ARHIMANDRIT TIHON (ŠEVKUNOV): KAKO SMO KNEZ ZURAB ČAVČAVADZE I JA PREKRŠILI VELIKI POST

Iz knjige arhimandrita Tihona (Ševkunova) Nesveti a sveti Godine 1998. prefekt centralnog moskovskog okruga,...

Iz knjige arhimandrita Tihona (Ševkunova) Nesveti a sveti

Godine 1998. prefekt centralnog moskovskog okruga, u kojem se inače nalazi Sretenjski manastir, Aleksandar Iljič Muzikantski pričao mi je o svom putovanju u čečenski grad Grozni i o užasnim uslovima u kojima živi tamošnja malobrojna pravoslavna zajednica. Zajedno s bratijom našeg manastira odmah sam tražio blagoslov od Njegove Svetosti patrijarha Aleksija za prikupljanje pomoći za crkvu u Groznom. U roku od tri dana jedan ogroman kamion bio je pun namirnica, lekova i odeće. Osim toga, naši parohijani doneli su i dosta novca, a mi smo tome dodali i nešto manastirske ušteđevine, tako da je to na kraju bila za ono doba poprilična suma. Bilo je dirljivo gledati kako su neki ljudi davali i ono što je njima samima zaista bilo potrebno i kako su se radovali što bar nečim mogu pomoći svojoj sabraći.

Aleksandar Iljič Muzikantski uspeo je preko moskovskih vlasti da se s vlastima tadašnjeg čečenskog lidera Mashadova dogovori o našem putu i o podeli pomoći hrišćanima u Groznom za Vaskrs. Jevgenije Aleksejevič Parhajev, direktor radionicâ patrijaršije u Sofrinu, za crkvu u Groznom koja je bombardovana i opljačkana priložio je sve ono što je bilo potrebno za bogosluženje.

Polazak na put bio je planiran za ponedeljak Strasne sedmice. Dva dana pre polaska rekao sam svom prijatelju Zurabu Mihajloviču Čavčavadzeu da idem na put i zamolio ga da se pobrine za moju majku ukoliko mi se nešto dogodi. Međutim, Zurab mi je rekao da će ići sa mnom. I ma koliko da sam ga odgovarao i pokušavao da ga ubedim da on kao muž i otac nipošto ne sme da rizikuje, knez je bio nepopustljiv. Čak se pozvao na to da su Čerkezi krajem 19. veka oteli njegovu prababu, kneginju Nino Čavčavadze, ali da je ubrzo bila oslobođena. Za njega je to bio navodno dobar znak da će naše putovanje biti uspešno. Na kraju sam morao da pristanem pa smo moj verni prijatelj i ja, zamolivši za molitve Njegovu Svetost patrijarha Aleksija, oca Jovana (Krestjankina) i ostale pečerske starce, krenuli u Grozni.

U Groznom smo zatekli stravičan prizor. Ceo grad je posle bombardovanja bio u ruševinama tako da nismo naišli ni na jednu celu višespratnicu. Budući da je u Ičkeriji[1] alkohol bio zabranjen, jedva smo uspeli da umolimo carinike da nam dozvole da prenesemo nekoliko flaša kahorskog crnog vina neophodnog za bogosluženje u crkvi. Hvala Bogu, sve se dobro završilo i kad je reč o novcu koji sam krišom preneo preko granice tako što sam ga obmotao oko tela. Trebalo ga je pre svega podeliti Rusima koji su živeli u Groznom, a koji već nekoliko godina nisu dobijali ni plate, ni penzije, niti bilo kakvu novčanu pomoć. Jedan deo novca bio je namenjen svešteniku, a drugi majkama koje su po Čečeniji tražile svoje zarobljene sinove.

Smestili smo se u prostorijama zvaničnog predstavnika ruskog predsednika u Čečeniji. Ta grupa bila je smeštena u dve stare barake koje su se nalazile na malom prostoru blizu aerodroma Severni. U prvoj baraci nalazilo se zvanično predstavništvo Rusije u Ičkeriji. Tu je živelo nekoliko generala i oficira, gde su smestili i Zuraba i mene. U drugoj kasarni nalazilo se šezdeset specijalaca. Njihov zadatak bio je, kako su mi objasnili, da u slučaju napada petnaest minuta pružaju otpor protivniku dok oficiri za to vreme ne unište dokumentaciju i mašine za šifrovanje.

Dočekali su nas veoma toplo. Jednog od naših oficira dali su nam kao pratnju s tim da nas je rukovodstvo pošteno upozorilo da nam u teškoj situaciji neće biti od velike pomoći, osim što može junački umreti za nas. Po naređenju Mashadova, dodeljena su nam i četiri naoružana Čečena. Kad smo zabrinuto upitali da li su ti ljudi pouzdani kao pratnja, rekli su nam da će biti dobro ako nas negde usput ne prodaju. Da se ne bismo uzalud opterećivali takvim stvarima, Zurab i ja smo odlučili da to shvatimo kao šalu.

