Putin bi trebalo da Evropu učini svesnom da Rusija očekuje američki napad i da neće imati izbora nego da zbriše Evropu
Odavno sam priželjkivao da napravim intervju sa Polom Krejgom Robertsom. Njegovo pisanje i intervjue pratim već više godina, i svaki put kad bih video šta on ima da kaže, ponadao bih se da ću i sam jednom dobiti priliku i privilegiju da sa njim porazgovaram o prirodi države iz dubine SAD (US deep state; na NS najčešće prevođeno kao „paralelna država“ ili „država u državi“; prim NS) i njene Imperije. Nedavno sam mu poslao mejl sa molbom za takav intervju i izuzetno sam mu zahvalan što je ljubazno na njega pristao i takvu mi priliku pružio.
STEPSKI SOKO: Mnogima je već odavno očigledno, ako ne i većini, da SAD nije ni demokratija ni republika, već da je to najpre plutokratija pod upravom malobrojne elite, koju neki nazivaju „1%”. Drugi govore da je to „paralelna država”. Zato je moje prvo pitanje vama sledeće: molim vas da za nas ocenite uticaj i moć svakog od sledećih pojedinačnih entiteta. I, posebno, da li možete da precizirate za svakog od njih da li on ima „vrhunski“ položaj, takav da sam donosi odluke (a decision-making „top” position) ili položaj negde na sredini, da te odluke sprovodi u delo, a unutar realne strukture moći (oni su pobrojani bez ikakvog naročitog reda): Federalne rezerve (Federal Reserve), velike banke, Bilderberg, Savet za međunarodne odnose (Council on Foreign Relations), Lobanja i kosti (Skull & Bones), CIA, Goldman Saks i vodeće banke, prvih 100 porodica (Top 100 families) – Rotšildi, Rokefeleri, holandska kraljevska porodica, britanska kraljevska porodica itd.), izraelski lobi, slobodni masoni i njihove lože, veliki biznisi: veliki naftaši, vojno-industrijski kompleks itd., ostali pojedinci ili organizacije koji nisu već pobrojani gore? Za koga, za koju grupu smatrate da je zaista na samo vrhu strukture moći u aktuelnoj političkoj ukupnosti Amerike (current US polity)?
POL KREG ROBERTS: Sjedinjenim Američkim Državama vladaju privatne interesne grupe i neokonzervativna ideologija, po kojoj je Istorija izabrala SAD kao „izuzetnu i neophodnu“ zemlju sa pravom i odgovornošću da nametnu svoju volju svetu.
Po mom mišljenju, najmoćnije od tih privatnih interesnih grupa su: vojno-bezbednosni kompleks, nekih 4-5 mega-banaka, „prevelikih da bi (pro)pale“ („banks too big to fail”) i Volstrit, lobi Izraela, agrobiznis i eksploatacione industrije (nafta, rudarstvo i drvena građa).
Interesi tih grupa se podudaraju sa neokonzervativcima. Neokonzervativna ideologija podržava američki finansijski kapital i vojno-politički imperijalizam ili hegemoniju.
Ne postoje nezavisna američki štampa niti TV mediji. U poslednjoj godini Klintonovog režima 90 odsto štampanih i TV medija su bili koncentrisani u šest mega-kompanija. Tokom Bušovog režima nacionalni javni radio (National Public Radio) izgubio je svoju nezavisnost. Dakle, mediji delaju kao neko ministarstvo propagande.
Obe političke partije – i republikanci i demokrate – zavise od istih privatnih interesnih grupa za fondove svojih kampanja, tako da obe partije plešu kako im gazde kažu. Izvoz rada (jobs offshoring) uništio je proizvodne i industrijske sindikate i tako lišio Demokratsku stranku političko-finansijske sindikalne podrške. U ranijim danima demokrate su predstavljale radne ljude, a republikanci biznis krugove.
Federalna rezervna [banka] (The Federal Reserve) postoji radi banaka – naročito velikih. Ta banka je bila stvorena kao izvor za pozajmice u krajnjoj nuždi u cilju da se spreči propast banaka usled stampeda (štediša) na njih, ili usled povlačenja depozita iz njih. Njujorška Federalna (The New York Fed), koja vrši finansijske intervencije ima upravni odbor sastavljen od šefova velikih banaka. Poslednja trojica predsednika Federalnih rezervi bili su Jevreji, a sadašnji njen izvršni potpredsednik je bivši šef Centralne banke Izraela.
