PETAR ISKENDEROV
U Srbiji postoje realni izvori za finansijsko ozdravljenje, ali ne u MMF, i ne u EU
Dok nova vlast u Grčkoj pokušava da se izbave iz dužničkog jarma, koji su im nametnuli spoljni kreditori na čelu sa MMF, u drugoj balkanskoj zemlji – Srbiji – raspoloženje je potpuno suprotno. Kako pokazuje ponovo intenzivirana rasprava o socijalno-ekonomskim temama srpskih političara, zvaničnika i stručnjaka, shvatanje pogubnosti uspostavljene prakse „saradnje” sa MMF – jedva da je prisutno. Međutim, slična saradnja koja više podseća na put u jednom (antisrpskom) smeru za vlast u Beogradu i dalje ostaje aksiom koji se ni u kom slučaju ne sme dovoditi u pitanje.
Kraj 2017. godine – upravo taj rok je u svojstvu orijentira postavio svojim sunarodnicima Stojan Stamenković, koordinator srpskog istraživačkog projekta makroekonomskih analiza i projekata. Do tada, njegovi sugrađani ne mogu računati ni na povećanje penzija ni na povećanje plata. Razlog – norme sporazuma Srbije sa MMF, koji vladi praktično zabranjuju da rešava socijalne probleme ili da bar pokuša da prihode građana dovede u sklad sa tempom iflacije. Zanimljivo je da se pitanje o reviziji sporazuma sa MMF (kao što je to učinila vlada Grčke na čelu sa Aleksisom Ciprasom) ne poteže ni u stručnoj javnosti, pogotovo ne u vladajućim krugovima. Kako pokazuje izjava Stojana Stamenkovića, Srbima ostaje samo da iščekuju kraj 2017. godine kada treba da istekne dejstvo sporazuma sa MMF. [1]
ŠTEDNjA I PROTIV NjE
On što je karakteristično – sama socijalno-ekonomska situacija u Srbiji ne izgleda toliko tužno da bi bilo neophodno da vlada Aleksandra Vučića zamrzava penzije i plate. Prema priznanju tog istog koordinatora istraživačkog projekta makroekonomskih analiza i tendencija, prema preliminarnim ocenama, priliv u državni budžet tokom prvog kvartala tekuće godine može biti iznad očekivanog za 5-10 milijardi dinara. Međutim, sporazum sa MMF je postignut tako da se dopunski priliv budžeta automatski usmerava na isplate za gašenje spoljnjeg duga – tojest, tim istim kreditorima.
Ako nastavimo da poredimo prioritete srpske i grčke vlade (ne baš ugodne za Beograd), onda treba istaći još jednu okolnost. Kabinet Aleksandra Ciprasa prisiljen je da deluje u kritičnim uslovima, koje su dosledno stvarale prethodne vlade. Ali grčka vlast čak i u takvoj situaciji traži mogućnost i, što je najvažnije, pokazuje odlučnost da revidira postojeću praksu uzajamnih odnosa sa Evropskom komisijom. Evropskom Centralnom Bankom i MMF – iako nad tom zemljom visi mnogo veći spoljni dug (samo krediti „trojke” poslednjih godina iznosili su preko 250 milijardi evra). U Srbiji se nepromenjivost političkog kursa prati, u krajnjem slučaju od 2008. godine (od ostavke vlade Vojislava Koštunice). I čitavo to vreme zemlja gazi na jedne te iste kreditne grablje – videći u MMF i drugim međunarodnim finansijskim institucijama maltene jedini izvor ekonomskog razvoja i istovremeno praktično priznajući ekonomsko ropstvo u koje je upao Beograd.
IMA LI IZLAZA U EU
Naravno, naivno je očekivati od kabineta Aleksandra Vučića da preko noći progleda i krene u zajednički front sa Aleksisom Ciprasom. Očigledno, drugačiji je i mentalitet i odgovornost pred biračima. Međutim, neke regionalne paralele jednostavno se nameću. Na Balkanu se krajem osamdesetih godina pojavila zemlja koja je ubrzanim tempom, bez obzira na socijalne gubitke i siromaštvo stanovništva, isplatila spoljni dug – tim istim zapadnim finansijskim institucijama. To što se dogodilo nešto kasnije, uključujući i vođu te zemlje – Nikolaja Čaušeskua – dobro je poznato…
No vratimo se u današnju Srbiju. U zemlji postoje realni izvori za finansijsko ozdravljenje države osim ubrzanih isplata dugova prema MMF. Oni se ogledaju u diversifikaciji spoljnopolitičkog i spoljnoekonomskog kursa, u aktivnijem priključivanju investicionim projektima različitih (a ne samo iz EU) kompanija, u realizaciji već postojećih sporazuma – u tom smislu i sa Rusijom – koji mogu srpskim partnerima predložiti ugodne ekonomske projekte koji ne vezuju Beograd ropskim uslovima i zahtevima.
Upravo takvu strategiju je, po svemu sudeći, odlučila da primeni Grčka. Formalno se ne opredeljujući za namere da raskine sporazum sa MMF i izađe iz evrozone, Atina pokušava da aktivnije manevriše i traži izlaske na nova tržišta. Upravo je grčka vlada iznedrila krilaticu koja je u skladu sa raspoloženjem u Srbiji: „Mi smo levičarska vlada. Ako moramo da biramo između bankrota i MMF i izdaje naroda, mi nećemo imati ni trunku sumnje”.
Pored toga, ne treba precenjivati ni snagu i jedinstvo samih kreditora. Kako se veoma slikovito izrazio francuski politikolog Korali Delom u intervjuu francuskom Le Figaro „razmere dugova i deficit budžeta – jedina je stvar koja danas uznemirava Evropu koja se pretvorila u istinsku političku crnu rupu”. [2] „Evropska monetarna unija vene iz dana u dan. Otupeli evropejci više ne shvataju šta ih čeka”, podvlači Koreli Delom i zaključuje: „Sa ekonomske i političke tačke gledišta Evropska Unija predstavlja sferični fijasko u vakuumu – sa bilo koje strane ga pogledaš, pred očima vidiš samo katastrofu…“
________
Uputnice:
[1] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/veca-primanja-nemoguca/
