KAKVE BIH UVODNIKE PISAO KAD BIH BIO UREDNIK VLADINIH NOVINA * ILI POTPIŠI GA, TOMO, DECA TE MOLE!

SLOBODAN RELjIĆ Kakva je naša budućnost izvan natovske civilizacije? Ko će da nadoknadi našim...

SLOBODAN RELjIĆ

Kakva je naša budućnost izvan natovske civilizacije? Ko će da nadoknadi našim timovima iskustvo nataloženo u Gvantanamu?

Čudne se stvari dešavaju otkako je naš časni ministar inostranih dela potpisao IPAP, taj čudesni dokument, koji će Srbiju direktno uvesti u porodicu naroda koji ubijaju kao „milosrdni anđeli“. Lako i bez osećaja mučnine. Dakle, ne primitivno i surovo kao što smo mi Južni Sloveni i Albanci to znali da činimo, nego – demokratski. Liberalno. Neoliberalno, čak. Uostalom, ko je pored nas imao tu sreću da jednu takvu izuzetnu „hirurški preciznu“ operaciju na njemu izvedu besplatno. Svaki normalan narod je do neba zahvalan na takvoj izuzetnoj počasti. Doduše, mi smo imali tu neke ispade. Kao kad su onaj Mađar i društvo išli onako krvnički i nefer na „nevidljivog“, taj prima skalpel ekipe dr Šeltona. Ali ispravilo se to. Odmah smo ga šutnuli u penziju. Pa neka sada peče kolače i mastan burek u Kovinu. Ali dolazi i onaj oboreni Amerikanac tu i velikodušno ide da vidi tog „partibrejkersa“. I pije rakiju s njim. Velikodušnost koja može doći samo od ljudi „širokog srca kao Amerika“.

Nije to jedini gaf. Jedno vreme smo neplanski po parkovima, u duhu naših paganskih običaja, stavljali obeležja nekim licima koja su kategorisana, kako je to Džejmi Šej manirom vrhunskog profesionalca uspeo da smesti – u „kolateralnu štetu“. Ali valjda je, majka mi stara, došao trenutak da se mi Srbi otreznimo i da te paganske zle čini uklonimo. I šta je sad i bilo za očekivati od zakonitoog i ideloškog naslednika „ranog Vuka Draškovića“ – Ivice Dačića – nego da ode da ispravi te velike greške. Taj dvojac zadivljujućih skakača iz nacionalnog primitivizma do samog vrha – natovske civilizacije! Sreća je, naravno, što su ta dva velika Srbina, nesebični ljudi. Ljudine, koje ovako pružaju ruku i nama, koji gledamo odozdo ispod briselskih zidina. Buduće generacije će to znati da (pro)cene. I učine šta treba. Pa, ako treba, da prođu i kao „nevidljivi“. Ako primitivizam u nekom trenu opet prevlada. Ruku na srce, nije još prevaspitavanje ovog naroda, po sjajnom nemačkom receptu, završeno, tako da je i dalje sve moguće. Ali ti veliki vizionari neće žaliti, ako treba i…

S BRAĆOM HRVATIMA I ESTONCIMA
Naš IPAP (Individual Partnership Action Plan) se odomaćuje i ozbiljni analitičari mu već tepaju: „ajpap“. (Znate, i to je deo čina pristupanja natovskoj civilizaciji. Kad sam pre nekoliko godina bio u Češkoj, gde su srpske novinare suočavali sa NATO-dostignućima, prvo su nam pokazivali kako su preko čeških tabli prelepljena NATO-obeležja.) A vidi se i kvalitativni skok Dačića u odnosu na zlog Slobu, njegovog političkog oca. (A verovtano i na svog biološkog oca, ali ne bi valjalo da se na čoveka ide ad hominem – čak ni kad ga dižeš na nebo.) Zato Ivica neće Slobi ni na grob da ode. Da je „crveni Sloba“ imao tu dačićevsku genijalnost, gde bi mi danas bili! Ne bi naši dobrovoljci, zavedeni srpskim zlokobom, zalutali na pogrešnu stranu u Donjecku. Nego bi lepo s braćom Hrvatima i Estoncima nastupali sa odredima Stepana Andrejeviča Bandere i drugovima. A Ivica je mogao da na majdanskim barikadama peva. Iz sveg glasa! Zamislite, posle Sarajeva, okrenut leđima Kazanima, sad okrenut licem – Majdanu! Možda bi stigao i do Evrovizije! Ali to ti je srpski usud. Sad kad su Ivica i Bata Santos pružili ruku posramljenja mlađanom Stoltenbergu stvaraju se uslovi da, uz veliku žrtvu našeg premijera, stvari krenu – nabolje. Može se reći: najbolje!

srbijanato02Međutim, šire se zle glasine (Mišković li je, ili neki zlobnici sa Zapada), zasad potiho, kako bi navodno predsednik Srbije Toma Nikolić, vojvoda četnički sa ponosne Romanije, mogao da odbije da potpiše taj papir koji će Srbe posle 1.500 godina izvesti na pravi put. I kako bi Maja Gojković, šefica našeg svetlog parlamenta – za koju Voja Šešelj priznaje kako je strašno pogrešio što i njoj nije dodelio čin četničkog vojvode – mogla da na čelu srpskog paralamentranog društva za ratifikaciju zakoči naš sjajni egzodus na same vrhove Brisela. E, to neće moći. I sad bi svaki urednik vladinih novina trebalo da zaoštri koplje i baci ga iz sve snage prema tim zlim ljudima. Dakle, ne na predsednika, ni na Dragicu, ni na Radomira, ni da dobru Maju, nepravedno oštećenu kad su se delili visoki činovi – već na te zle ljude koji tako šta pričaju. Na miškovićevsku petu kolonu.

