ROSTISLAV IŠĆENKO
Vremena i resursa SAD nemaju da bi promenile tok događaja, ali ih imaju da organizuju istorijsku nesreću
Ljudi raspravljaju o Donjecku i Lugansku, o Ukrajini i Novorusiji, o planovima SAD na postsovjetskom prostoru i o pouzdanosti ruskih saveznika u Evroazijskoj uniji. Na kraju, sve rasprave se svode na jedno – da li će Rusija izdržati u globalnom sukobu sa SAD ili će biti slomljena. Karakteristično je da se većina običnih građana, i stručnjaci, i političari slažu u tome da je pobeda Rusije neizbežna isto kao propast kapitalizma, sa jednom stvari: ako elita ne izda, kao što je izdala socijalizam i SSSR.
Sa moje tačke gledišta, nije osnovano računati da je rusko rukovodstvo sposobno za kapitulaciju ili za naivne neiznuđene ustupke u gorbačovljevskom stilu. Ekonomija, finansije, poverenje javnosti, odnos snaga na svetskoj sceni, kvalifikacije donosilaca odluka – sve ide na ruku Rusiji.
Ne treba, međutim, zaboraviti reči Alekandra Dime iz romana Tri musketara koje je izgovorio Arman Žan di Plesije, vojvoda de Rišelje, kardinal i prvi ministar Francuske, upamćen zbog jednog „od onih događaja koji menjaju lice države“. Rišelje, kao primer takvog događaja, navodi udar bodežom u ulici Mednikov, koji je koštao života Anrija IV i spasao Austriju od francuske invazije. U ruskoj istoriji takvih događaja je mnogo: smrt Elizabete Petrovne spasila je Prusku od katastrofe, smrt Jekaterine II zaustavila je pripreme za rat sa revolucionarnom Francuskom, ubistvo Pavla I uništilo je rusko-francuski savez usmeren protiv Engleske, revolucija u februaru 1917. produžila je za godinu dana Prvi svetski rat i nije dozvolila Rusiji da izvuče korist iz praktično već ostvarene pobede.
SLUČAJNOST KOJA „MENjA LICE DRŽAVE“
Fatalne slučajnosti su imale veći doprinos u formiranju modernog istorijskog pejzaža nego najdublje razvijeni planovi. Bitku kod Getisburga je planirao general Li u neko drugo vreme i na drugom mestu. Ne mogavši da ostvare pobedu kod Katr-Bra, Gruši su je ostvarili na polju kod Vaterloa. Bitka za Liaojang i na reci Šahe mogla je dovesti Japance do katastrofe, a Žilinski je imao sve mogućnosti da uništi 8. armiju Fon Pritvica i okupira Istočnu Prusku leta 1914. godine.
Dakle, možemo konstatovati sledeće:
1. Bitku sa Amerikom Rusija je već praktično dobila. Ostaje samo da se pobeda ozvaniči tehnički, za šta će biti potrebno od pola do tri godine;
2. Rusko rukovodstvo nema iluzija o mogućem kompromisu sa Vašingtonom i zasniva svoju politiku ne samo na apsolutnoj podršci javnosti (preko 90 odsto) nego i na elitnom konsenzusu (najveći deo elite, sa izuzetkom marginalnih liberalnih slojeva, shvata da je očuvanje uticaja i kapitala moguće samo u slučaju pobede nad Amerikom i, što je najvažnije, već se nadaju, da li opravdano ili ne, budućoj raspodeli najboljeg plena);
3. Vremena i resursa kojim raspolažu SAD je premalo da bi promenile tok dešavanja, ali sasvim dovoljno za organizaciju istorijske slučajnosti koje „menjaju lice države“.
Vašington nikad nije oklevao da koristi sva sredstva za ostvarivanje svojih ciljeva, pa stoga i sve te tajne operacije, uključujući pripremanje velikih terorističkih napada, koje su sada za Rusiju opasniji od direktne spoljne agresije. Fizička eliminacija predsednika Ruske Federacije ili veliko narušavanje poverenja javnosti u njegovu sposobnost da obezbedi unutrašnju stabilnost i bezbednost države – poslednja je šansa SAD da izbegnu poraz.
