ŠAHMAT ILI KAKO NOVA KINESKA BANKA POBEĐUJE SAD MEĐU SAVEZNICIMA

ŠON MIRSKI Uspesi Pekinga protiv SAD ostvareni su zahvaljujući prednostima koje očekuje treća strana,...

ŠON MIRSKI

Uspesi Pekinga protiv SAD ostvareni su zahvaljujući prednostima koje očekuje treća strana, u ovom slučaju Velika Britanija

Pre dve nedelje Velika Britanija prijavila se da postane jedan od osnivača Azijske investicione banke (AIIB), finansijske institucije koju je osnovala Kine, namenjujući je za finansiranje velikih infrastrukturnih projekata u Aziji.

Ta odluka Londona izazvala je oštar i – što je veoma neuobičajeno – javni prekor od atlantskog saveznika, SAD, koje su snažno lobirale protiv banke. Ohrabrene odlukom Velike Britanije, Francuska, Nemačka, Italija, Južna Koreja i Australija ubrzo su pošle za njenim primerom, a verovatno će to ubrzo učiniti i Japan.

Azijska investiciona banka (u nastavku teksta: AIB) predstavlja poslednju tačku konfrontacije u tekućem nadmetanju između SAD i Kine za kontrolu institucionalnog poretka u Aziji. Ulog su moć, bogastvo i uticaj. Oni će pripasti državama koje budu sposobne da sprovode preovlađujući uticaj nad agendom i aktivnostima ovih multilateralnih organizacija. Nije tajna da Vašington favorizuje pravila i institucije – poput MMF, Svetske banke i Azijske razvojne banke (ADB) – koja je uspostavio i kojima decenijama upravlja.

Sa druge strane, Peking preferira poredak koji prepoznaje i učvršćuje njegov rastući regionalni uticaj. Poslednja runda ovog rivalstva pripala je Kini, delimično zbog toga što SAD nisu uspele da valorizuju svoju institucionalnu prevlast i zadrže preovlađujući uticaj na azijske multilateralne organe.

Zarad sopstvene sigurnosti, niko ko je umešan u zbrku oko AIB ne želi da se bakće realpolitikom, tako da je svaki pojedinačni član uspeo da pronađe neki razlog kojim opravdava svoje članstvo. Ali, bez ikakve sumnje – suštinski, ovo je borba za uticaj između Kine i SAD, u kojoj svaka od strana radi na razvijanju ili zadržavanju institucija kojima će pokušavati da kanališe svoj uticaj na najnaseljenijem delu planete.

Nedavni uspesi Pekinga u vezi sa AIB dobrim delom su ostvareni zahvaljujući prednostima koje očekuje treća strana, tj. države poput Velike Britanije, ukoliko se priključe novim kineskim nastojanjima.

POLITIKA ISPRED BANKARSTVA
Iako je potreba za osnivanjem nove razvojne banke velika, Peking ima prikrivene motive za osnivanje AIB. Postojeće finansijske institucije, poput Svetske bane i Azijske razvojne banke, fokusiraju se na koncesione pozajmice i programe za suzbijanje siromaštva pre nego na investicije u infrastrukturne projekte.

kinaaiib02Prema proceni Azijske razvojne banke (u nastavku: ARB) iz 2010, regionu je do 2020. potrebno ulaganje u infrastrukturu od gotovo osam biliona dolara. Budući da ARB može da obezbedi samo delić te sume, Peking je uspeo da pridobije podršku za svoju ideju.

Ali, kakve god da su ekonomske potrebe, kineski razlozi za osnivanje ove banke su prevashodno geopolitički. Peking je sve nezadovoljniji svojim maloim pravima u međunarodnim finansijskim institucijama, u kojima dominira zapad (MMF, Svetska banka, ARB), dok, sa druge strane, AIB Kini obezbeđuje uticaj srazmeran njenim interesima i rastućem ekonomskom značaju. Bankarski stručnjaci su posebno istakli da će Kina imati kontrolni paket akcija u novoj banci zbog svoje ekonomske veličine iako pojedinosti još nisu utvrđene.

Predlog o osnivanju AIB takođe reflektuje i niz drugih ekonomskih planova koje podržava Peking, uključujući BRIKS razvojnu banku, zonu slobodne trgovine u azijsko-pacifičkom regionu, fond namenjen izgradnji Puta svile i razvojnu banku šangajske organizacije za saradnju (ŠOS). Posmatrajući sve to zajedno, jasno je da ovi projekti oslikavaju jedan širi obrazac uspostavljanja međunarodnih institucija spremnih da se takmiče sa amerocentričnim međunarodnim poretkom.

Da bi opravdao protivljenje banci, Vašington je izrazio zabrinutost u vezi sa standardima upravljanja njome, i posebno u vezi sa predviđenim garancijama zaštite životne sredine i borbe protiv korupcije. Vašington tvrdi da će pokušavati da reformiše banku putem spoljnih pritisaka sve dok se ti standardi ne dovedu na prihvatljiv nivo.