Ma, da li je moguće da nekome padne takva stvar na um? Pitaju li se ti ljudi kako će naša deca da vide tenk? Jer onaj dobri čovek Džon Gudiš, u koga se naš premijer kune, istopio nam je u Železari u Smederevu 200 tenkova T 55A i AK, 120 oklopnih transportera BVP M-60 i oko 120 topova T-12 100mm. Obećano mu je za uspešno poslovanje – a to je najveći srpski cilj – još starog tenkovskog gvožđa. Do poslednjeg! Šta će nama tenkovi, kad imamo IPAP. Jer Srbija, kao što zna da kaže premijer i sva njegova presvetla vlada, više ratovati neće. Neka idu i ona „borbena sredstva“ koja su učestvovali na paradi kad smo poverovali da je Putin mirotvorac. Što je otvorilo oči i Bati, ministru vojnom, tako da mu je IPAP došao kao vaskršnji pričest. I, ruku na srce, zaista tu ima jedan problema: kako će onda deca jednog ratničkog naroda da vide tenk? Racimo Tomini unuci, koji se zasigurno spremaju za čin vojvode, da dedi učine. Kako? I vidi se da o tome i u natovskoj civilizaciji misle. Kad su sada kroz Češku prolazili američki tenkovi, neka miškovićevska peta kolona je spremala ružne demonstracije. Kao oni su duhoviti i smislili parole: “Tanks? No thanks!” i kao bacaće truo paradajz i pokvarena jaja na tu ponosnu kolonu vojske nad vojskama. „Milosrdnim anđelima“.

DRAŽA BI SE U GROBU OKRETAO
I tu jeste – malo situacija liči na nas, jer predesednik Zeman ide na proslavu 9. maja kao i Toma, pa to malo zbunjuje narod – država reagovala na način koji bi svaki komentator vladinih novina trebalo da podrži. Premijer Sobotka (uvek su premijeri nato-svesnije osobe) lično je došao da poljubi tenk i rukuje se sa časnim „milosrdnicima“. A vladini mediji su objavljivali na sav glas: ko se baci pokvarenim jajetom na natovsku svetinju može očekivati i do deset godina robije. Ne znam da li im radi zatvor u Terezinu, ali to bi bilo lepo, da se zlokobniku dodeli Gavrilova ćelija. Simbolički, onako. Ima li lepšeg primera? I smemo li mi kao narod dopustiti sebi taj luksuz da sutra Srpska vojska (koja se, srećom, tako ne zove) ne ide u mirovne misije da milosrdno pomogne u likvidiranju zlotvora i terorista, koji se prerušavaju u proste seljake po Avganistanu, Pakistanu, Iraku, Siriji, a za nacionalni interes. Američki, naravno. Ako naš nacionalni interes nije i američki, koji smo mi to narod? I kakva je naša budućnost izvan natovske civilizacije? Ko će da nadoknadi našim istražnim timovima iskustvo koje je nataloženo u Gvantanamu? Poznato je svima da su staljinstički rezultati za to bedna početnička iskustva.

avganistankontrolaIli, zašto trošiti bojevu municiju po raznim strelištima u srpskim vukojebinama, kad naš vojnik može lepo da ode u „mirovnu misiju“ – mirovnu, čoveče!, dakle, ne ratnozločinačku – i da odstreli, uz pomoć nasmejanih instruktora marinaca – šta mu je želja. Pošteno rečeno, ima li ratnika bez skalpa? Ali pošteno recite. I znate koje se tu tek otvaraju mogućnosti da se to snimi, pa da se dobaci Ju-tjubu i da naši ljudi postanu svetski poznati. Kao oni američki momci iz helikoptera iznad Kabula, recimo. Ali, naravno, moraju da se pokažu. Tako bi se slava srpskog vojnika mogla proširiti celim digitalnim svetom. Kakav Kajmakčalan, kakva Albanija! Ovo je direktno vrh vrhova. A sve nam je na dohvat ruke. Što Ivica i bistra oka iz Vlade vide jasno kao dan.

I sad da će naš vojvoda romanijski to da izda? Pa i Draža i vojvoda Đujić bi se iz groba na njega kamenom bacali. A ‘ajde da budemo malo i hedonisti, potroščako društvo je to. Raj na zemlji gde god NATO stupi. I naš Toma može da računa na lepa putovanja, da obilazi naše hrabre momke na najprestižnijim ratištima sveta. Danas je tu Donjeck. Sutra Moldavija? Prekosutra, ko zna gde. Samo je nebo granica. Može da ide i sa suprugom. I sa savetnicama. I sa predsednicom parlamenta. Tu da pokleknemo? Ne dolazi u obzir! Zato, kad bih bio urednik vladinih novina, sve dok IPAP ne postane naš Očenaš, pisao bih: Potpiši ga Tomo, deca te mole!

* Naslov za ovaj blog je posuđen od Jaroslava Hašeka iz knjige njegovih sabranih tekstova “Razgovori s cenzorom“

Novi Polis

Politika
Pratite nas na YouTube-u