MEDIJI I MAJDANSKA MREŽA U SRBIJI (1)

ALEKSANDAR VUJOVIĆ Teško je ne primetiti trend izlivanja političkih i društvenih pitanja u sferu...

ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Teško je ne primetiti trend izlivanja političkih i društvenih pitanja u sferu satiričnih portala i emisija

Poslednjih godina, posebno posle serije „obojenih“ revolucija nazvanih „Arapsko proleće“, pisanje o korišćenju medija, Interneta (sa akcentom na društvene mreže), javnih ličnosti i društvenih fenomena za agresivno nametanje zapadnih vrednosti postalo je opšte mesto u diskursu mnogih intelektualaca i analitičara. Isto to postalo je razmatranje uticaja koji se, koristeći iste poluge, može ostvariti na politički život jedne zemlje kroz podstrekavanje režiranih protesta. Ipak, malo ko se upuštao u konkretizaciju tog fenomena koja bi podrazumevala precizno imenovanje instrumenata i objašnjavanje metodologija koje se tom prilikom koriste.

Pre svega, važno je razumeti da se ne radi o običnom informacionom ratu sofistikovanim metodama, koje nam je pružio ulazak u informatičko doba; pre bi se moglo reći da je to jedan od derivata mnogo složenijeg projekta.

Prvi zadatak i preduslov za uspeh bilo koje propagandno-manipulativne metode je dugotrajno i potpuno prevrednovanje svih aksioloških postulata jednog društva i nametanje zapadnih svetonazora i obrazaca ponašanja kao jedino prihvatljivih formi mišljenja i delovanja. Kolonijalistička osvajanja zapadnih zemalja, posebno onih sa engleskog govornog područja, bila su praćena i kulturološkom ekspanzijom, koja nikada nije uzimala u obzir bilo koju vrstu kulturnog diverziteta u nastojanjima da stvori uniformne i opšteprihvaćene vrednosne obrasce. Ni danas Zapad ne zazire od primene sile u tim nastojanjima, ozakonjujući svoje civilizacijske norme u svim zemljama koje su pod njegovim političkim uticajem i podvodeći ih pod singatmu o „univerzalnim ljudskim pravima“. Slikovit primer tog trenda mogao se videti prošlog septembra, kada je u pustom Beogradu preplavljenom policijom i natkrivenom helihopterskim elisama grupa mladih aktivista i članova nevladinih organizacija iskoristila svoje „građansko pravo“ da vređa patrijarha i Srpsku pravoslavnu crkvu na tzv. Paradi ponosa vidi fotografiju ispod). Slično se desilo koju godinu pre, kad su, takođe pod zaštitom policijskih kordona, poboli statuu Isusa Hrista na štikle u nameri da iskažu protest protiv društvene i institucionalne diskriminacije transrodnih osoba. Tako je seksualnost – koja je nekad u Srbiji, kao i svuda, bila prvenstveno stvar privatnosti – postala javna stvar; izgrađeno je pravo pojedinca, uključujući i moralnu podršku okoline, da javno obznanjuje koji tip seksualne prakse upražnjava, pravo da formira javni identitet na osnovu te seksualne prakse, pravo da javno manifestuje takvu vrstu identiteta, kao i pravo da zahteva da se o tome informišu deca u javnim školama itd. Nasuprot tome, religija, koja je nekad bila javna stvar, gurnuta je u privatnost, izbačena iz javnog prostora, proterana iz ustanova i škola, pa se čak sa stanovišta javnog morala smatra nepriličnim da pojedinac ističe svoj verski identitet, uključujući i samu pobožnost. [1]

VESTERNIZACIJA: ŠIRENjE I ZAKONOMERNOST
Ništa od toga ne bi bilo problematično da se najveći broj građana Srbije ne protivi takvom pogledu na svet, koji je – i pored toga što bi u demokratskim sistemima građani trebalo da imaju poslednju reč – na ovaj ili onaj način ušao u sve pore javnog prostora. Kojim metodama i sredstvima se postiže to da se čak i veoma konzervativna društva, čije vrednosti su vekovima bile duboko ukotvljene u narodnoj svesti – poput društva predratnog carističkog Japana – u relativno kratkim procesima vesternizuju do te mere da se za samo par decenija ne može više prepoznati ni trag organske kulture određenih podneblja? Ne treba upasti u zamku, pa sve moderno proglašavati lošim niti sve aspekte zapadne kulture gledati sa prezirom, tim pre što je ona svetu ipak podarila dosta toga dobrog. Međutim, ipak bi se trebalo upitati kako je moguće, recimo, slediti definiciju konzervativizma Ivana Iljina („odbacivanje negativnih tendencija sadašnjosti“), tj. sačuvati posebnost svoje kulture ili civilizacije, a istovremeno ne biti proglašen retrogradnim i zaostalim?

gejparada201401Da bismo razumeli kako zaustaviti talas vesternizacije, prvo moramo da razumemo metode i zakonomernost njenog širenja kao i da sagledamo krajnje domete prihvatanja zapadne paradigme.

