PRIRODA POVRŠNOSTI ILI OČEKIVANjE SREĆE U REFORMAMA

MILE MILOŠEVIĆ Srbija mora da pronađe snage u sebi za svoj razgovor, nesputana obećanjima...

MILE MILOŠEVIĆ

Srbija mora da pronađe snage u sebi za svoj razgovor, nesputana obećanjima sreće i onog što dolazi iz tog izvora propasti

Možda nikad nije bilo više razloga za promenu koja nešto može da postigne, a nikad manje razumevanja za to. Ali to jeste u prirodi površnosti. Ona ne želi da otškrine poklopac, pa, kad stvari počnu da se događaju, zamišlja se da se one događaju mahom zbog i od sebe, a ne da su zbir poteza i događanja. Pa i to kad izostaje reakcija, i to je od zbira, s tim što je ta reakcija tada na granici između fantazma i ravnodušnosti.

Niko nam ništa nije ni obećao, a nije ni zamišljeno da nam se nešto da. Svi vidimo da nam se samo uzima, i to ne do granice održanja države nego domaćinstava, dok rukovodstva, jedna za drugim, prihvataju i sve češće samostalno izvršavaju stalno nove uslove (svi prvo kreću sa idejom o „trgovini“, a onda shvate pogrešnost te uobrazilje). Tako se, dajući, stavljamo na tračnice svetskog poretka. Nekad se zamišljalo kako je dovoljno zbaciti skramu inercije i sve će srpsko procvetati kao beli behar na šljivi. Zašto nam se takva fantazija pričinjavala? Biće da je to od naše površnosti? Zamišljali smo da su nam ljudskost, mudrost i saglasnost svojstveni? Mislili smo u našoj zaboravnosti da je svet bašta izobilja za sve i da samo treba zagrebati.

Saglasnost između ljudi je očekivanija nego nesaglasnost. Stvarnost, javnost, svest i biće konačno su stvari razuma; ne nekog iskorenjenog, već onog u svetu, ljudskog. Trebalo bi tako da bude, a onda da iz toga proishode dobro, dobar život, dobrota. Tek, prema sadašnjem stanju stvari, vladaju stanje i uverenje da, pored nezadovoljstva stvarnošću, Srbi nisu ni sposobni za nju. Sa jedne, da je formiran konstatinovićevski pogrešan kulturni obrazac, što uspešno kritikuju Lompar, Antonić i, kao preteča kritike tog tipa samoporuge, Crnjanski. Sa druge je onaj obrazac mišljenja i ponašanja koje uzimaju pod svoje Sterija, Domanović, Nušić, Rajs, i iz koga izvire stvarni egzistencijalni problem sa stvarnošću, a onda i sa javnošću i svešću.

OD NAŠE STVARNOSTI VAŽNIJE SU TUĐE
Niko, ma koliko se upinjao preko medija, u javnosti ne može da promeni egzistencijalne nepotpunosti stvarnosti, tako da još češće ispada kako nemamo prava na nju. Kao da naša stvarnost kao naroda nije važna. Nego su važnije tuđe, čak i one koje pripadaju nominalistički malim grupama i pojedincima (ekskluzivizmi od lezbijsko-trans-homoseksualne do oligarhijske).

apocalypsenow03Rezime se razvija između ekstrema omiljene poruge plemenske svesti, razumevanje i bez razgovora u palanačkom vrtu zaumnih čuda i ove nominalističke monade da je svako sam narcisoidno u svojoj kocki ogledala. Paralelnost javnosti i svesti jeste neukidiv osnov elementarne saglasnosti u razgovoru. Ma koliko se kapacitet razgovora uvek i iznova ruinirao, danas najopštijim uređajem, zato se se govori o medijalizaciji ili redukciji egzistencije, najčešće neposrednim diktatima moći odvojene od naroda (od demokratije?). Banalnost ali i veliki uspeh ove situacije je opšta pojava. Ona nije samo srpska, već počiva na vrlo uskom interesu moći koji se odavno prepoznaje kao oligarhijski, kako god menjao ime i formu, bilo tiranija, diktatura, apsolutizam… Kako god, tu je uvek dvor jer na njemu nikad nije samo jedan, već grupa uživalaca interesa postignutih pukom zloupotrebom koncentracije moći. A tu su i prateće kulture, kojnj relativizuju dobro, neretko u ime dobrog života, pa čak i dobrote.

Pre neku godinu sam na našem Novom Standardu (2012) pisao da čovek zbog celine može da živi samo u bliskom osećanju istine. Skorijeh je datuma da je čovek između dobra i zla pronašao utočište u sreći, i njoj svojstvenoj slučajnosti. To je konačno relativizovalo celinu, kao i samo dobro. Uostalom na tragu Aristotela, Marta Nusbaum (Krhkost dobrote, 2012) razmatra dobar život, (orfejsku) slučajnost i, kako sama kaže, sa jedne strane je emocija, a sa druge stoji i fenomen ravnodušnosti za svetsko, gde se čovek usavršava zarad sebe, bez obzira na okolnosti.

