IMPERIJA: GLOBALNA PRETNjA

ALEKSANDAR DUGIN Revolucionarni projekat Negrija i Harta nama ne odgovaraju. Nama je potrebno veliko...

ALEKSANDAR DUGIN

Revolucionarni projekat Negrija i Harta nama ne odgovaraju. Nama je potrebno veliko odbijanje, drugačija imperija

“IMPERIJA” KAO INTELEKTUALNI IMPERATIV
Knjiga Antonija Negrija i Majkla Harta (na slici dole) “Imperija”, objavljena 2000. godine, smesta je postala samostalan politikološki koncept XXI veka (uporedo sa tekstovima S. Hantingtona “Sudar civilizacija” i F. Fukujame “Kraj istorije”). U sva tri slučaja se radi o uopštavanju glavnih tendencija razvoja svetske istorije, o sadržini i sudbini “novog svetskog poretka”, o “liku budućnosti”. Lakoničnost, aforističnost i programski karakter sva tri rada čine ih svojevrsnim intelektualnim međašima novog globalnog sveta. Ali, dok je Fukujama – optimista globalnog liberalnog projekta, a Hantigton – pesimista, Negri i Hart istupaju kao njegovi ideološki protivnici, ipak priznajući njegovu fundamentalnost i istorijsku zasnovanost. U suštini, imena Hantington, Fukujama i Negri su u osvit novog veka postala međaši intelektualnih diskusija: to su imena-koncepti, i zato je upoznavanje s njima kategorični imperativ.

AUTORI “IMPERIJE”
Od dvojice autora knjige “Imperija”, A. Negri je znatno poznatiji: stari poslenik krajnje “levog” anarho-komunističkog evropskog pokreta, aktivno sarađivao sa Crvenim brigadama, smatran njihovim ideologom, objavio mnogo knjiga i članaka, bio tesno povezan sa francuskim gošistima i “novom levicom”. Biografija je u ovom slučaju važna: ona fundamentalizuje autorov stav, potvrđujući ozbiljnost i zasnovanost njegove kritike “novog ciklusa kapitalizma”. Negri je za to platio. Njegov koautor M. Hart je manje poznat: to je filozof, akademski poslenik, poznavalac filozofije poststrukturalizma. Najverovatnije njemu u tom radu pripadaju istorijsko-filozofski pasaži, uostalom, za čitaoca najteži.

Bilo kako bilo, autori “Imperije” sebe oštro pozicioniraju kao “kritičare”, “protivnike Sistema”. I obraćaju se svima koji su isti kao i oni, “unesrećenima”, “mnoštvu”, “siromašnima”, “novom proleterijatu”, tj. eksploatisanim i ugnjetenim od “novog kapitalističkog sistema”, onima koji su “lišeni nasledstva” u njemu. Levica je Negrijevu i Hartovu knjigu ushićeno primila i brzopleto krstila “postmodernistička varijanta Komunističkog manifesta”. Izgleda da su sami autori “Imperije” svoj rad zamišljali kao kratke teze antikapitalističke teorije u epohi postmoderne.

ŠTA JE “IMPERIJA”?
U knjizi se potanko opisuje koncepcija “Imperije”, koja odražava predstavu autora o kvalitetu nove epohe, vezane za postindustrijsko društvo i postmodernu. Negri i Hart u celini i potpuno stoje na postmodernističkim pozicijama, smatrajući da je iscrpljenost ideološkog, ekonomskog, pravnog, filozofskog i socijalnog potencijala “moderne” svršena i nepovratna činjenica. “Moderna” je završena, nastupila je “postmoderna”.

negrihartAutori u osnovnim crtama nasleđuju marksistički model shvatanja istorije kao borbe Rada i Kapitala, ali su uvereni da se u uslovima postmoderne i Rad i Kapital preinačuju skoro do neprepoznatljivosti. Kapital postaje toliko svemoćan, jak i pobednički da stiče globalne crte, i odsad postaje totalna pojava, sve. On i jeste “Imperija”. Dakle, “Imperija” je po Negriju i Hartu – naredna (najverovatnije, poslednja i najviša) faza razvoja kapitalizma, koju karakteriše to što u njoj kapitalizam postaje totalan, globalan, bezgraničan i sveprisutan.

Rad, koji je u industrijskom stadijumu predstavljao kvalitet industrijskog proleterijata, sada je raspršen, decentrisan i razliven po nebrojenim jedinicama onih koji su u podređenom položaju prema sveprisutnoj i istančanoj kontroli “Imperije”. Nosilac Rada u epohi postmoderne nije radnička klasa, već “mnoštvo” (multitude). Između “Imperije” i “mnoštva” se odigrava osnovni scenario sučeljavanja.