Njen krajnji domet je projekat postmodernog čoveka, oslobođenog svake autentičnosti svoje istorije, kulture, religije, filozofije ili bilo kakvog antropološkog diverziteta (čak i polnog). Rezultat je čovek čiji pokretači su isključivo želja za novcem i prestižom, kao i opetovano ispunjavanje sopstvenih fizioloških potreba. Pre svega, projektovani čovek sutrašnjice je neobrazovan i neinformisan, jer su politički analfabetizam i medijska nepismenost društva svojevrsni socijalni humus za svaku vrstu političke manipulacije.

Projekat postmodernog čoveka, dakle, nije tek besmislena i paranoična konstrukcija ili „teorija zavere“ konzervativnih mislilaca koji sa podozrenjem gledaju na sve što im (post)moderno doba donosi, već pažljivo osmišljena strategija, čiji cilj je da svojim kreatorima donese trajnu ekonomsku i političku prevlast i utaba put monopolarnom svetu, tj. „planetarnom zapadu“, u kome više ne bi postojale geografske, kulturno-civilizacijske, pravne ili bilo koje druge prepreke za centralizovano upravljanje planetom.

„KAO TRAVA KROZ ASFALT“
Kad je reč o metodologiji širenja zapadne moralno-vrednosne paradigme, ona je, budući vekovima usavršavana, postala toliko složena i duboka da je danas svetu koji je duboko zagazio u informatičko doba teško da sagleda sve njene aspekte i pojavne oblike. Kodovi liberalnog globalizma probijaju „kao trava kroz asfalt“ (Aleksandar Dugin) i najdelotvornije se usađuju na nesvesnom nivou – kroz navike, reklamu, glamur, tehnologije, mrežne modele. [2]

Drugim rečima, mreže, sheme i modeli delovanja liberalnih transmitera, kao posredničkih oruđa za širenje određenog sistema vrednosti, jesu do najsitnijih detalja promišljeni projekti koji se nalaze u neprekidnoj emisiji (neretko i subliminalnih) poruka koje našu svest konstantno drže natopljenu sadržajima koji se kroz njih odašilju, na taj način podsvesno menjajući vrednosne orijentire ciljnih segmenata društva.

Najočitiji primer takvog delovanja u domenu masovnih medija u Srbiji vidimo u radu medijske kuće B92. Gotovo sektaški ideološki koherentni, članovi informativne, zabavne, kulturne ili bilo koje druge redakcije u sastavu B92 svakom plasiranom informacijom neprekidno promovišu zapadnocentrični pogled na dešavanja u svetu politike i konstantno glorifikuju supremaciju zapadne kulture i ideologije u svim aspektima života. Ipak, budući da njihovo delovanje predstavlja neku vrstu nacionalnog provodnika univerzalnih fenomena, prostor za kreativnost uređivačkih timova precizno je oivičen svetonazorima u okviru čijih granica moraju da se kreću.

informatickirat09Ako u sličnom kontekstu sagledamo globalni trend sveobuhvatnog proterivanja kulture iz svih pora javnog prostora da bi na njeno mesto kao svojevrsni supstitut u procesu izgradnje Di Geborovog „društva spektakla“ došla zabava, biće nam jasno zašto na B92 ne mogu da se vide „staromodelni“ kvizovi poput onih na RTS, gde se ljudi takmiče u odgovaranju na pitanja iz istorije i kulture, već srećemo koncept sa jednim „zabavnim“ voditeljem-glumcem, njegovom oskudno odevenom i ne previše pričljivom asistentkinjom i ekipama takmičara sa uvrnutim imenima koji se nadmeću u retoričkim zavrzlamama i pristaju da im na glavu stavljaju neke sprave nalik na futurističke mašine za lobotomiju. Važno je znati da je to pre zakonomernost nego slučajnost, isto kao i činjenica da verzija američkog Diznilenda koja se nalazi na 35 minuta vožnje od centra Pariza ima veću posećenost od Luvra i Ermitaža zajedno. Naravno, ta minuciozno iskalkulisana strategija ne odlikuje samo zabavnu redakciju Televizije B92. Sve što oni objave, od naslova vesti na sajtu do slika koje ih prate, promišljeno je i uvijeno u sugestivno-manipulativni celofan. Kad se radi o važnim pitanjima svetske politike, vesti se često u potpunosti kopiraju sa popularnih stranih portala koji imaju slične ciljeve i operativne metode.

