RUSIJA, SRBIJA I ZAPADNA REALPOLITKA

ZORAN ČVOROVIĆ Da li ćemo za tuđ račun otvoriti liniju bratoubilačke vatre ili ćemo...

ZORAN ČVOROVIĆ

Da li ćemo za tuđ račun otvoriti liniju bratoubilačke vatre ili ćemo „liniju vatre” izmestiti na bedeme naše Civilizacije

RUSIJA U OGLEDALU EVROPSKE REALPOLITIKE
Analizirajući moralnu stranu evropske politike carske Rusije u 19. i početkom 20. veka, profesor prava E. Spektorski je zaključio da stalne optužbe Zapada na račun Rusije kako je „nezasiti osvajač i evropski žandar” – „nisu uvek zlonamerne”. Naime, zapadne pseudoelite su bile slepe da vide idealističko samožrtvovanje Rusije tokom 19. veka, podneto radi očuvanja evropskog mira, jer one, „živeći niskim interesima, nisu mogle da vide ništa uzvišeno”. Rusko zastupništvo prava porobljenih balkanskih hrišćana za evropske političare onog doba bilo je prvorazredni pokazatelj „ruskog egoizma”, jer za „ekonomske materijaliste idealisti se isključivo rukovode najnižim pobudama, kojima bi se oni, materijalisti, rukovodili ukoliko bi bili na njihom mestu”. [1] „Stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša”, rekao bi Jovan Dučić.

Različita porekla politike principa i istoriosofske odgovornosti koju je u glavnim crtama sledila Ruska Carevina i politike interesa koju su tokom 19. veka isključivo vodile diplomatije zapadnoevropskih država precizno je 1877. godine formulisao engleski Tajms: „Ukoliko bi jednom Rusija postala trgovačka nacija, tako da bi i mala kolebanja na investicionim berzama uticala na ruska najudaljenija sela, ona bi se vrlo brzo odvojila od velikih ideja. Interesi Britanske imperije su tako veliki i složeni, zato bi borba za velike ideje od strane engleskih državnika predstavljala zločin. Borba za velike ideje može da služi kao mamac za države sa slabijom organizacijom i manje razvijenom civilizacijom”. [2]

Ovaj isečak iz Tajmsa iz vremena rusko-turskog i srpsko-turskog rata razvejava dve savremene iluzije, često prisutne i kod državno i nacionalno odgovornih Srba i Rusa. One redukuju dubinu postojećeg sukoba, te posledično u moralnoj i informativnoj ravni slabe odbrambeni potencijal države i naroda. Prva iluzija se odnosi se na pogrešno poimanje zapadnog pojma Realpolitik, svejedno u američkoj ili evropskoj verziji, koji, uz semantičko aksiološko redefinisanje, postaje svojstven patriotskom političkom diskursu. Druga iluzija se tiče definisanja istorijskog sukoba novovekovnog Zapada i Rusije kao prvenstveno geopolitičkog, interesnog konflikta.

Proces oslobađanja politike od ideologije, započet u 19. veku u krilu zapadne posthrišćanske civilizacije, čijim se rodonačelnikom u teoriji najčešće smatra nemački kancelar Bizmark (tzv. postideološka politika), samo je deo šireg i dubljeg toka oslobađanja političke prakse i političke filosofije od etike eshatološkog naznačenja. Sledstveno, rodno mesto zapadne realpolitike u rudimentarnoj formi bio je Vatikan a u razvijenijoj protestantizam. Evropskom zapadu, sablažnjenom rimsko-paganskim doživljajem imperijalne vlasti, glad za carstvom zemaljskim učinila se neodoljivijom od žeđi za Carstvom Nebeskim. Posle građanskih revolucija i nasilnog rušenja preživelih ostataka hrišćanske kulture, zapadna realpolitika se planski oslobađala nepotrebnog balasta ideološke mimikrije i pseudolegitimacije – osim smokvinog lista demokratije. Cilj takve realpolitike je da obezbedi dominaciju zapadne plutokratske pseudoelite i njenog pseudosveštenstva u različitim državnopravnim i političkim formama, od monizma apsolutne monarhije i revolucionarnih država jakobinskog ili fašističkog tipa, do pluralizma savremenih parlamentarnih demokratija. Politički principi, ideje i vrline predstavljaju najveće prepreke u uspostavljanju takve dominacije, jer demontiraju nametnutu neokolonijalnu predstavu o nužnosti antinomičnog funkcionisanja sveta kao skupa moćnih i nemoćnih zemalja. Zato je ubacivanje zapadnog koncepta realpolitike u sferu patriotske i suverenističke politike jedan od najvažnijih oblika specijalnog rata, kojim se na posredan način u svesti građana lome poslednje moralne prepreke za prihvatanje mondijalističkog projekta.

