PREDRAG MARKOVIĆ: MIT O “SRPSKOM ANTIMODERNIZMU”

Postoji čitava mala istoriografska škola, neki je zovu najuticajnjim intelektualnim salonom druge Srbije, koja...

Postoji čitava mala istoriografska škola, neki je zovu najuticajnjim intelektualnim salonom druge Srbije, koja kritikuje srpsku elitu 19. veka za antimodernizam i antizapadnjaštvo

Onomad je naš načitani premijer u Narodnoj skupštini pomenuo kako su Beograđani sa otporom i nerazumevanjem primili elektrifikaciju grada, da su se čak borili protiv uvođenja struje. Time je pokazao da prati istoriografiju. Neke od tih knjiga, kao jedna veoma lepo napisana istorija Beograda, tvrde da su modernizaciju Beograda usporavali tradicionalizam i suštinski antimoderni stav beogradske i srpske političke. Postoji čitava mala istoriografska škola, neki je zovu najuticajnjim intelektualnim salonom druge Srbije, koja kritikuje srpsku elitu 19. veka za antimodernizam i antizapadnjaštvo.

Pojedini autori pokušavaju da dokažu dubinu antizapadnjačkih tradicija u srpskoj istoriji. Dokazi za antievropejstvo su proruske izjave radikalskih političara, ili onaj čuveni govor protiv železnice jednog radikalskog demagoga (nije slučajno ovaj govor toliko citiran devedesetih godina 20. veka, kada su oživele priče o „antimodernizmu” Srba). Tvrditi da ovaj govor odražava stav Srba o železnici isto je kao kada bismo danas tvrdili da su novinski i internet napisi o HAARP klimatskoj zaveri protiv Srba preovlađujući stav u ovoj zemlji. Radikali jesu bili antizapadni u svojoj revolucionarnoj fazi, osamdesetih godina 19. veka. Ali u periodima kada su bili na vlasti nije bilo nikakvog usporavanja izgradnje železnice ili industrije. Naprotiv.

Pazvoj infrastrukture u Beogradu koristio se kao dokaz antimoderne klime. Recimo, kaže se kako je komunalna politika bila neuspešna jer su političari bili obuzeti velikim nacionalnim ciljevima, umesto „prozaičnijim” temama kao što je izgradnja kanalizacije. Pri čemu se zaboravljalo da je najveći grad tadašnjeg sveta, London, rešio problem kanalizacije tek 1858. godine. A sam asfalt, kao simbol modernizacije, prvi put je postavljen u Njujorku 1877. godine (u Beogradu pred Prvi svetski rat). Možda se nigde bolje ne vidi naprednost i modernost Beograđana nego u pitanju elektrifikacije. Beograd je 1894. godine konjski pogon tramvaja zamenio električnim. Po našim istoričarima saobraćaja, bio je treći evropski grad koji je to učinio, pre Berlina i Lajpciga.

Još veće oduševljenje elektrikom zavladalo je u manjim gradovima. Đetinja kod Užica i Gradac kod Valjeva su samo nekoliko godina posle Nijagare, na samom početku 20. veka, dobili hidroelektrane no Teslinom sistemu. Za sledeće tri godine podižu se elektrane u Vučju kod Leskovca i Gamzigradu kod Zaječara. Uskoro elektrane dižu i stočarski trgovci iz Ivanjice. Ovaj potonji primer naročito odslikava suštinski modernizam naših predaka. Ivanjica je u to vreme smatrana „srpskim Sibirom” u koji su slati nepodobni činovnici. Setimo se kako Živka ministarka preti svom zetu takvim premeštajem. Do Ivanjice nije bilo puta, pa je izgradnja kasnila jer su volovske zaprege koje su vukle moćne turbine morale čekati proleće.

Često se ponosimo ratnicima, umetnicima i političarima iz prošlosti. Skoro se nikada ne sećamo ovakvih heroja, poslovnih ljudi, koji ulažu sve što imaju u napredak svog kraja. Elektrifikacija je u tim pionirskim danima bila plod lične inicijative i rizika. Možda je na njih uticao i Teslin uspeh, ali i plameni govornik profesor Đorđe Stanojević. On je jednim svojim govorom ubedio ni tada rastrošne Zaječarce da izgrade hidrocentralu na Crnom Timoku. Naravno, svi ovi poslovni ljudi nadali su se zaradi, ali je važno misliti na to kako su želeli da zarade. Ulaganje naših predaka u hidroelektrane no zabitima dovodilo je i do društvenog napretka. Gde ima tako složenih naprava, ima i inženjera i tehničara. Sasvim bukvalno ima više svetla, što obogaćuje sve vidove društvenog života.

Sadašnji ekvivalent elektrifikaciji s početka 20. veka bilo bi ulaganje u neke svemirske tehnologije. Ima li danas toga? Koliko je današnjih bogataša uložilo u neku vrhunsku tehnologiju? Veselin Jevrosimović, ili ljudi koji stoje iza čuvene „novosadske silicijumske doline” nisu bili bogati kada su ulazili u IT sektor privrede, tako da nisu izuzetak od pravila. Naši današnji bogataši ulažu u trgovinu, u nekretnine, u turizam, u investicione fondove koje posle brže-bolje preprodaju. Čak je i „Beograd na vodi”, koji mnogi vide kao spas za našu privredu, ulaganje u skupe radnje, hotele i stanove. U susedstvu imamo jedno skupo i veoma uspešno hotelsko i apartmansko naselje, a to je Porto Montenegro u Tivtu. Tamo odsedaju bogati jahtaši, zbog posebnih prednosti tivatskih dokova. Izgleda da je crnogorski poredak mio mnogim našim političarima, a čini se da im je još draži način života i vladanja Mila Đukanovića.

Ipak, zanimaju me odgovori na dva pitanja. Koliko jedno luksuzno hotelsko naselje može da spase privredu čitave zemlje, makar bila ona skromna kao Crna Gora? Drugo pitanje je gde da nahvatamo te jahtaše kada smo nerazumno odbacili Bačevićev kanal Beograd-Solun? Takva luksuzna naselja su retka u zemljama koje ne izlaze na more. Sa izuzetkom Švajcarske. Doduše, tamo ima jezera, ali i mi imamo Savsko jezero. Nadam se da će brzi završetak projekta „Beograda na vodi” razrešiti ovakve dileme. Prva pruga je u Srbiji 19. veka izgrađena za dve-tri godine. Hidroelektrane su građene sličnom brzinom. Omladinske brigade su gradile stotine kilometara pruga i puteva i stotine hiljada kvadrata u srazmerno kratkim rokovima. Raduje me vizija naših državnika, potpomognuta čuvenim arapskim modernim i avangardnim duhom u svemu, posebno u dizajnu, arhitekturi, tehnologiji i urbanizmu,kao i poslovičnom nesebičnošću šeika, koja treba da preobrazi izgled Beograda. U novom gradu, koji će se po lepoti takmičiti sa Dubaijem, sva zdanja koja danas noctoje, uključujući Svetosavski hram i Kalemegdansku tvrđavu, biće zasenjena tim predivnim tornjevima.

Delim entuzijazam onih ljudi iz naroda koji su se okupili pred skupštinom da vatreno podrže izgradnju hotela i šoping-centra u koje nikad neće kročiti. Jedino se zalažem da ne napadamo naše pretke za ono za šta nisu krivi. Po svoj prilici, oni su često bili napredniji i moderniji od nas, po merilima njihovog vremena.

Izvor Politika, 11. 04. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u