GORAN RADOVANOVIĆ, AUTOR „ENKLAVE“: TEŠKO JE ŽIVETI U STRAHU I SA MRŽNjOM

Za srpsku porodicu vezana je sahrana, a za albansku svadba. To je metaforička slika...

Za srpsku porodicu vezana je sahrana, a za albansku svadba. To je metaforička slika stanja dva naroda na Kosovu

Ovo je vreme za dokumentarni film, a ne za igranu iluziju, kaže Goran Radovanović, reditelj filma „Enklava”, koji je na Festu proglašen najboljim od strane kritike u selekciji srpskih filmova. Trenutno se prikazuje u bioskopima i, s obzirom da je reč o srpskom autorskom filmu, reditelj je veoma zadovoljan posetom. Ipak, svestan hroničnog problema u vezi sa bioskopima u našoj sredini, kao i činjenice da nemaju agresivnu kampanju, tvrdi da ovaj film i ne mora odmah da bude gledan i da treba nešto ostaviti i za buduće generacije.

Za sebe kaže da pripada, u poetskom i tematskom smislu, srpskom filmu šezdesetih i sedamdesetih godina kada su se stvarali angažovani filmovi u smislu tematske relevantnosti, ali uz neprekidno preispitivanje filmskog jezika i strukture. Ti filmovi i njihovi autori i dan-danas traju, dodaje, tvrdeći da ne zna precizan odgovor na pitanje zašto se danas ne prave filmovi koji „traju”. Možda današnji srpski autori ne znaju za drugu vrstu filma. Ali, kako naći značajnu temu za umetničko delo i uneti emocije u nju kada je naš život toliko obeležen siromaštvom, kontaminiran politikom i opštim nemoralom, pita se.

Kroz ovaj film hteo je da istraži suštinu srpsko-albanskog nesporazuma i da pokaže da mržnja koja vlada počiva na strahu od drugačijeg, a da je strah odsustvo ljubavi.

— Mislim da su strah i mržnja najupornija konstanta srpsko-albanskih odnosa u prošlom pa i na početku ovog veka! Teško je živeti u strahu i sa mržnjom. Gotovo nemoguće. I to nije suživot, već prisiljena pozicija života. Otud u ovom filmu pokušaj da se strah zameni idejom slobode i ljubavi – kaže reditelj za „Politiku”.

Istovremeno, filmom ste uhvatili arhetipsku sliku iz detinjstva koja nas određuje za sva vremena, sliku pokajanja i praštanja bez koje, kažete, nema ni života?
— Pre bih rekao da smo u filmu pokušali da uhvatimo arhetipsku sliku povređenog detinjstva koja nas određuje za sva vremena. A pokajanje i praštanje su duhovni mehanizam koji nam omogućava da tu povredu, koju često nazivamo bolnom dečjom uspomenom, dostojanstveno nosimo kroz život.

Bezazlenost glavnog junaka filma, dečaka Nenada, daje poetičan okvir ovoj surovoj priči. Kako ste to uspeli da postignete ili se jednostavno otelo?
— Bezazlenost i poetičnost koju pominjete su duhovne kategorije i one su pažljivo građene u filmu koji je u suštini mimetička umetnost. Konkretno, kada je reč o liku Nenada, presudan je bio odabir dečaka Filipa Šubarića, odnosno, njegov uzrast, nežnost i nevinost njegovog lica. A pošto je on morao da bude u interakciji sa ocem (Nebojša Glogovac), sveštenikom (Miodrag Krivokapić), Baškimom (dečak Denis Murić) – svi ovi glumci su „radili” na Nenadovoj bezazlenosti. Tu je i talenat velike grčke kompozitorke Eleni Karaindru čiju smo muziku koristili. Na kraju dolazi montaža koju je preuzeo Andrija Zafranović i u toj fazi stvorena je struktura filma upotrebom odgovarajućeg filmskog jezika, koji tvori poetičnost i emociju. Jedino što se otelo je prejako dejstvo filma na gledaoce. To zaista nismo mogli da predvidimo.

Filip Šubarić se, očigledno, veoma dobro snašao u ovoj ulozi i dao veliki doprinos snažnom utisku koji film ostavlja?
— To je divno dete sa Šar-planine. Zvuči kao kliše, ali on je zaista „igrao” sebe. Dakle, tajna režije u radu sa njim bila je da se on osećao emotivno i psihički stabilno tokom napornog procesa snimanja filma.

Gde ste tačno našli tu decu?
— Boban Dedejić (kasting menadžer) i ja smo prokrstarili celo Kosovo i Metohiju, od Leposavića do Štrpca, od Goraždevca do sela u Pomoravlju. Tokom nekoliko meseci obišli smo gotovo sve osnovne škole. U selu Sevce pronašli smo Filipa Šubarića, u Zvečanu Denisa Murića koji igra Baškima, a Nenada Stanojkovića i Milana Sekulića koji igraju albanske dečake, pronašli smo u selima Sušiće i Donja Gušterica.

U „Enklavi” s jedne strane imamo srpsku porodicu koja nema gde da sahrani člana porodice, a sa druge albansku koja šenluči, jer ženi unuka. Da li je to možda suviše jak kontrast?
— Nažalost, nije. Za srpsku porodicu vezana je sahrana, a za albansku svadba. To je metaforička slika stanja dva naroda na Kosovu u današnje vreme.

Prijateljstvo između dva dečaka, stvoreno u muci, pokazuje da ima nade?
— Nema nade bez patnje i bola. Zato se ona na kraju filma pokazuje kao katarzična i isceljujuća.

Gde će film još biti prikazan kad je reč o regionu?
— Film je već kupljen za slovenačko tržište, na jesen će početi da se prikazuje i u ostalim bivšim jugoslovenskim republikama. Naravno, ponudićemo ga i Prištini.

Mislite li da će zbog te metafore sahrana-svadba film biti bojkotovan od strane albanske publike?
— Postoji hiljadu razloga da ovaj film bude bojkotovan od strane Prištine, ali svi oni pripadaju kategorijama koje su van sfere umetnosti. Ukoliko je nekome stalo do lepote, dobra i ljubavi – on će ga prikazati. Uostalom, ja ne brinem za političku korektnost ovog filma, jer scenario za „Enklavu” je dobio sredstva od dva nemačka fonda, u Štutgartu i Lajpcigu, od ZDF–ARTE TV kanala, od evropskog filmskog fonda „Eurimaž”, ali i od Ministarstva kulture Republike Srbije, grada Beograda i Kancelarije za KiM. Takođe, i američki fond „Global film inišijativ”, u čijem bordu su Lars fon Trir, Mira Nair, Bela Tar, skromnim sredstvima pomogli su realizaciju filma. Ponosan sam što je srpska distribucija krenula 17. marta iz Zvečana, ali isto tako sam ponosan što će ovaj film videti milionska televizijska evropska publika na ARTE kanalu. Svetska premijera filma, eto, da otkrijemo čitaocima „Politike”, dogodiće se uskoro na uglednom filmskom festivalu A kategorije. Dakle, ovom filmu u marketinškom smislu baš bi nedostajao bojkot nekakve publike.

Autor Gordana Popović
Izvor Politika, 29. 03. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u