Tajmsov komentar iz 1877. godine postavlja Rusiju s one strane ovakvog zapadnog poimanja politike, jer je ona politiku vodila sledeći „velike ideje”, a ne logiku berzanskih kolebanja. Kada se u Rusiji bude vodila politika na koju odlučujuće utiču berze, a ne „velike ideje”, onda će ruska politika, po ubeđenju neimenovanog engleskog komentatora, postati realistična po zapadnoj meri realpolitike. Kako su materijalno-merkantilistička špekulativna moć i nemoć osnovne mere te politike, Rusija bi se posledično mirila i sa svim aktima u svetskoj politici koji izražavaju berzansku moć jednih i berzansku nemoć drugih; ma kako ti akti izgledali iz ugla vrline, ali i iz ugla stvarnih istorijskih i životnih interesa Rusije. Ovde se valja samo setiti rezultata politike jeljcinovsko-kozirjevske klike, koja nije bila ništa drugo do zapadna realpolitika vođena pod nametnutim strahom od moći berzanskih kolebanja.

Ako se Rusija nalazi s one strane ovakvog zapadnog poimanja politike zato što ideju stavlja iznad materijalnih interesa, kako je to još 1877. godine konstatovao engleski novinar, onda sukob Zapada sa ruskom državom nije ni u 19. veku ni danas bio prvenstveno sukob u domenu materijalnih interesa, već sudar različitih pogleda na svet, različitih civilizacija. Tako ovaj sukob pre svega razume Zapad. Poznavnje prave prirode konfrontacije od posebnog je značaja za vođenje odgovorne nacionalno-državne politike, neminovno skopčane sa taktičkim, ne i strateškim, kompromisima i ustupcima. Jer su priroda i dometi taktičkih kompromisa drugačiji kada se u temelju konflikta nalaze materijalni interesi, a sasvim drugačiji kada se radi o civilizacijskom sukobu.

REALPOLITIKA SRBIJINOG PREMIJERA
Ako je prihvatanje postulata zapadne realpolitike pogubno za veliku Rusiju, ono je još pogubnije za malu srpsku državu. U konceptu politike u kome je realnost berzanske moći sve, a ideje, vrednosti i principi ništa, Srbija ne može da sačuva ne samo svoju teritoriju i suverenitet već ni najproduktivniji deo svog naroda. Mlada populacija će u traganju za varljivim ekonomskim boljitkom potrošačkog društva, propagandno izlečena od ideja i vrlina, u talasima napuštati ubogu zemlju otaca. Tvrdoglave Srbe su u neodoljivost zapadnog koncepta realpolitike najpre ubeđivali „Olujom”, „Bljeskom”, „Milosrdnim anđelom”, okupacijom Kosova i Metohije, podgoričkim stranačkim i petooktobraskim državnim udarom i, najzad, evrointegraconom tiranijom, koja treba da dovrši izgradnju nove evropodobne mentalitetne, političke, privredne i kulturne konfiguracije Srpstva. S tim u vezi, politika koju oličava Aleksandar Vučić ne može da se nazove niti „suptilnom igrom” niti „dosledno patriotskom”, kako je kvalifikuje komentator RIA Novosti V. Lepjohin. [3] Do sada je Srbijin premijer bio sam puki izvršilac zapadnog koncepta realpolitike jer konkretni potezi u zbiru isuviše jasno ocrtavaju ne jedan izvorni i idejno utemeljeni program državnog i nacionalnog preobražaja i snaženja, u realizaciji taktički prilagođen situaciji velikog geopolitičkog rata, već petooktobarski kolaboracionistički „program” stvaranja nove evropodobne (evroatlantske) realnosti.