Ima ih koji veruju da je to dokaz postojanja zavere Rotšilda, ali stvarnost pokazuje da su Jevreji istaknuti u finansijskom sektoru, npr. Goldman Saks (Goldman Sachs). Poslednjih godina ministri finansija SAD i šefovi regulatornih agencija su uglavnom bili bankarske glavešine odgovorne za podvale i preterana zaduživanja (debt leverage) [1], što je i pokrenulo poslednju finansijsku krizu.
U 21. veku, Federalne rezerve i Državni trezor (Treasury) služili su jedino interesima velikih banaka, na račun ekonomije i stanovništva. Na primer, penzioneri nisu osam godina imali prihode od kamata samo zato da bi finansijske ustanove mogle uzimati pozajmice uz kamatu od nule, i tako zarađivati novac.
Bez obzira koliko su bogate neke porodice, one se ne mogu takmičiti sa moćnim interesnim grupama kao što su vojno-bezbednosni kompleks ili Volstrit i banke. Bogataši od starina su u stanju da štite svoje interese, pa neki – kao Rokfeleri – imaju aktivne fondacije koje najverovatnije tesno sarađuju sa Nacionalnom fondacijom za demokratiju (National Endowment for Democracy) u finansiranju i podstrekavanju raznih proameričkih nevladinih organizacija (NVO) u državama koje Amerika namerava da stavi pod svoj uticaj ili im zbaci vlade – kako se dogodilo u Ukrajini. Te NVO su u svojoj biti peta kolona SAD i delaju pod imenima kao što su „ljudska prava“, „demokratija“ i sl. Jedan kineski profesor mi je kazao da je Rokfelerova fondacija u Kini otvorila Američki univerzitet (American University in China), što se koristi za organizovanje različitih antirežimskih Kineza. U jednom trenutku, a možda i sada, bile su stotine, a možda i hiljadu NVO organizacija u Rusiji koje finansiraju SAD ili Nemačka.
Ne znam da li i bildebergovci to rade. Moguće je da su to jednostavno vrlo bogati ljudi koji imaju svoje štićenike u vladama koji pokušavaju da im štite interese. Nikad nisam video ikakve znake da su Bildebergovci, masoni, ili Rotšildi uticali na odluke Kongresa ili vlade.
Sa druge strane, Savet za spoljne odnose (Council for Foreign Relations) je uticajan. On se sastoji od ranijih vladinih političkih funkcionera i naučnika koji su aktivni na polju spoljne politike i međunarodnih veza. Njihov časopis Foreign Affairs je prvorazredni forum za spoljnu politiku. Neki novinari su takođe članovi, a kada sam bio predložen za člana 1980-tih godina, propao sam na tajnom glasanju (I was blackballed).
Lobanja i kosti je tajno studentsko bratstvo Jejl univerziteta. Čitav niz univerziteta ima takva tajna bratstva. Na primer, i Univerzitet Virdžinije, kao i Univerzitet Džordžije imaju takva. Ta bratstva ne vrše tajne vladine zavere niti imaju moć da vladaju. Njihov uticaj bi trebalo da je ograničen na lični uticaj članova, koji su uglavnom sinovi elitnih porodica. Po mom mišljenju, ova bratstva postoje zato da na članove prenesu taj elitni status. Ona nemaju operativnih funkcija.
SS: Šta nam možete reći o pojedincima? Ko su ti, po vašem mišljenju, najmoćniji ljudi u današnjoj Americi? Ko su ti koji donose sve konačne, vrhovne i strateške odluke?
PKR: Ustvari, ne postoje ljudi koji su sami po sebi moćni. Moćni su oni ljudi koji iza sebe imaju moćne interesne grupe. Još od onda kada je ministar odbrane Vilijam Peri privatizovao toliko mnogo vojnih funkcija, vojno-bezbednosni kompleks je izuzetno moćan, a to mu sa svoje strane još i povećava njegova sposobnost da finansira političke kampanje, kao i činjenica da je on u mnogo (saveznih) država i važan poslodavac. U osnovi troškove Pentagona kontrolišu liferanti za odbrambene potrebe.