U postmoderni se sve promenilo: na nov način nastupa Kapital, na nov – Rad, na nov način se odigrava sučeljavanje među njima. Umesto “discipline” Kapital koristi “kontrolu”, umesto politike – “biopolitiku”, umesto države – planetarne mreže. Kapitalizam je u Imperiji maskiran, oslobođen onih atributa koji su tokom industrijske epohe smatrani bitnim. Rastvara se država-nacija, ukida stroga “hijerarhija rada”, brišu granice, ukidaju međudržavni ratovi itd. Ipak “Imperija” sve drži pod kontrolom i nastavlja da “mnoštvu” oduzima produkte njegovog stvaralaštva. Ta kontrola ima planetarne oblike i podjednako se tiče svih.

Negri i Hart insistiraju na tome da “Imperija” nema ničeg zajedničkog sa “imperijalizmom”. Klasičan “imperijalizam”, kakav je opisan kod Lenjina, predstavlja ekspanziju buržoaskih nacionalnih država u ekonomski slabo razvijene zemlje i zone. Takav “imperijalizam”, povećavajući teritorije pod svojom kontrolom, ne menja kvalitet same metropole: sama buržoaska država tek eksploatiše koloniju kao nešto “strano”, “spoljašnje”. Sem toga, “imperijalizam” jedne države se neminovno sukobljava s “imperijalizmom” druge – što i vidimo u dramatičnoj istoriji mnogih ratova XX veka.

“Imperija” u postmodernističkom smislu – to je nešto drugo. Njena struktura je takva da uključuje svaku zonu koja dospe pod kontrolu “Imperije”, uporedo s drugim prostorima. “Imperija” je decentrisana, ona nema metropole i kolonije, ona je nesumnjivo od samog početka planetarna i univerzalna. “Imperija” ne poznaje nikakve granice, ona je svetska pojava. Globalizacija i jeste potvrda “Imperije”. Pri tome “Imperija” zadržava genetsku i istorijsku vezu s “modernom”: ona samo apsolutizuje potencije, iskonski sadržane u buržoaskom sistemu, dovodi ih do logičke krajnosti.

“Imperija” istovremeno poseduje tri nivoa kontrole koje odgovaraju monarhističkom, aristokratskom i demokratskom obliku vladavine. Monarhiji odgovara koncentracija “atomskog oružja”, koje poput Damoklovog mača visi nad glavom “mnoštva”, u jedinstvenom centru. Aristokratiju imperije predstavljaju vlasnici velikih transnacionalnih korporacija. Demokratija je zamenjena planetarnim spektaklom oličenim u sistemu mas-medija.

Po mišljenju Negrija i Harta, “Imperija, za razliku od klasičnog kapitalizma, danas prisvaja ne toliko “višak vrednosti”, tj. rezultate “proizvodnog rada”, koliko samu “životnu energiju” “mnoštva”. U novim uslovima tehničkog razvoja je izbrisana granica između proizvodnog, neproizvodnog rada i proste reprodukcije, smatraju autori. Eksploataciji se danas podvrgava sama nestrukturisana životna snaga, koja je ravnomerno razlivena u ljudskom kolektivu i slobodno se ispoljava u stihiji želje, ljubavi i stvaralaštva.

Suština “Imperije” je u korupciji. Korupcija (razaranje) kao princip predstavlja neposrednu suprotnost generisanja (iznedravanja). “Mnoštvo” iznedruje, “Imperija” samo korumpira. “Imperija” je večna kriza, ona rastače život, hladi njegovo ključanje, posredstvom tananog sistema kontrole za svoje funkcionisanje uzurpira stremljenje “mnoštva” ka slobodi, njegovu želju, njegovu kreativnost.

Pošto umni rad danas igra ulogu u ekonomskom razvoju, uloga sredstava proizvodnje je bitno izmenjena. Glavno sredstvo proizvodnje postaje ljudski mozak, dakle, mašina integrisana u ljudsko telo. S druge strane, nova tehnološka sredstva – računarska tehnika, na primer – postaju neophodan deo ljudskog tela i u skoroj budućnosti će se moći integrisati u njega. Otud teorija “kiborga” kao osnovnog subjekta “Imperije”. “Kiborg” je, po mišljenju Negrija i Harta, biće u kome su subjekat rada (čovek) i oruđe rada integrisani i sliveni do neprepoznatljivosti. Zato savremenom kapitalizmu nije dovoljno vlasništvo nad sredstvima proizvodnje, a pokazalo se da su neposredni disciplinarni instrumenti vladavine klasičnog policijsko-ekonomskog tipa nedelotvorni. “Imperija” mora kontrolisati čitavu mrežu, čiji su elementi ljudi, predstavnici “mnoštva”.