imperijalizam000Kako izgleda instaliranje te nove evropodobne realnosti od strane A. Vučića, vidi se na primeru Kosova i Metohije. Naime, plan Vlade Srbije da sa tzv. „Republikom Kosovo“ zaključi međunarodne ugovore, nepostojeće iz ugla Srbijinog unutrašnjeg prava, te da na osnovu njih menja postojeći pravni poredak na teritoriji AP KiM, uz istovremeno izbegavanje Ustavnog suda da se, kada je u pitanju tzv. Briselski sporazum, izjasni o tome šta je ustav (jer, ocenjujući ustavnost nekog pravnog akta, ustavni sud zapravo određuje šta je ustav), vodi stvaranju nove realnosti na KiM. Ta nova „briselska” realnost je protivna ustavnoj normi o KiM kao sastavnom delu Reublike Srbije sa statusom suštinske autonomije, ma kakva da je ova norma kao tvorevina jednog uplašenog i konfuznog ustavotvorca, pod inostranom prismotrom, kakav je bio ustavorac od 2006. godine. [4] Pritom, granice suštinske autonomije iz čl. 182. st. 2. moraju da se tumače u skladu sa stavom iz preambule Ustava, prema kome je KiM „sastavni deo teritorije” „suverene države Srbije”. Naime, prema preovlađujućem stavu ustavnopravne nauke, preambula sa pravnom sadržinom, kakva je ona u Ustavu Srbije, ima pravnoobavezujući karakter, pa se ocena ustavnosti zakona proteže na ceo tekst Ustava. Primera radi, Ustavni savet Francuske je odlukom od 1971. preambuli Ustava od 1958. godine priznao punu ustavnu snagu. [5] Evropodobna realnost, koja se, uz svesrdnu pomoć Vlade Srbije, stvara na KiM, ne samo da je protivna preambuli i čl. 182. st. 2. Ustava Srbije već i međunarodnopravnoj i političkoj realnosti koja je stvorena posle jednostrano proglašene nezavisnosti albanskih separatista. Ova potonja realnost omogućavala je Srbiji da na KiM, umesto privremenih organa samouprave obrazovanih na osnovu Rezolucije 1244, koju su 2008. jednostrano narušili Albanci, organizuje teritorijalnu autonomiju u skladu sa Ustavom od 2006. godine. Nasuprot tome, Vlada Srbije je odlučila da sva sredstva uloži na stvaranje takve realnosti na KiM koja će, s jedne strane, odredbama važećeg Ustava koje se tiču KiM oduzeti bilo kakvo uporište u stvarnosti, svodeći ih na puku deklaraciju, a, s druge strane, učiniti realnim ugovorni rasplet između Srbije i tzv. Republike Kosovo prema konceptu dve Nemačke [6], saglasno obavezi Srbije iz čl. 15. SSP.

KAINOVSKI PLODOVI ZAPADNE REALPOLITIKE
Ukoliko se uskoro mirnim, političkim i pravnim sredstvima ne zaustavi instalisanje u ime realpolitike nove evropodobne (evroatlantske) stvarnosti u pravnom, bezbedonosnom, privrednom, obrazovnom i kulturnom poretku Srbije – od Kačanika do Subotice, „suptilna igra” A. Vučića i njegovih stranih savetnika transformisaće Srbiju u stvarni NATO vojni logor – na linije vatre. Bila bi to podjednako neprijateljska realnost i Savinim Srbima i Nikolajevim Rusima.

rizenkomala010Da bi se zaustavilo konačno uobličavanje marionetskog evroatlantskog realpolitičkog lika Srbije, potrebno je da se suspenduje primena neustavnog SSP kao ključnog akta koji državu Srbiju lišava svih atributa suverenosti. Evropodobno esespeovsko razvlašćivanje države Srbije u krajnjem rezultatu ostaviće svakog njenog građanina-poreskog obveznika, pa i A. Vučića, bez ikakve zaštite domaćeg pravnog poretka, prepuštenog samovolji nadnacionalnih struktura plutokratske pseudoimperije.