SS: Oduvek sam verovao da u smislu međunarodnih termina, organizacije kakve su NATO, EU ili bilo koja druga predstavljaju tek samo fasadu, a da su realni savezi koji kontrolišu planetu u stvari zemlje Ešalona (Echelon): SAD, Velika Britanija, Kanada, Australija i Novi Zeland, tj. „Auscannzukus” (na njih se takođe odnosi i pojam „Anglosfera” ili „Pet očiju“ (Five Eyes), gde su SAD i Velika Britanija stariji partneri, a Kanada, Australija i Novi Zeland mlađi. Da li je ovaj model ispravan?
PKR: NATO je američka kreacija sa navodnim ciljem da štiti Evropu od sovjetske invazije. Danas NATO pruža paravan američkoj agresiji, a i snabdeva američku Imperiju najamnim vojnim snagama. Britanija, Kanada i Australija su jednostavno vazalne države SAD, baš kao što su to i Nemačka, Francuska, Italija, Japan i ostali. Nema partnera – ima samo vazala. To je samo Vašintonova imperija – i ničija više. Amerika daje prednost EU jer je lakše kontrolisati je nego kontrolisati individualne države.
SS: Često čujemo da Izrael kontroliše SAD. Čomski, a i drugi, kaže da je Amerika ta koja kontroliše Izrael. Kako biste vi opisali odnos između Izraela i SAD – da li pas mrda repom ili rep mrda psa? Da li bi se i vi složili s tim da izraelski lobi ima potpunu kontrolu nad SAD, ili da u SAD još uvek postoje snage koje su u stanju da izraelskom lobiju kažu „ne” i da mu nametnu vlastite ciljeve i želje?
PKR: Nikad nisam video nijedan dokaz da SAD kontrolišu Izrael. Svi dokazi postoje za to da Izrael kontroliše Ameriku – ali samo njenu politiku na Bliskom Istoku. Poslednjih godina Izrael, ili njegov lobi, je bio i u stanju da blokira univerzitetska imenovanja u SAD, kao i trajanje mandata profesora za koje se smatra da su kritičari Izraela. Izrael je uspešno upao kako u katoličke, tako i u državne univerzitete radi blokiranja profesorskih mandata i imenovanja. Izrael je u stanju i da blokira izvesna imenovanja koja vrši predsednik, kao što ima i ogroman uticaj na štampu i tv. Izraelski lobi ima mnogo novca za političku kampanju i nikada nije promašio u tome da iz fotelja izbaci američke kongresmene i senatore koji su kritični prema Izraelu. Izrael je čak uspeo da prodre i u crnački kongresni distrikt crne Sintije MekKini (Cynthia McKinney) i onemogući njen reizbor. Kako reče admiral Tom Murer (Tom Moorer), šef pomorskih operacija i predsednik Zajedničkog generalštaba: „Nijedan američki predsednik se ne može usprotiviti Izraelu“. Murer čak nije bio u stanju ni da organizuje zvaničnu istragu o smrtonosnom izraelskom napadu na američki vojni brod USS Liberty 1967. godine. Svako ko kritikuje politiku Izraela – pa čak i na koristan način – dobija etiketu „antisemita“. U američkoj politici, u medijima i na univerzitetima, to je smrtonosni udarac – isto kao da te strefi i raketa „Nellfire“.
SS: Koji je od 12 pobrojanih entiteta moći, po vašem mišljenju, imao i odigrao ključnu ulogu u planiranju i izvršenju „operacije pod lažnom zastavom“ 11. septembra 2001? Na kraju krajeva, teško je zamisliti da je to isplanirano i pripremljeno sve u periodu između inauguracije Džordža Buša mlađeg i 11. septembra – to je moralo biti spremano još i za vreme Klintonove administracije. Da li je tačno da je bombaški napad u Oklahoma Sitiju bio generalna proba za 11. septembar?
PKR: Moje mišljenje je da je 11. septembar (9/11) bio produkt neokonzervativaca, a skoro svi oni su Jevreji ili svrstani uz Izrael, Dik Čejni (Dick Cheney) i Izrael. Svrha je bila da se dobije „novi Perl Harbor“, za što su neokonzervativci i rekli da je neophodno da bi se otpočelo sa njihovim osvajačkim ratovima na Srednjem Istoku. Ja ne znam koliko daleko u prošlost seže to planiranje, ali očigledno je da je Silverštajn (Silverstein) bio deo svega toga, a imao je Svetski trgovinski centar tek kratko vreme pre 9/11.