Praktično govoreći, ovo nema baš mnogo smisla. London sa razlogom tvrdi da je institucije lakše reformisati iznutra. Surova realnost je da AIB ne treba američko učešće da bi počela sa radom, tako da ostaje malo stvari koje SAD mogu spolja da urade kako bi podstakle željene reforme. Da je izabrao da se priključi banci, Vašington je, uz pomoć svog finansijskog uticaja, mogao da prezentuje najbolja rešenja. To bi bilo posebno značajno u ovom trenutku, dok se još uvek pišu pravila vođenja i dok se odlučuje o osnovnoj strukturi i pravilima poslovanja.

Američke sumnje u AIB potiču iz zabrinutosti stručnjaka da bi Kina mogla da upravlja regionalnom bankom kao instrumentom svoje državne politike. Uvidevši ovu opasnost, Australija je inicijalno odbila ponudu da se pridruži banci. Nakon pomalo neuobičajenog ličnog posredovanja predsednika Obame, premijer Abot je objavio da će Kanbera pristupiti „istinski multilateralnom organu“, koji „nijedna zemlja ne može unilateralno da kontroliše“.

TREND KONSTANTNOG PRILAGOĐAVANjA
Kroz svoje trendsetersko ponašanje u vezi sa AIB, London je demonstrirao zbog čega Vašington neće moći uvek da računa na evropske saveznike kad se radi o suprostavljanju kineskom rastu. Čuvena izjava Henrija Kisindžera da „Amerika nema stalne prijatelje ili neprijatelje, već samo interese“ oslikala je realnost na koju nas je ovoga puta podsetila Britanija.

„Bilo bi pogrešno pretpostavljati da je ova zemlja označena da bude večni saveznik ili stalni neprijatelj Engleske“, primetio je Lord Palmerston pre gotovo 200 godina. „Mi nemamo večne prijatelje, kao što nemamo ni večite neprijatelje. Naši interesi su večni i postojani i naša je dužnost da ih sledimo.“

Ranije su ti interesi naveli Veliku Britaniju da gaji „specijalne odnose“ sa SAD. London je dugo nastojao da se sprijatelji sa Vašingtonom kako bi osujetio pojavljivanje evropske supersile, prvo protiv Vilhemove Nemačke, potom protiv Hitlera a onda se pojavio Sovjetski Savez, najavljujući „borbu svetova“ protiv komunizma. Čak i sada, SAD i Velika Britanija su bliski partneri u borbi protiv Islamske države.

Ipak, u današnjoj Istočnoj Aziji britanski i američki interesi počeli su da se razilaze.

RASTUĆI TREND PONUDE
Za SAD Kina predstavlja centralni geopolitički izazov ovog veka. Njen rast ugrožava američki primat u srcu posleratnog međunarodnog poretka, primat koji je omogućio da se Pax Americana rascveta širom sveta.

kinaaiib03Kako Ešli Telis pronicljivo primećuje, ovaj sukob interesa težak je za izbegavanje: „SAD nastoje da zaštite svoju svetsku hegemoniju, što moraju da čine ukoliko žele da zaštite svoje raznolike nacionalne interese, dok je rastuća kineska moć orijentisana na urušavanje američke dominacije, koja ostaje najopasnija spoljna prepreka za planove Pekinga da iskoristi svoju strpljivo građenu moć u svrhu promene postojećeg političkog poretka zarad služenja njegovim interesima.“

Ali za Veliku Britaniju ulozi u Istočnoj Aziji nisu ni približno toliko visoki. Za razliku od Nemačke ili Rusije, Kina za Britance ne predstavlja ozbiljnu bezbednosnu pretnju. Iako London profitira od liberalnog ekonomskog poretka, koji je uspostavila Amerika i koji je oslonjen na njenu moć, nije izvesno da li će Kina znatno odstupiti od tog modela ukoliko joj se pruži šansa da odlučuje. Na kraju krajeva, Kina počiva na pogonu izvozno orijentisane ekonomije, koja je nesrazmerno profitirala od trgovinskog sistema koje su uspostavile SAD, a i AIB se komotno prilagodila ključnim liberalnim načelima tog sistema.

Kada se ovaj nizak rizik uzme u obzir, prilika za privilegovano institucionalno pozicioniranje unutar AIB je prosto bila previše dobra za London da bi je propustio. Zaista, Vašington nije promašio poentu kad je kritikovao „trend konstantnog prilagođavanja Kini“ od Velike Britanije. Uostalom, London je bio naglašeno uzdržan u javnoj podršci pokretu „Okupiraj centar“ iz Hong Konga (njihove bivše kolonije), a premijer Dejvid Kamerun je objavio da se neće sastati sa Dalaj Lamom iz poštovanja prema zahtevima Pekinga. Povrh svega, kancelar Ozborn je radio na tome da London postane prva klirinška kuća za kinesku valutu izvan Azije.

