Srbija ne može beskonačno popuštati i trpeti pritiske, a da pri tom ne vidi perspektivu u svemu tome
Izjava ministra spoljnih poslova Ivice Dačića da EU ne zna ni šta će sa sobom, ali ni sa nama imala je odjeka u domaćoj javnosti. On je i rekao i da Srbija prizna secesiju Kosova, to na kraju ne mora da utiče na ulazak Srbije u EU. Sve to povodom različitih uslovljavanja koja dolaze iz Brisela, a u kojima srpska strana ne može da pročita ni jedinstvenu, a ni doslednu politiku. Naročito, jer mnogi od tih uslova nisu ni javni ni zvanični zahtevi EU prema Srbiji.
Ovo je sve rečeno u vezi sa različitim pritiscima koji dolaze iz Brisela oko srpskih pozicija na Kosovu, a gde se, po običaju, traži od Srbije da isključivo ona popušta pred zahtevima.
Kako možemo tumačiti ove izjave u kontekstu spoljne i unutrašnje politike Srbije?
Pre svega, ovo je slanje poruke da Srbija ne može beskonačno popuštati i trpeti pritiske, a da pri tom ne vidi perspektivu u svemu tome. Ovakav odnos prema pritiscima iz Brisela može imati osnova i u razlici tonova koji dolaze sa dve strane Atlantika oko nekih konkretnih pitanja. A uvek treba imati na umu da je najjača sila EU upravo Amerika.
Na unutrašnjopolitičkoj sceni ovakve izjave dolaze i kao posledica nezadovoljstva sadašnje vladajuće koalicije koju predvodi Vučić sa šibicarskom politikom nekih krugova iz EU koji nikako da otkriju pravila igre i konačne uslove Brisela. U tom smislu Dačić govori i ono što je i Vučićev stav, ali kao premijer zemlje sebi ne može da priušti luksuz novih nadgornjavanja sa briselskim birokratama. Naravno, na kraju, i ne i najmanje bitno, Dačić nastoji da se pozicionira politički i kao onaj koji predstavlja „srpski zamor u evrointegracijama“, ako ne i evroskeptički nastrojeno biračko telo.
Ovakvim izjavama je Dačić samo izrekao ono što mnogi odavno misle u Srbiji.
Izvor Novosti, 14. april 2015.