Što se dizanja u vazduh Federalne zgrade Mura (Murrah Federal Building) u Oklahoma Sitiju tiče, američki vazduhoplovni general Partin (Partin), specijalista vazduhoplovnih snaga za eksploziv pripremio je ekspertski izveštaj koji je van sumnje pokazivao da je ta zgrada eksplodirala iznutra, a da je kamion-bomba bio samo maska. Kongres i mediji su ignorisali taj izveštaj. Podmetnuta žrtvica MekVej (McVeigh) je već bio tu – pa je samo ta priča i bila dopuštena.
SS: Da li, po vašem mišljenju, ljudi koji danas rukovode SAD shvataju da su na putu da se sudare sa Rusijom, što bi moglo izazvati termonuklearni rat? Ako je vaš odgovor potvrdan, zašto bi oni uopšte prihvatili takav rizik? Da li stvarno veruju da bi će Rusija u poslednjem trenutku „trepnuti“ i povući se, ili u stvari u SAD veruju da u nuklearnom ratu mogu da pobede? Zar se ne boje će, u slučaju nuklearnog sukoba sa Rusijom, izgubiti sve što imaju, uključujući i sopstvenu vlast pa i živote?
PKR: I ja sam začuđen, baš kao i vi. Mislim da je Vašington izgubljen u svojoj uobraženosti i aroganciji, i da je manje ili više lud. Pored toga, postoji i verovanje da SAD mogu pobediti u nuklearnom ratu protiv Rusije. U časopisu Foreign Affairs negde u 2005. ili 2006 godini bio je jedan članak u kome se došlo do tog zaključka. Vera u to da se u nuklearnom ratu može pobediti je još više pojačana verovanjem u antibalističku odbranu (ABM defenses). Taj argument glasi da bi SAD mogle tako snažno preventivno udariti Rusiju da se Rusija iz straha od sledećeg udara ne bi ni usudila da uzvrati.
SS: Kako ocenjujete zdravstveno stanje Imperije? Već dugi niz godina gledamo jasne znake (pr)opadanja, ali do vidljivog kolapsa još uvek nije došlo. Da li verujete da je takav kolaps neizbežan, a, ako ne verujete, kako se on može sprečiti? Hoćemo li dočekati dan u kojem će američki dolar odjednom postati bezvredan ili će neki drugi mehanizam prethoditi kolapsu ove Imperije?
PKR: I ja sam se često pitao o tome. Ne mogu reći da znam. Mislim da je Putin dovoljno human da bi se predao, radije nego da bude učesnik u uništenju sveta – ali Putin mora da odgovara i drugima u Rusiji, a sumnjam da bi nacionalisti pristali na predaju.
Po mom mišljenju, Putin bi trebalo da se fokusira na Evropu i da je učini svesnom da Rusija očekuje američki napad i da neće imati drugog izbora nego da kao odgovor na to zbriše Evropu. Putin bi trebalo da ohrabruje Evropu da napusti NATO kako bi sprečila Treći svetski rat.
Putin bi takođe trebalo da obezbedi da Kina shvati da i ona Americi predstavlja istu pretpostavljenu pretnju kao i Rusija, i da dve zemlje treba da se drže zajedno. Možda – ako bi Rusija i Kina držale svoje snage u nuklearnoj pripravnosti – ne baš najvišeg stepena, ali povišenoj, koja pokazuje da shvataju pretnju svetu od Amerike, SAD bi se mogle izolovati.
Ako bi štampa Indije, Japana, Francuske, Nemačke, V. Britanije, Kine i Rusije počela sa izveštavanjem da se Rusija i Kina brinu i pitaju da li će ih pogoditi preventivni nuklearni napad SAD – možda bi rezultat toga mogao biti da se taj napad spreči.
Koliko mogu reći iz mojih mnogih intervjua za ruske medije, ne postoji ruska svest o Volfovicovoj doktrini (Wolfowitz Doctrine). Rusi misle da se tu radi o nekom nesporazumu u odnosu na ruske namere. Ruski mediji ne shvataju da je Rusija neprihvatljiva zbog toga što nije američki vazal. Rusi veruju u svo ono zapadno sranje o „slobodi i demokratiji“ i veruju da im nedostaje toga, ali da ipak napreduju. Drugim rečima, Rusi ne shvataju da su meta za uništenje.