PLANETARNA AMERIKA
Stvaranje “Imperije” je tesno povezano za istoriju SAD i njihov politički sistem. Politička struktura SAD, federalizam i američka demokratija su po Negriju i Hartu od samog početka predstavljali matricu onog socijalno-ekonomskog modela koji sada postaje (postao je) globalna pojava. Američka “politička nauka” je nesumnjivo zasnovana na postmodernističkom načelu “Imperije”. Na tome se Negri i Hart podrobno zadržavaju.

marxrelouded“Tomas Džeferson, autori časopisa Federalista i drugi ideološki osnivači Sjedinjenih Država nadahnjivali su se drevnim imperijskim modelom; verovali su da na drugoj strani Atlantika grade novu Imperiju s otvorenim granicama u širenju, gde će se vlast stvarati po mrežnom načelu. Ta imperijska ideja je opstala i sazrela u istoriji američkog Ustava i sada se ispoljila u planetarnim razmerama u potpuno realizovanom obliku” – pišu autori. Važno je obratiti pažnju na pojam “granice u širenju”. Sam Džeferson je govorio o “imperiji u širenju” (extensive empire). Vera u univerzalnost sopstvenog sistema leži u osnovi političke istorije Sjedinjenih Država.

Negri i Hart se podrobno zadržavaju na jedinstvenosti istorijskog iskustva SAD koje je upravo tu zemlju učinilo matricom koja se danas reprodukuje u globalnim razmerama. Evropske sile, koje su se kretale u istom pravcu “moderne” s njenim individualizmom, industrijskim i tehničkim razvojem, kapitalizmom itd., bile su ograničene svojom istorijom i svojim prostorom. Njihovo kretanje ka “idealu” moderne stalno se sukobljavalo s unutrašnjim socijalnim, staleškim, etničkim, ekonomskim preprekama, što je zaoštravano neprijateljstvom i konkurencijom susednih država. I vreme i prostor zemalja Evrope bili su na putu realizacije projekta Prosvećenosti ograničeni, puni prepreka. Stvaraoci SAD, kao nosioci evropskog projekta u čistom vidu (mesijanski protestantizam i liberalna demokratija), obreli su se u radikalno drugačijoj situaciji: oni su delovali od nule (istorija je ostala i Starom Svetu) i na praznom prostoru.

Negri i Hart preciziraju da severnoamerički prostor zapravo nije bio baš sasvim prazan – na njemu je postojala drevna indijanska civilizacija. Ali su energija kolonizatora i njihova odlučnost da ostvare laboratorijski projekat društva “čiste moderne” lako prevazišli tu prepreku: Indijance su izjednačili s “podljudima”, svojevrsnim “prirodnim pojavama”, “bodljama” i počeli da se ponašaju kao da ih nema (u određenim slučajevima pribegavajući direktnom masovnom genocidu). U tome je logika postmodernističke “Imperije”: ona je sposobna da se ostvari samo na “praznom mestu”, “od nule”, šireći svoje granice u svim pravcima.

Kad se Amerikancima ushtelo da preotmu Kaliforniju i Novi Meksiko, počeli su da pričaju o “Manifest Destiny”, tj. “očitoj predodređenosti” koja se sastojala u tome da “divljim narodima donese univerzalne vrednosti slobode i progresa”.

Negri i Hart izdvajaju četiri razdoblja sazrevanja koncepta “Imperije” u istoriji SAD.

1. Od donošenja Deklaracije o nezavisnosti do Građanskog rata;

2. Takozvana epoha Razvoja, i pogotovo postepeni prelaz sa “klasične” (evropske po tipu) imperijalističke teorije Teodora Ruzvelta na internacionalistički reformizam Vudroa Vilsona;

3. Od epohe New Deal i Drugog svetskog rata do sredine 60-tih godina XX veka (vrhunac hladnog rata);

4. Od socijalnih transformacija SAD 60-tih do raspada Istočnog bloka i SSSR.

“Svaka od tih glavnih faza istorije SAD predstavlja korak ka realizaciji Imperije” – zaključuju autori.

