl. 111. Ustava SPC) penzionisanju episkopa Vasilija. Da je vođen crkvenosudski postupak, njegova posledica bila bi ili osuda episkopa Vasilija na kaznu konačnog svrgnuća (lišenja episkopskog čina i Svete Tajne sveštenstva) ili oslobađajuća presuda i osuda njegovih klevetnika na kaznu koja mu je pretila. Bez vođenja crkvenosudskog postupka dobili smo, nažalost, u praksi efekat rimokatoličkog učenja formulisanog na Tridentskom saboru, po kome ni osuda za najteže prestupe ne može da iz duše svrgnutog episkopa izbriše duhovni pečat (character spiritualis indelebilis) dobijen na zakonitoj hirotoniji.

Time smo posle protivustavnog uklanjanja episkopa Vasilija (Kačavende), umesto moralno-duhovne obnove, dobili još jedan izvor deoba i smutnji u Crkvi Sv. Save. Mada je ovaj izvor urušavanja crkvenog jedinstva, po svom poreklu, sadržaju i neposrednom cilju, različit od „slučaja vladike Artemija”, pokazala se sva bogonadahnuta tačnost 2. pravila Trulskog sabora, po kome je zaštita kanonskog poretka Crkve od „samovolje pojedinih, ma na kakvom se jerarhijskom stupnju oni nalazili” (Ep. N. Milaš, Pravila Pravoslavne Crkve s tumačenjima, knj. 1, Beograd, Šibenik, 2004. str. 435), garant očuvanja njenog jedinstva.

PARTIJAŠKE PODELE
Brojni događaji u poslednjih pet godina pokazali su da će revolucionarna svest pojedinih arhijereja SPC, koja malo stado Hristovo u narodu Sv. Save partijaški deli na pristalice i protivnike, do kraja žrtvovati jedinstvo i autoritet crkveno-pravnog poretka, neprestanim pozivanjem na „nužno uračunavanje realnosti sveta u kojoj Crkva živi i dela”: od najavljene promene Ustava Srpske Crkve u duhu njenog odnarođivanja i klerikalizacije, preko kooperativnog prihvatanja „kosovske realnosti” od nasilno instaliranog „arhijereja”, do formiranja episkopskih saveta – mini pomesnih crkava u avnojevskim granicama novih srboubilačkih NATO tvorevina.

Te 2010. godine ukazali smo da je „kriza pravne svesti u SPC počela da se ispoljava onog trenutka kada su, pod utiskom promena u srpskom društvu, pojedini episkopi zaključili da u reformama ne smeju da zaostaju za državom”. Ova koordinacija reformskih metli u SPC i srpskoj državi, koja podjednako treba da izbriše našu predanjsku svest i njene branioce, ovih dana se ustremila na vladike Filareta i Georgija. Pritom se protiv navedenih episkopa vodi „postupak” po protivkanonskom i protivustavnom modelu primenjenom 2010. protiv neućutalog raško-prizrenskog episkopa. Kako je već negde rečeno, stavovi episkopa kanadskog Georgija po pitanju bogoslužbenog poretka, ekumenizma i smene episkopa Artemija, već sada sa procesne strane dovode u pitanje položaj potencijalnih sudija. Jer se u Predanju Crkve ustalilo pravilo o izuzeću sudija koji su neprijateljski naklonjeni prema optuženom, kao što se dogodilo u suđenju Sv. Atanasiju i Sv. Jovanu Zlatoustom (P. Prokošev, Cerkovnoe sudoproizvodstvo…, str. 77-78).

episkopgeorgijeKao i 2010. godine u slučaju vladike Artemija, najveća žrtve sadašnje sinodske samovolje neće biti navedeni arhijereji, već autoritet i jedinstvo crkvenopravnog poretka. Otuda su ovi episkopi, nezavisno od razloga crkvenopolitičkog oportuniteta i mogućeg ishoda započetih postupaka, pred Bogom i ljudima dužni da zajedno sa vernim narodom brane kanonski poredak Crkve. Sledeći delom nauku Sv. Meletija Ispovednika da je „nepravedno, nedopustivo, ružno od ljudi blagočestivih da ćute kada se drsko narušavaju zakoni Gospodnji, kada se nastoji da se obrazloži obmana i zla prelest”.

ŠTA ČUVAMO ODBRANOM PORETKA
Borbom za odbranu kanonskog poretka SPC ne abolira se unapred ni jedan arhijerej od svoje moguće crkvenokaznene odgovornosti. Nasuprot tome, odbranom crkvenopravnog poretka čuvamo:

1. Jedinstvo u veri i otklanjamo uzroke za crkvenoubilački i dušegubni raskol;

2. Samostalnost Crkve kao Carstva nebeskog u odnosu na državu kao carstvo nužnosti;

3. Celovitim i dogmatski čistim organizam SPC, pod čijim okriljem, a zahvaljujući njegovom duhovnom, organizacionom, kadrovskom i materijalno-tehničkom potencijalu, možemo da kao narod preživimo period spoljne, fizičke okupacije i teritorijalne deobe države.

Ukoliko odustanemo od odbrane kanonskog poretka Srpske crkve, desiće nam se svima ono na šta smo u Apelu od novembra 2010. godine, iznedrenom iz sastradavajućeg srca Predraga Dragića Kijuka, upozoravali episkope SPC: „Tek ne da bi se časni oci arhijereji, pitani Slovom, večnim Logosom Božjim kroz koga je sve postalo, stavili na stranu pravoslavnofobične i srbofobične državne administracije sa Zapada, koja srpski narod tretira kao nižu rasu već pune dve decenije”. Bliži se 2019. godina i 800 godina od sticanja autokefalnosti Srpske crkve; urušavanje crkvenopravnog poretka preti da ovaj sveti jubilej dočekamo sa bezimenom i podeljenom pomesnom Crkvom.

Borba za veru

Politika
Pratite nas na YouTube-u