SS: Rusija i Kina su postigle nešto do sada u istoriji nezabeleženo – izašle su izvan i preko svih do sada korišćenih tradicionalnih okvira za oblikovanje saveza (država) – dogovorile su se da postanu međusobno zavisne jedna od druge (to become interdependent) – čovek bi to slobodno mogao nazvati dogovorom o simbiotskom partnerskom odnosu. Da li verujete da su oni koji rukovode Imperijom shvatili kolika je tektonska promena ovo bila, ili su samo ušli u proces dubokog poricanja zato što ih je realnost isuviše preplašila?
PKR: Ekonomija SAD je šuplja. Decenijama ne postoji porast medianskog prihoda (median family income growth). Alan Grinspan je koristio povećanje potrošačkog kredita umesto nepostojećeg rasta prihoda potrošača, ali – stanovništvo je danas isuviše zaduženo i tako ne može dalje. Dakle, nema ničega što bi podsticalo ekonomiju. Tolika masa proizvodnog rada i profesionalnih usluga je izvezeno da se srednja klasa sada smanjila. Univerzitetski diplomci ne mogu naći posao koji bi bio dovoljan za nezavisno izdržavanje. Dakle, nisu u stanju da oforme porodice, kupe kuće, opremu za njih i nameštaj. Vlada proizvodi mere niske inflacije time što ne meri inflaciju, kao i niske stope nezaposlenosti time što i ne meri nezaposlenost. Finansijska tržišta su podvaldžijski nameštena, a cena zlata se potiskuje nadole raznim berzanskim špekulacijama uprkos povećanoj tražnji. To je kuća od karata koja se održala i duže nego što sam mislio da je moguće. Izgleda da kuće od karata stoje sve dok ostatak sveta ne prestane da drži američki dolar kao rezervu.
Možda je imperija stavila Evropu pod prevelik stres time što ju je uplela u konflikt sa Rusijom. Ako bi, npr. Nemačka izašla iz NATO, imperija bi kolabirala – ili ako bi Rusija uspela da pronađe mudrost kako bi finansirala Grčku, Italiju i Španiju u zamenu za to da one napuste evro i EU, imperija bi doživela smrtonosni udarac.
S druge strane, Rusija bi mogla reći Evropi da nema drugu alternativu nego da sada, kada se Evropa pridružila Americi u ratu protiv Rusije, na evropske prestonice nacilja svoje nuklearno oružje.
SS: Po vašem mišljenju, da li predsednički izbori i dalje nešto uopšte znače, a ako mislite da znače, čemu se najviše nadate u 2016. godini? Lično se jako plašim Hilari Klinton zato što mislim da je ona jedna izuzetno opasna i čisto zla osoba, ali sa trenutnim uticajem neokonzervativaca (Neocon) unutar Republikanske stranke, da li se možda možemo nadati da bi neki ne-neokonzervativni kandidat (non-Neocon candidate) od njih mogao da dobije nominaciju?
PKR: Stiven Koen (Stephen Cohen) kaže da jednostavno nema diskusije o spoljnoj politici. Nema debate. Mislim da imperija smatra da može destabilizovati Rusiju i Kinu, i da je to onaj razlog zbog čega Vašingtom ima obojene revolucije na delu u Jermeniji, Kirgistanu i Uzbekistanu. Pošto je Vašington odlučan da spreči rast drugih sila i izgubljen je u svojoj uobraženosti i aroganciji, Vašington verovatno i veruje da će uspeti. Pa, najzad – i Istorija je odabrala Vašington.
SS: A šta je sa vojnim snagama? Da li možete da zamislite situaciju u kojoj bi neki predsedavajući Združenih šefova štabova (JCS) izgovorio „Ne, g. predsedniče, to je suludo, i mi to nećemo raditi”, ili očekujete da će generali da izvrše svako, ma kakvo naređenje, uključivo i ono o otpočinjanju nuklearnog rata sa Rusijom? Da li se uopšte nadate da bi američka vojska mogla da istupi i da zaustavi „ludake“ trenutno na vlasti u Beloj kući i u Kongresu?