Do kasnih večernjih sati razvozili smo namirnice i stvari i delili novac. Deo hrane i lekova odneli smo u dečji vrtić. S ocem Jeftimijem sreli smo se u razrušenoj crkvi Arhistratiga Mihaila i dogovorili se da za dva dana služimo svetu Liturgiju, to jest na Veliki Četvrtak. Na Liturgiji je trebalo da se okupi nekoliko stotina preostalih hrišćana iz celog Groznog. Država ih je inače prepustila na milost i nemilost. Nemoguće je opisati ono što su ti ljudi preživeli tokom proteklih godina. Bilo nam je drago što bar nečim možemo da im pomognemo.

Posle rata mržnja prema Rusima bila je tako velika da im ponekad nisu dozvoljavali ni da zasade bašticu kako bi se koliko-toliko mogli prehraniti. Dok smo prolazili kroz grad, podrasnik mi je bio sav ispljuvan, ali smo se Zurab i ja trudili da ne obraćamo pažnju na to kako ne bismo isprovocirali još goru reakciju.

Trebalo je da Zurab i ja rešimo još neka pitanja, pa su nam predložili da umesto u ruskom predstavništvu prenoćimo negde u gradu, i to bez pratnje našeg oficira. On se, naravno, tome oštro usprotivio, ali Zurab i ja smo odlučili da se oslonimo na volju Božju i poštenje predstavnika čečenske vlade koji je bio u našoj pratnji. Oficir nas je upozorio da u tom slučaju skida sa sebe svaku odgovornost, nakon čega se vratio u kasarnu, dok su nas povezli u neku privatnu kuću negde na periferiju Groznog.

Naravno, nije nam bilo svejedno, ali je ipak sve dobro prošlo. Jedna velika čečenska porodica ljubazno nas je primila, a glava te porodice bio je veoma uticajan čovek, koji je inače odrastao u Rusiji i radio kao inženjer u Ivanovu. Razgovarali smo do duboko u noć. U tom razgovoru shvatili smo i drugu stranu te tragedije koja se odnosila na brojne, sasvim obične čečenske porodice. Rešili smo skoro sve svoje nedoumice, a onda smo očistili moj ispljuvani podrasnik, usrdno se pomolili i nakon toga Zurab i ja smo zaspali čvrstim snom.

Sa istom onom grupom naših pratilaca Čečena ujutro smo krenuli nazad kroz razrušeni grad. Bila je Velika Sreda. Naši pratioci izgledali su mnogo dobronamerniji. Bilo je očito da je na njih snažan utisak ostavila činjenica da se nismo plašili da prenoćimo u kući kod nepoznatih ljudi.

U rusku bazu pored aerodroma Severni stigli smo tek kasno uveče. Bili smo umorni od mnoštva događaja među kojima je, nažalost, bila i jednosatna potera za našim automobilom. Jurili su nas neki naoružani ljudi koji su bili nepoznati čak i našoj pratnji.

Dok smo se približavali kasarni, Zurab i ja smo se unapred pripremali da popijemo vruć čaj uz malo hleba, da nakon toga pročitamo službu na Veliki Četvrtak, koju smo poneli iz Moskve, zatim molitveno pravilo pred pričešće i da odmah posle toga odemo na spavanje. Nismo imali pojma šta nas čeka u kasarni!

Na kapiji su nas nestrpljivo čekala dvojica oficira. Snažno su nas zagrlili i ispričali nam kako su vojnici, koji se više nisu nadali da će nas žive videti, pripremili svečani doček kad su saznali da smo živi i zdravi.

Čim smo prekoračili prag kasarne, prosto smo se skamenili. Ogromni sto nasred kasarne bio je prepun raznih jelâ. Tu su bili vrući komadi jagnjetine, pečeno prase, riba… Na jednoj polici nalazila se uramljena ikona ispred koje je gorela parafinska sveća. Domaćini su za nas pripremili sve što su mogli. S užasom smo posmatrali čas to izobilje jelâ, čas oficire koji su se silno obradovali našem povratku i koji su nas prosto opkolili i, prekidajući jedan drugog, pozivali nas da sednemo za sto.

– Ja to ne mogu… Nikad u životu nisam prekršio Veliki Post! – šapatom će Zurab.

Ali šta je trebalo da učinimo? Da li je trebalo da počnemo da objašnjavamo strogost posta tokom Strasne sedmice, da tim ljudima, koji su se od sveg srca potrudili zbog nas, održimo predavanje o tome kako se po crkvenim pravilima danas ni ulje ne koristi, a kamoli meso? Moram priznati da tako nešto Zurab i ja nismo mogli očekivati ni u najgorim snovima… Obojica smo osećali da bi sva ta naša objašnjenja, ma koliko bila ispravna, u tom trenutku bila mnogo veći greh pred Bogom, nego li potpuno nepredvidivo kršenje posta.

Zurab i ja smo za ceo život zapamtili tu predivnu trpezu prepunu prave hrišćanske ljubavi.

Narednih godina imao sam prilike da s bratijom našeg manastira često odlazim u Čečeniju i u druge vojne garnizone. Ukoliko bi to naše putovanje padalo u vreme posta, unapred bismo zamolili da to uzmu u obzir kad je reč o hrani.

Prevela Božana Stojanović
Izvor Pravoslavie.ru/Stanje stvari, 15. 4. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u