Američki model socijalno-političkog i ekonomskog ustrojstva odražava osnovne crte postmoderne. I nije slučajno što SAD postaju istorijski lider čitavog kapitalističkog sveta, ostavljajući Evropu i druge zemlje daleko za sobom. SAD su stvorile društvo u kome “moderna” postoji u svom čistom – maltene utopijskom – vidu, to je laboratorijska realizacija ideala Novog doba, kapitalizam u njegovom najčistijem stadijumu. Zato je “Imperija”, budući da je po definiciji planetarna i mrežna, genetski povezana sa SAD. U suštini, SAD i jesu njena genetska matrica.

negrifilmNegri i Hart podvlače tesnu međusobnu vezu političkih osnova SAD s idejom “ekspanzije” i “otvorenih granica”. SAD ne mogu a da ne šire svoju kontrolu, pošto je predstava o “otvorenim granicama” i “univerzalnosti” sopstvenih vrednosti – najvažnija crta čitavog sistema. Kada je severnoamerički prostor osvojen, vlasti SAD su se suočile s ozbiljnom dilemom: ili da dejstvuju kao imperijalistička država (linija Teodora Ruzvelta i desnih republikanaca), ili – i to je najzanimljivije! – da svet smatraju “praznim mestom” podložnim integrisanju u jedinstvenu strukturu mrežne vlasti (te ideje je formulisao Vudro Vilson i podržava ih demokratska partija). Planetarna mrežna vlast sebi ne postavlja zadatak neposrednog kolonijalnog osvajanja – naprosto se različite zone uključuju u opšti sistem atomske bezbednosti, sistem slobodnog tržišta i nesmetane cirkulacije informacija. U tom slučaju “imperija” se ne bori s “drugim”, ne menja drugi sistem vrednosti, ne suzbija otpor, ne preinačuje i ne prevaspitava “pobeđenog”, već sa njim postupa kao sa Indijancima – “učtivo ignoriše” njihovu osobenost, njihov kvalitet, njihovu različitost. Kroz instrument potpune neupućenosti u osobenosti nacionalnih, etničkih, verskih i socijalnih struktura naroda sveta, “Imperija” ih lako uključuje u sebe. Imperijalistički prilaz moderne je ponižavao protivnika (kolonizovane narode), ali je ipak priznavao činjenicu njihovog postojanja. Postmodernistička Imperija je ravnodušna čak i na tu činjenicu; ona joj ne posvećuje pažnju; čitav prostor planete je otvoren prostor, i izbor “Imperije”: atomska moć, slobodno tržište i globalni mediji – sam se po sebi podrazumeva. Da bi se zemlja, narod, teritorija uključili u okvire “Imperije”, ne treba ih osvajati ili ubeđivati, treba im prosto demonstrirati da su oni već unutar nje, pošto je “Imperija” samo po sebi očita, globalna, aktuelna i nema alternativu.

Uloga SAD u stvaranju “Imperije” je dvojaka. S jedne strane, “Imperiju” stvaraju SAD i zasniva se na njihovoj matrici. Tome doprinosi i to što se osnovi nacionalne politike SAD od trenutka osnivanja tačno poklapaju s onim modelom koji se odsad utvrđuje kao nešto planetarno. Ali, uporedo s time “Imperija” i nadvladava nacionalne američke okvire, izlazeći van granica “klasičnog imperijalizma”. SAD jačaju kao projekat, šireći se daleko van okvira nacionalne države. Amerika prerasta Ameriku, postaje planetarna.

Čitav svet postaje globalna Amerika. I ovde se može naznačiti tema (koju autori “Imperije” nisu pretresali) o protivrečnostima u američkom establišmentu između pristalica “imperijalizma” i “Imperije” u najnovijim uslovima (oštrina tih protivrečnosti se posebno ispoljila u vreme vladavine Buša-mlađeg).