Upravo tako, da izbegnu poraz, a ne da ostvare pobedu. Jer čak i ako hipotetički slučaj „promeni lice“ Rusije, pa ona prekine geopolitičko rivalstvo sa Vašingtonom i pokori se njegovom diktatu, glavni američki problem i dalje neće biti rešen. Propao je globalni finansijsko-ekonomski sistem u kojem se SAD na račun svog vojno-političkog i informacionog dominiranja nalaze na vrhu „lanca ishrane“. Slučajna pobeda nad Rusijom, Kinom, BRIKS produžiće agoniju, onemogućiće evolucione promene sistema i garantovaće to da će kolaps tog sistema biti tako katastrofalan da će dva svetska rata izgledati kao dečija igra u pesku, a nuklearni Armagedon nevina šala. Ali ipak ni to neće otkazati neizbežno. Stoga svaki čovek ili političar koji veruje u pobedu SAD veruje u svoju sopstvenu pogibiju, i to u bukvalnom smislu te reči.
Tako da aktuelno pitanje sadašnje politike nije u tome hoće li pobediti SAD, već da li će Rusija izgubiti zajedno s njima. Pri čemu bi, kao i pre 70 godina, poraz Rusije značio poraz čovečanstva, koji bi rizikovao da civilizacija bude sahranjena pod ruševinama sistema globalne dominacije SAD ukoliko Rusija ne napravi izmene u evolucionom pravcu.
JEDNA VELIKA OPASNOST ZA NOVI SVET
Postoji još jedna opasnost, pored istorijske nesreće, koja čeka Rusiju na putu do konačne pobede. To što ne dolazi do konflikta između Moskve i Brisela, iako je prvobitni plan bio da upravo taj konflikt obezbedi pobedu SAD nad Rusijom, nastavlja da izjeda Vašington. Čak i ako EU nije u stanju da obazrivo skretanje od Amerike pretvori u smislenu dugoročnu političku strategiju, čak i ako su proameričke pogranične države, nastrojene na provociranje sukoba sa Rusijom po svaku cenu (čak i po cenu uništenja vlastite državnosti), ipak će sve doći na svoje jer SAD i EU još uvek nemaju dovoljno resursa za pobedu protiv Rusije u hibridnom ratu. Razarajućem, ako on, suprotno očekivanjima, počne, tim bolje. Ali SAD, bilo krvareći sa Rusijom, bilo uništavajući EU i stvarajući u Evropi zonu konstantnog sukoba (sličnog onom, koje su stvorile u arapskom svetu), mogu imati koristi u posleratnom svetu.
Ravnoteža moći, u kojoj su Kina, Indija i Rusija zavisne jedna od druge i dalje potrebne jedna drugoj. U njjoj postamerički svet neće postati svet nekog drugog hegemona, koji će zameniti SAD i druge valute koja će zameniti dolar. Biće to svet postepene transformacije zastarelog sistema neokolonijalne dominacije finansijskog kapitala, koji je obezbeđivao političkoj vlasti nadnacionalnu oligarhiju, u nešto novo, još nepoznato, ali svakako u nešto što čovečanstvu daje više jednakosti (bar u prvoj fazi). To je moguće samo u slučaju realizacije De Golove ideje o ujedinjenju Evrope od Atlantika do Urala, transformsanoj od strane Putina u ideju o ujedinjenoj Evroaziji od Atlantika do Tihog okeana. Samo takva ekonomska unija će imati dovoljno veliko unutrašnje tržište, tehnologiju i sirovine za ravnopravnu konkurenciju sa Kinom i Indijom. U bilo kom drugom formatu, i Rusija i EU biće poražene u ekonomskoj konkurenciji sa novim centrima moći i moraće, ili da se potčine njihovoj dominaciji, ili da uspostave ravnotežu svog ekonomskog neuspeha na račun vojne sile, to jest da pređu na konfrontacioni scenario, koji svetu ništa dobro ne obećava.
Nažalost, ova shema u kojoj mrtvi (SAD) jede žive (Rusiju i EU) ima sve šanse da se realizuje. Stara Evropa u licu Francuske i Nemačke se presporo i neodlučno okreće od SAD, ne rizikujući da raskine ovo za njih kobno partnerstvo, a najmanje polovina istočnoevropskih pograničnih zemalja (bivših sovjetskih saveznika, sada početnica u EU i NATO) u liku Poljske, baltičkih država i Rumunije, spremne su da poginu za interese SAD, samo da ne bi došlo do stvaranja rusko-evropske alijanse.
Čini se da će, sa aspekta moguće promene situacije na bolje, 2015. godina biti kritična. Ako se pozicija Evrope ne bude dramatično fundamentalno promenila do kraja ove godine, u krajnjem slučaju u prvim mesecima sledeće, sve dalje će biti prekasno, i rešavanje kompleksnih problema postameričkog svetskog poretka i zaštite ruskih interesa u njemu će se morati tražiti u drugačijem a priori komplikovanijem formatu.
Preveo SRĐAN ĐORĐEVIĆ