PKR: Jedini način da predsednički izbori budu od značaja je ako bi predsednik za sobom imao neki snažan pokret. Bez toga, predsednik nema nezavisnu moć i nikoga koga bi imenovao na položaje, a da taj izvršava njegove namere. Predsednici su zarobljenici. Regan je imao nešto kao pokret, a to je bilo tek toliko dovoljno da se izleči stagflacija uprkos protivljenju Volstrita, pa smo bili u mogućnost i da okončamo Hladni rat uprkos protivljenju CIA i vojno-bezbednosnog kompleksa. Uz to, Regan je bio i vrlo star, a došao je i iz dalje prošlosti. Pretpostavimo da je predsednički položaj vrlo moćan – pa se tako i ponašao.
SS: Ukoliko SAD zaista namerno koračaju putem koji vodi u ratni sukob sa Rusijom, šta mislite da bi Rusija trebalo da uradi? Da li bi trebalo da Rusija popusti i da prihvati da bude potčinjena kao mogućnost povoljniju nego što bi to bio termonuklearni rat, ili bi Rusija trebalo da se tome odupre, pa da posledično prihvati i samu mogućnost izbijanja termonuklearnog rata? Da li verujete da bi snažno i odlučno prikazivanje vlastite snage Rusije bilo u stanju da posluži kao sredstvo odvraćanja od američkog napada te vrste?
PKR: Vojska SAD je čedo industrije naoružanja. Cela svrha toga da postaneš general je da bi mogao da se kvalifikuješ da postaneš savetnik industrije odbrane, ili da postaneš njen funkcioner, ili da uđeš u upravni odbor nekog od proizvođača. Sve je to u vojsci izvor karijera po penzionisanju, kada generali počnu da zarađuju velike pare. Američka vojska je totalno korumpirana. Čitajte knjigu Endrjua Kokberna Lanac ubijanja (Andrew Cockburn’s book, Kill Chain).
SS: Šta su, po vašem mišljenju, koreni duboke mržnje za Rusiju, koju tako mnogo članova američke elite imaju kao zajedničko? Da li je to fenomen zaostao još od vremena Hladnog rata ili postoje neki drugi razlozi za tu gotovo univerzalnu rusofobiju kod elite u SAD? Čak je i za vreme Hladnog rata bilo prilično nejasno da li su SAD bile antikomunistički ili antiruski nastrojene? Postoji li nešto u ruskoj kulturi, naciji ili civilizaciji što služi kao okidač za toliko neprijateljstvo, a ako postoji, šta je to?
PKR: Neprijateljstvo prema Rusiji potiče još od Volfovicove doktrine: „Naš prvenstveni cilj je da sprečimo ponovnu pojavu nekog novog rivala – bilo na teritoriji bivšeg SSSR, ili drugde – rivala koji predstavlja pretnju onog stepena kakvog je bila i pretnja bivšeg SSSR. To je najvažnija ideja regionalne odbrambene strategije, i ona iziskuje da ulažemo napore da sprečimo bilo koju neprijateljsku silu da dominira nad nekim regionom čiji bi izvori pod snažnom kontrolom bili dovoljni za nastanak (neke druge) globalne sile.“
Dok se Amerika bila usredsredila na svoje srednjeistočne ratove, Putin je obnovio Rusiju i blokirao planiranu američku invaziju Sirije kao i bombardovanje Irana. Onaj „prvi postulat“ neokonzervativne doktrine je bio prekršen. Rusiju je trebalo disciplinovati. To i jeste izvor napada Vašingtona na Rusiju. Zavisni i ropski američki i evropski mediji jednostavno ponavljaju javnosti „rusku pretnju“, a ta javnost je bezbrižna i neinformisana.
Tu negde je i uvredljivost kulture Rusije – njen hrišćanski moral, poštovanje zakonitosti, diplomatija umesto prinude, tradicija i socijalni običaji – ali, to je sve u pozadini. Rusija je omrznuta zbog toga što je ona (i Kina) kontrola Vašingtonovoj unilateralnoj unimoći. Postojanje te kontrole i jeste ono što će voditi u rat.
Ako Rusi i Kinezi ne očekuju preliminarni nuklearni napad od Vašingtona – biće uništeni.
___________________
Napomena prevodioca:
[1] Definicija i objašnjenje značaja:
http://www.investopedia.com/terms/l/leverageratio.asp
Preveo STEVAN BABIĆ