USTANAK “VEĆINE”
Šta Negri i Hart suprotstavljaju “Imperiji”? Kako predlažu da se sa njom bori? Njihov predlog se može podeliti u dve sastavnice. Poput drugih levičara – Bodrijara, Deleza itd. – oni ispravno tvrde da je karakter promena zabeleženih u epohi postmoderne nepovratan i objektivan. “Imperija” i njena moć nisu slučajni, nisu proizvoljni. Uslovljeni su logikom razvoja čovečanstva. To nije devijacija progresa, već njegova kulminacija. Zapadnoevropsko čovečanstvo, krećući se putem sopstvenog filozofskog, socijalnog, ekonomskog i političkog razvoja, nije moglo a da ne dođe do Prosvećenosti, do kapitalizma, do imperijalizma i, najzad, do postmoderne i “Imperije”. Prema tome, “kraj istorije” u globalnom tržištu je sasvim zakonomeran, proističe iz same strukture istorije. Onima koje čudovišni horizonti totalne planetarne kontrole i novi oblici eksploatacije užasavaju, Negri i Hart savetuju da obrate pažnju na sadašnjost i prošlost: može se pomisliti da je kapitalizam bio humaniji i pravedniji u drugim stadijumima. Glavni zaključak: “Imperija” se ne može izbeći, nemoguće je zakočiti njen nastanak, sakriti se u “lokalnom”. Buržoaske države-nacije nisu alternativa “Imperiji”, one su prosto njen prethodni stadijum. Prema tome, protivnici “Imperije” se moraju oprostiti s uobičajenim klišeima, odbaciti zastarele konceptualne instrumente i rastati se s nostalgijom. Mutacija moderne u postmodernu, kao i kvalitativno preinačavanje Rada i Kapitala – to je činjenično stanje koje se mora uzeti u obzir. “Imperija” je realnost. U tom smislu teško da se sa Negrijem i hartom može raspravljati, čak i ako unekoliko istrčavaju napred. Ako ne danas, ono sutra.

Ali su u pogledu pozitivne alternative autori znatno skromniji. Ona je opisana krajnje približno, i sami autori se stalno ograđuju da ne znaju odgovor. Po njihovom mišljenju, radničkoj kalasi kao objektu eksploatacije i subjektu revolucije u klasičnom marksizmu danas su analogni prosto ljudi – “većina”. Pošto je u uslovima tehničkog razvoja i globalizacije kapitala razlika između proizvodnog i neproizvodnog rada izbrisana, onda radom treba smatrati sam život i njegove telesne motivacije – želju, reprodukciju, kreativnost, slučajne sklonosti. Razlika između rada i odmora, korisnog i nekorisnog, posla i razonode postepeno nestaje: ostaju samo živi ljudi suočeni s koruptivnim sistemom. Samo “mnoštvo” danas i jeste rad. A “Imperija” – kapital.

sadimperijaMetodi borbe protiv “Imperije” koje Negri i Hart predlažu, sasvim su smešni: odricanje poslednjih polnih tabua, kreativni razvoj sablažnjivih likova, pirsing, irokez-frizure, transseksualne operacije, kultivisanje migracija, kosmopolitizam, zahtev da “Imperija” ne plaća rad, već prosto samo postojanje svakog građanina Zemlje, a čitavo “mnoštvo” treba da postanu građani Zemlje. Sami autori “Imperije” pokazuju da se pozicija “mnoštva” u uslovima postmoderne u suštini poklapa sa “Imperijom” – upravo “Imperija” daje “mnoštvu” da bude ono što jeste, ona eksploatiše “mnoštvo”, s jedne strane, ali ga i uspostavlja, podržava, doprinosi njegovom oslobađanju, s druge. Tako u “Imperiji” “mnoštvo” pronalazi mnoge pozitivne crte, “mogućnosti”, koje ono treba da iskoristi u svom interesu. Autori kao paralelu takvom preokretu misli navode Marksov pozitivni odnos prema kapitalizmu, koji je priznavao njegovu progresivnost u odnosu na feudalno i robovlasničko uređenje, ali je istovremeno u ime proleterijata istupao kao njegov najnepomirljiviji protivnik. Tako se Negri i Hart odnose prema “Imperiji”: oni pokazuju njene “progresivne” strane u odnosu na klasičan industrijski kapitalizam, ali smatraju da ona u sebi nosi sopstveni kraj.

Rečju, njihov projekat se svodi na to da se “Imperija” ne koči, već naprotiv, podstiče napred, da bismo što pre postali svedoci i učesnici njene finalne transformacije. Ta je transformacija moguća kroz novu samosvest i samoosećanje, kroz sticanje novog ontološkog, antropološkog i pravnog statusa svetskih gomila, oslobođenih životnim i stvaralačkim haosom, “većine” koja treba da se izvuče iz tananog i krutog koruptivnog zagrljaja planetarne “Imperije”

SVET GDE NEMA NAS
Za žitelje Rusije je upoznavanje sa radovima poput “Imperije” Negrija i Harta (kao i tekstovima Hantigtona, Fukujame, Bžežinskog, Volfovica itd.) slično osvežavajućem tuširanju. To je ozdravljujuće, terapeutsko štivo. Kada čitamo o svetu koji je kanda već ostvaren, ili samo što nije, prosto se zaprepastimo. Čekder, o čemu to oni? A mi? A šta je sa nama? A naši problemi?