Borba realpolitike protiv politike-mistike vodi se nesmanjenim žarom već vekovima; pitanje je samo da li će se ova borba u narednim mesecima i godinama u svoj žestini voditi na granici ili unutar vizantijskog sveta. Savremeno malorusko bratoubistvo, u zbiru sa krvavim istorijskim nizom srpskih bratoubistava i konvertitstava, pokazuje da ova dilema za narode pravoslavnog Istoka nije fikcija „teorije zavere”, već mnogo puta proživljena stvarnost. Nju treba posmatrati u svetlu zaključka istoričara Volstrita N. Fergusona, prema kome „nije moguće opisati ishod rata na Kosovu kao nedvosmislenu pobedu NATO”, zato što nije došlo do kopnene invazije na SR Jugoslaviju, a nje nije bilo zato što „američku moć ne sputava trošak vojne intervencije, već odbojnost javnosti prema ljudskim žrtvama”. [7] Rečju, za kopnenu okupaciju i pacifikaciju Srbije potrebne su američke pare, domaći ljudi i domaća krv. Upravo ono što ovih dana u SAD spremaju da „daruju” Kijevu. Istoj strategiji pripada i ubistvo Borisa Njemcova. Radi se o modelu računice zapadnih obaveštajnih službi, primenjenom nekoliko puta tokom poslednjih 25 godina u Srbiji – da likvidacijom svog neuspešnog saradnika istovremeno stigmatizuju jedan režim kao navodno politički represivan i stvore lik lažnog mučenika-disidenta kako bi time spasili od bankrota ranija ulaganja u tzv. opoziciju i inicirali novo žarište unutrašnje nestabilnosti.

Činjenica da u Srbiji ni petnaest godina posle petooktobarskog državnog udara džepovi otpora nisu slomljeni, a da se plutokratskoj pseudoimperiji žuri da domaćim rukama dovrši kopnenu okupaciju, pokazuje svu ozbiljnost Kerijeve pretnje da će se Srbija naći na „liniji vatre”. Ostaje samo pitanje da li ćemo kao narod, priklanjajući se realpolitičkoj moći berzanskih špekulanata, a odbacujći vrlinu, za tuđ račun otvoriti liniju bratoubilačke vatre ili ćemo u sopstvenom duhovnom, ali i fizičkom interesu, nametnutu „liniju vatre” izmestiti na granične bedeme naše Civilizacije. Mesto otpočinjanja ove borbe određeno je prethodnim uspehom u infiltraciji zapadne koncepcije realpolitike u etos pravoslavnih naroda i njihovih elita. Nasuprot zapadne realpolitike kao izraza moći berzansko-špekulativne „stvarnosti”, stoji srpsko životno iskustvo, kao ono koje je general Mihailović platio glavom, zaključivši da se „Englezi u Jugoslaviji bore do poslednjeg Srbina”, te da je „zapadnim demokratijama jedini cilj da o tuđem trošku dobiju rat”. [8]

_________
Uputnice:

[1] E. V. Spektorskiй, Principы evropeйskoй politiki Rossii v XIX i XX vekah, Lюblяna, 1936, str. 13;

[2] E. V. Spektorskiй, Principы evropeйskoй politiki Rossii v XIX i XX vekah, str. 13;

[3] http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-preporucuje/31159-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%BB%D0%B5%D0%BF%D1%98%D0%BE%D1%85%D0%B8%D0%BD-%D0%B8%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B5-%D0%B1%D0%BB%D0%B5%D1%80%D0%B0-%D1%81%D0%B0-%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%BC-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%B0%D0%BA-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B5-%D0%B3%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B5-%D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%B0%D0%BB%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D1%83

[4] M. Pavlović, Prikrivena ustavna denacifikacija
http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=9873:prikrivena-denacifikacija-u-ustavu-od-2006&catid=37:politika&Itemid=40

[5] M. Jovičić, O ustavu, Izabrani spisi, knj. 3, Beograd, 2006, str. 129;

[6] M. Pavlović, Prikrivena ustavna denacifikacija
http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=9873:prikrivena-denacifikacija-u-ustavu-od-2006&catid=37:politika&Itemid=40

[7] N. Ferguson, Moć novca – novac i moć u savremenom svetu 1700-2000, Beograd, 2012, str. 466-468;

[8] M. Pavlović, Englezi – najveći srpski neprijatelji, Za bolju Srbiju, t. 1, Kragujevac, 1993, str. 81.

Fond strateške kulture

Politika
Pratite nas na YouTube-u