RADE STANIĆ, JEDNA ČASNA NOVINARSKA KARIJERA

Sakupio je oko 10.000 knjiga. A onda je mnoge od njih morao da proda...

Sakupio je oko 10.000 knjiga. A onda je mnoge od njih morao da proda u poslednjim godinama bez posla. Prodavao je ono što najviše voli da bi prehranio porodicu

Suzdržan osmeh i blag prijateljski pogled, prvo je što sam primetila dok su me upoznavali sa Radetom Stanićem, početkom 2007. godine kada sam došla u „Politiku”. Posle petnaest godina provedenih u NIN-u, prvi put sam promenila redakciju, prešla u dnevno novinarstvo. Bila sam nesigurna, trebala mi je podrška, trebalo je da se dokažem. Svi moji strahovi razbili su se o taj dobri i pomalo tajanstveni pogled koji kao da je govorio – ja znam zašto smo ovde i dobro je što smo ovde.

Ispostavilo se da smo vršnjaci i da imamo slična interesovanja. Na svoj nenametljiv način pomogao mi je da se odomaćim, da savladam i naučim meni naizgled nesavladivu a potrebnu tehničku proceduru. Pre nego što sam upoznala Radeta bila sam od onih pomalo napornih osoba koje stalno nešto zvocaju, naglas razmišljaju… A on sušta suprotnost. Nesklon da svoja osećanja deli sa drugima, da svojim mišljenjem maše prostački kao zastavom, nespreman da olako osuđuje (sad znam da sam se uz njega donekle prodobrila), pročišćen od sladostrasnog obožavanja samog sebe (što je retka osobina kod novinara), on je na suptilan način činio da se uz njega ljudi osećaju bolje i da makar na tren budu bolji.

Tako je Rade postao deo moje radne svakodnevice.

Miran, tih, povučen i nekako istovremeno veseo sa finim osećanjem za humor uz podrazumevajuću samoironiju. Bez trunke pretencioznosti i želje da bude ono što nije. Nekako trpeljiv na svaku vrstu agresije i nepravde, ali nespreman da ih bez otpora podnosi. Kao da je negde odavno naučio ono što je mene ošamarilo, jer nisam želela da znam – možeš da daješ sve od sebe, možeš da se trudiš da budeš profesionalan, možeš da se odupireš i nikad ne izneveriš poziv i profesiju, svejedno – današnjem svetu to nije potrebno. On jedini (mi ostali smo se nešto stalno iščuđavali i razočaravali) kao da je znao da nema zaštite i da će nas, ili svejedno koga, oni kojima ništa nije sveto smazati za doručak i učiniti da ništa ne možeš da budeš – da ne postojiš. Kao da se najmanje čudio što je došlo vreme ljudoždera… Bio je glavni urednik nečega što se zvalo „Evropa”, a iz te lažne „Evrope” ekspresno ga je isterao lokalni tajkun (Filip Cepter) posle samo jednog ljutitog telefonskog poziva advokatice Vladimira Bebe Popovića.

Živeo je kao gospodin i gospodski se ponašao i kada nas je 2009. vlast oterala iz „Politike”, i kada je postalo jasno da uprkos zaklinjanju u demokratiju više nema nijednog urednika u gradu koji bi se usudio da nas zaposli. I to je ta čudna razlika. Mi koji smo kukali nepravda pokušali smo da nađemo neko drugačije rešenje – osnovali portal „Pištaljka”. Osim što smo želeli da radimo svoj posao, priznajem da smo hteli osvetu, da pokušamo da raskrinkamo korupciju onih koji su nas ostavili bez prava na rad i uživali u tome. On je odbio da nam se pridruži. Možda što je to toliko odudaralo od njegovog karaktera. Nije bio osvetoljubiv i nije odustajao, obijao je vrata redakcija u nadi da će ipak tako naći posao kojem je uvek i do kraja bio posvećen…

Uspelo mu je da se zaposli u „Kuriru”, kada se već oženio koleginicom Marinom i kada su dobili ćerkicu Ivu, a Marina takođe ostala bez posla. Uslov je bio da ne piše već samo da uređuje, ali ga i otuda izbacuju kada odbija kasnije pritiske da piše onako kako nikad ne bi… „Postoji granica ispod koje nikada neću moći da idem, pa makar umro od gladi”, govorio je svojim najboljim prijateljima onda kada su mu spakovali stvari u „Kuriru” i saopštili mu da je otpušten. Nije odustajao, uporno je zakazivao razgovore sa novim i nepoznatim uredničkim polusvetom nudeći samo svoju profesionalnost. U vreme kada profesionalnost više nikome nije bila potrebna. Nedelju dana pred poslednju od niza operacija, nedelju dana pred smrt, jer je ta poslednja operacija bila fatalna, sastao se sa glavnim urednikom „Nedeljnika”, u kojem se nadao da će u aprilu moći da počne da sarađuje. Zahvaljujući tom glavnom uredniku koji je izgleda pristao da mu da šansu otišao je spokojniji u najtežu bitku iz koje ipak nije mogao da se vrati.

Ko je izvan profesije bio Rade Stanić?

Diplomirao je na Filološkom fakultetu na Odseku za svetsku književnost. Uvek je radio po nekoliko poslova i dok se aktivno bavio novinarstvom. Prevodio ili lektorisao. Zaljubljen u knjige i istoriju. Stalno je čitao. Kad više nije mogao da putuje, naručivao je knjige od prijatelja koji su putovali. Sakupio je oko 10.000 knjiga. A onda je mnoge od njih morao da proda u poslednjim godinama bez posla. Prodavao je ono što najviše voli da bi prehranio porodicu. Bio je i talentovani šahista, a dok su to kolena dozvoljavala igrao je redovno fudbal sa svojim drugarima. Sa Bađom, Kafkom i Đorđem preko 20 godina redovno je igrao tabliće u parove. Za svaku godinu po jedna sveska sa rezultatima kako bi se ta privatna istorija pamtila. Kartali su „ni u šta”. Tako im je bilo lakše da zajedno prođu i kroz vreme bombardovanja devedesetih. Ova trojica najbližih prijatelja pomagali su ga koliko su mogli. Iva sada ima dve godine. I sada samo jednog roditelja.

Autor Marijana Milosavljević
Izvor Politika, 31. 03. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u