Međutim, SAD su preterale sa kriticizmom kad su savetovale kako ovo „konstantno prilagođavanje“ nije „najbolja vrsta odnosa prema rastućoj sili“. Iz američke perspektive možda i nije: Vašington ipak želi da zadrži američki uticaj na sistem međunarodnog upravljanja. Iz britanske perspektive, međutim, iz saradnje sa Kinom može mnogo toga da se dobije, uz relativno mali rizik.

Ništa od ovog ne sugeriše prve znakove kraja specijalnih odnosa između SAD i Velike Britanije. London i Vašington nastavljaju da dele važne strateške interese, uključujući obuzdavanje revanšističke Rusije i neutralisanje krvoločne Islamske države. Tu su i viševekovne veze, na koje se uvek mogu osloniti, veze koje će održati nivo bilateralnih odnosa bez obzira na povremena neslaganja. Baš kao ni Vašington, ni London nije bio potpuno veran pukom diktatu realpolitike, već važno nasleđe idealizma i dalje nastavlja da kroji njegovu spoljnu politiku. Čak je i Lord Palmerston, prethodeći svojoj realističkoj maksimi, urgirao Velikoj Britaniji da pokrene „težinu svoje moralne osude i podrške gde god pravda tako nalaže i gde god smatra da je učinjeno nešto pogrešno“.

KRHKI SVETSKI POREDAK
Po mnogo čemu zbrka oko AIB može izgledati uobičajeno kao svakodnevno cepidlačenje diplomata. Na kraju krajeva, ta banka zaista izlazi u susret rastućim investicionim potrebama u azijskom regionu, i, bez obzira na američko zatezanje, Kina će imati više teškoća da je koristi kao oruđe svoje moći nego što mnogi očekuju. Ali, iako osnivanje AIB ne znači da je liberalnom svetskom poretku došao kraj, ono ilustruje nemoć Vašingtona da reaguje dovoljno brzo u odbrani postojećeg institucionalnog poretka.

kinaaiibZaista, zbog čega se Kini uopšte ukazala prilika koju je iskoristila? SAD i Japan zajedno kontrolišu gotovo trećinu deonica Azijske razvojne banke, koja već ustupa milijarde dolara u svrhu promocije regionalnog razvoja. Da su američke diplomate i stručnjaci reagovali brže, mogli su da prošire dijapazon delovanja ARB, koji bi obuhvatio infrastrukturne investicije i tako kooptirao kineske pozive na akciju pri prvom znaku javljanja problema. Kina kontroliše 5,5 odsto akcija ARB, pa je američki uticaj na infrastrukturnu potrošnju u okviru nje mogao da bude mnogo veći nego će ga imati na kreditiranje AIB.

Dosta pre ove poslednje zbrke oko AIB, SAD su se borile da prilagode institucije nad kojima imaju prevlast tako da njihova legitimnost može biti očuvana. U 2010. SAD su predvodile reformske napore u MMF, koji je trebalo da rastućim ekonomijama daju bolje pozicije koje bi bile u skladu sa njihovim rastućim bruto društevnim proizvodima. Ti napori su bili ključni za ublažavanje izazova koji ove zemlje predstavljaju za MMF: kao što kaže izreka, čije su pare njegova je i muzika, pa ako sve bogatije države poput Indije i Kine ne mogu da poruče pesmu u postojećim međunarodnim finansijskim institucijama, onda će biti motivisane da stvore rivalske organizacije, koje će im više pogodovati.

Pet godina nakon toga, reformski proces u MMF je obustavljen jer SAD izgleda nisu sposobne da reaguju. Inertnost Kongresa je još sramotnija kad se uzme u obzir da će troškovi reformi biti zanemarljivi kako za javne finansije tako i za američka prava vučenja (unutar samog MMF). Kongres bi trebalo odmah da usvoji reformske zakone u nastojanju da spreči nastanak rivalskih institucija poput AIB. Čak i ako reforme MMF ne spreče Kinu da nastavi sa osnivanjem „kinocentričnog“ međunarodnog poretka, Za Peking će biti mnogo teže da uvuče druge zemlje (poput Indije) u svoje projekte.

Reagujući previše sporo ili ne reagujući uopšte, predsedničke administracije i Kongres ugrozili su legitimitet institucija koje održavaju disproporcionalni uticaj Amerike u svetu. Iako MMF i Svetska banka neće nestati, njihov autoritet bi mogao oslabiti zbog kineskog uspostavljanja alternativnih institucija i podsticanja drugih država da im se pridružuju. Nastojeći da se izvuče iz nepovoljne situacije, Vašington sad pokušava da veže AIB za MMF, što je korak u dobrom pravcu, ali je došao suviše kasno. U budućnosti Vašington će morati da reaguje mnogo brže ili će se naći tamo gde danas stoji: spolja, gledajući ka unutra.

Autor je student treće godine pravnog fakulteta na Harvardu

Prevod ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u