Očito je tada da se postavlja pitanje šta je moderna sa stanovišta dobrog života i, konačno, pitanje dobra i zla. Da li je na kraju zapravo utočište u sreći i konačno predavanje slučajnosti, gde svako za sebe treba da potraži svoju sreću, upravo zbog odnosa slučajnosti između dobra i zla? Ili je upravo studijama etike i politikom razgovorima u društvu moguće prevazići sve upade tuđe stvarnosti i slabosti naše? (Ponavljajući, Žunjića, na tom pragu zastali smo baš zbog našeg istorijskog usuda u Srednjem veku, kad se za nas pozornica zatvorila, sa jedne strane, Osmanlijama i islamom, a, sa druge, Germanima i katolicizmom. I to tako ostaje, dok se sve ostalo samo dodaje.)

Izbor između slavljenja otpadništva u konvertitstvu i gubitništva stvara nam olakost prema sopstvenoj stvarnosti kao celini. Tako se se i dalje ove dve loše mogućnosti predstavljaju kao jedna, jedini ishod – danas više nego ikad – pa je lakše odavde otići i ne roditi se, jer je onaj nacionalni razgovor sve nestvarniji, budući na strani dobra, dok Srbina može da unizi svaka protuva, kao i da ga ubije u ime navodne slučajnosti više sreće za ostale. Za to vreme, naše institucije nestaju, pretvarajući se u groteskni karneval ljudi i ćudi. Tada nastaju i institucije prisile, praćene duhom nadzora i pohlepe, kao i privida pseudoracionalnih razloga poredaka. Sve to zjapi prazno, bez ikakvog dobra, i otud uvek priče o bolnosti reformi.

APOKALIPSA I ISTORIJA
Tako, dok se srpski svet olakom rukom sluganske racionalnosti uređuje bez dobra, on bukvalno nestaje, da bi se uklopio na periferiji imperijalno uređenih zapadnih mreža oligarhije. Zato je nesaglasnost ta koja se mora uvek iznova produkovati jer tu nema govora ni o kakvom prirodnom poretku. Uostalom, šta nas je drugo sačuvalo da pretrajemo do danas kao prostorni faktor Balkana pored svih gadosti usuda. A danas smo sve zaboravili i sami od sebe nestajemo? I ne samo da više nema u nama sećanja nego srpska Odiseja nema više ni put za zavičaj u sebi jer nema stvarnost. Nema više ni razumevanja za dobro. Ali, sa druge je strane jasno: koliko god srpski svet umirao, ovde nije uspeo projekat sreće, kao ni na mnogim drugim mestima. Zarozao se u svojoj lažnoj stvarnosti, javnosti i svesti, u kojoj više nije moguće prepoznavanje dobra i zla.

apocalypsenow02Tranzicija je i bez ratova odnela desetine miliona ljudi diljem istočnoevropskih zemalja. Razlog toga je u kidanju one najdublje veze samog postojanja. Kao što je tranzicija u sve ugradila nove oblike straha i svu groznicu za srećom, koji su se pojavili kao zamena za život. Pornografski, bezdušno ih puko reprodukujući, sa estetizovanim animalnim nagonima. To je to – konačno otkriće slobodne volje, koje nam je, kao svoj novum, jedino Zapad bio u stanju da ponudi. I to je njegov konačni oblik, njegov kraj istorije, u koji nas sve smešta.

A čemu? Nije moguće sakriti da je reč o oligarhijskom interesu kao pukoj anomaliji koja prati ljudski život sledeći slučajnost čoveka u svetu. Tu slučajnost među ljudima samo umanjuje etika odnosa, kojom se čovek vraća u zajednicu razumevanja, u biće saglasnosti sa kojim je uistinu tek čovek. Kad je sposoban za stvarno da živi po prirodi ustava, izbavljen iz hira slučajnosti, kao Avram kad polaže Isaka na žrtvenik, proničući da stvari života mogu počivati samo na pravdi, spoznajući ko je prihvata da je milost njegova.

Sekularizam života na Zapadu čovečanstvu je jediono doneo apokaliptični ton u istoriji. U to može biti sve manje sumnje jer sreća se ne može zaboraviti, a onda ni sama slučajnost, posebno ne naknadnim davanjem smisla slučajnosti. Ne može se to sakriti jačanjem tehnološke sposobnosti da se preživi slučajnost uz jačanje garancija da moć ostaje u rukama oligarhije, a da narod, prihvatajući sve to, može da se nada kako će možda jednom biti plaćen u svojoj sreći.

Srbija konačno mora da pronađe snage u sebi za svoj razgovor, nesputana obećanjima sreće i svega onog što dolazi iz tog izvora propasti. Jer samo je reč o napasti; duboko do ontoloških osnova provlače se sadašnji izazovi. Zato oni ne mogu biti rešavani nekim merama popravljanja, nego isključivo paradigmatičnom razgovorom o dobru. Šta je dobrog ostavljeno za srpski narod – treba da su naša stalna pitanja, a baš o tome se ne govori u javnosti, pa sve to i nema oblik, nego ostaje tek na površini sopstvene stvarnosti, a duboko u projekciji tuđih.

Tako nekako.

Politika
Pratite nas na YouTube-u