Da, zaista, odgovorna svetska misao, zabrinuta zbog realnih i ozbiljnih procesa, sve češće zaboravlja da pravi reveranse ka “lokalnim” žiteljima koji, zaokupljeni svojim priuvatnim problemima, mozgaju u aksiomima prošlih epoha, operišu terminima koji su izgubili svaku sličnost s istorijskom realnošću. Autori “Imperije” posvećuju SSSR nekoliko redaka, naziv Rusije se uopšte ne spominje. Protivnike “Imperije” mi odsad ne zanimamo. Još manje zanimamo njene apologete.

Međutim, globalni svet koji naočigled izrasta – to je sasvim realno i ozbiljno. I, kako ispravno ukazuju Negri i Hart, taj svet se stvara “kao na praznom mestu”. “Lokalnosti”, “osobenosti”, “nacionalna. etnička, kulturna” samobitnost – sve se to učtivo ignoriše ili se smatra folklorom, ili smešta u rezervat, ili, avaj, podvrgava neposrednom genocidu. “Imperija” se stvara na praznom mestu, i u njenu mrežu se uključuju samo oni koje ona i postulira (negri-hartovsko “mnoštvo” – prim. prir.). Drugim rečima, “Imperija” nema posla sa državama i narodima, ona ih prethodno mrvi do kvalitetnog “mnoštva”, a onda se uključuje u tokove migracije. Apologete “Imperije” pokušavaju da dovedu u red migraciju, njeni protivnici – poput Negrija i Harta – da je učine apsolutno slobodnom. Ali je za Rusa i jedno i drugo u celini malo privlačno…

rusija01Mi smo se nekako postepeno, nesvesno, obreli u za nas sasvim novom prostoru i sasvim novom vremenu. U “Imperiji” kiborzi nisu fantastika, već realnost nove antropologije, svetska vlada – to nije konspirološki mit, već opštepoznata pravna institucija itd.

“Imperija” ne dolazi spolja, ona prorasta kroz, ona samo po sebi otkriva svoje mrežne čvorove, i mi intelektualno, informaciono, ekonomski, pravno, psihološki bivamo integrisani u nju. Ali ta integracija znači potpuni gubitak identiteta (svedenost na “mnoštvo” – prim. prir.). Negri i Hart sasvim određeno govore o tome da projekat “Imperije” znači postepeni gubitak etničkog, socijalnog, kulturnog, rasnog, verskog identiteta. Međutim, po njihovom mišljenju, “Imperija” nedovoljno brzo doprinosi tom procesu: “revolucionarni projekat” zahteva još brže pretvaranje “naroda” i “nacija” u količinsku kosmopolitsku većinu. Ali čak i ako ne idemo od tako “revolucionarnog” stava, sama “Imperija” je zasnovana na tome da ne priznaje nikakav politički suverenitet nikakvoj kolektivnoj suštini, ma to bili etnos, klasa, narod ili nacija. Zato je i “Imperija” da bi postulirala totalnost i sveprisutnost svoje vrste.

Istovremeno su Negri i Hart u pravu kad kažu da obična nostalgija ne vodi ničemu. Da, danas mi, Rusi, živimo u Rusiji. Još uvek Rusi, još uvek u Rusiji. Koliko će to potrajati?

“Imperija” je, međutim, već tu. Ovde i sad. Njene mreže skoroziraju naše društvo, njeni zraci nas redovno skeniraju, njeni predajnici planski i neprekidno emituju svoje.

Revolucionarni projekat Negrija i Harta, njihova alternativa, njihovo odbijanje nama očito ne odgovaraju. Nama je potrebno drugačije odbijanje – veliko odbijanje, treba nam drugačija alternativa – moćna i ozbiljna, koja odgovara našem duhu i našim prostranstvima. Nama treba ni manje ni više nego drugačija imperija. Sopstvena. Bez nje nam ništa ne treba… Uopšte, uopšte, ništa…

Prevod SAVA i PETAR ROSIĆ

Priredio IVAN ĆUPIN

Izvor Aleksandar Dugin, Geopolitika postmoderne [2007] (Prevodilačka radionica Rosić – IKP “Nikola Pašić” – Srpski sabor Dveri, Beograd, 2009)

Svet
Pratite nas na YouTube-u