MEDIJSKI „PAMETNI VIRUS“
B92 je, dakle, sa jedne strane, samo lokalni treptaj sveprožimajućeg liberalnog sistema vrednosti, a, sa druge, moćna političko-propagandna poluga zapadnih ambasada u Srbiji. Koliko detaljno se razmišlja o medijskim strategijama i percepciji informacija, dovoljno govori činjenica da se na Javnom servisu Srbije (RTS) emituje spot o kursu za pravilno korišćenje medija pod nazivom Medijska pismenost, pri čemu se u donjem desnom uglu ekrana, na mestu namenjenom za sponzore i pokrovitelje sličnih projekata, pored NUNS i UNS, na najistaknutijem mestu može pročitati i USAID.

Ipak, masovni mediji danas više nisu jedini oslonac mrežnih ratova. Ako bismo, zbog destruktivnog uticaja na državni organizam i ubrzanog širenja, mrežne strategije uporedili sa nekim virusom, onda bi to bio virus HIV koji naučnici nazivaju i „pametnim virusom“ zbog toga što je sposoban da transmutira u druge oblike i forme te da postepeno amortizuje i na kraju potpuno poništi dejstvo svake terapije usmerene na njegovo suzbijanje. Nekoliko puta primenjena strategija postaje lako čitljiva i samim tim manje efikasna, pa arhitektonika i format mrežnih ratova konstantno mutiraju i usavršavaju se. Danas su već postali toliko sofistikovani da se može reći da, i pored toga što u svakoj targetovanoj zemlji postoji monopol konvencionalnih medija u vlasništvu jednog ili više investicionih fondova, imaju sve manju ulogu u pomenutim procesima. To, naravno, ne znači da se napušta strategija uticaja kroz tradicionalne medije. Na primer, u Srbiji je američki fond KKR, na čijem čelu je bivši šef CIA Dejvid Petreus, za samo godinu i po dana pokupovao SBB, Grand produkciju, internet izdanje Blica, otvorio TVN1 a navodno ima nameru i da preuzme jedne dnevne novine [3] i još dve televizije sa nacionalnom frekvencijom. Međutim, na talasu opšte depolitizacije stanovništva nikli su i hibridni modeli medijskih projekata (najuspešnije prezentovanih na internetu), koji, uvijeni u šaljivo-zabavni ogrtač humora i namenjeni pretežno mlađoj populaciji, predstavljaju neku vrstu miksture političko-propagandnih instrumenata i emitera određenih – već opisanih – ideoloških, moralnih i vrednosnih normi.

DUHOVITI PSEUDOBUNTOVNICI
Ako živite u Srbiji i koristite Internet, teško je da u poslednje vreme niste primetili trend svojevrsnog izlivanja političkih i društvenih pitanja iz domena koliko-toliko politički korektnih debata u elektronskim i štampanim medijima u sferu satiričnih portala i emisija, društvenih mreža i prenaglašeno emotivnih, slabo argumentovanih i obavezno šaljivih karikatura, slika i dosetki. Svi oni, poput emisije 24 minuta sa Zoranom Kesićem, Njuz Neta, Tarzanije ili VICEa… iako veoma kritični prema aktuelnoj vlasti, otvoreni su protagonisti sistema liberalnih vrednosti, unutar kojeg se i sama vlast kreće, što znači da je ideološka komponenta njihove kritike vladajuće političke elite potpuno izostavljena. Upravo ta, ideološko-vrednosna komponenta, sprečava tu pseudobuntovničku ekipu da mnogo uspešnije provodi svoju političko-propagandu delatnost, jer ih nepogrešivo raskrinkava i ogoljuje. Osim ako se smatra da je moguće da njihovi stavovi o, recimo, gej-paradi, Vladimiru Putinu i Rusiji, Kosovu, vojnoj paradi, patriotama, Petom oktobru, Šarli Ebdoa, rusofilima i apsolutno svim ostalim tačkama sporenja između srpskog liberala i patriote budu direktno proporcionalni jedni drugima i obrnuto proporcionalni stavovima ogromne većine građana Srbije? Ili, ako se misli da je slučajnost što se zajedno pojavljuju u medijima, prisustvuju prijemima u ambasadama (njuzovci), međusobno promovišu, nagrađuju i hvale jedni druge i uzimaju aktivnog učešća u kreiranju ne samo svoje već i uređivačkih politika svih medija koji im ideološki inkliniraju, tako neposredno učestvujući i u kreiranju javnog mnjenja ove zemlje mnogo više nego što bi naivni čitalac na prvi pogled mogao da nasluti? Ili se misli da je moguće da se žaoka njihove propagande uvek sinhronizovano usmerava na difamiranje onih koji se drznu da sa margina zabačenih internet portala svoje „zabranjene“ stavove i poglede izmeste u domen masovnih medija; ka ljudima poput Miroslava Lazanskog, Borisa Malagurskog ili Andreja Fajgelja, koji su, iako u mnogo čemu međusobno različiti, po svim pobrojanim pitanjima na suprotnoj strani od one koja se kroz pomenute mehanizme nameće kao jedina ispravna, ne trpeći nikakav pluralizam mišljenja i ideologija? Biće da je to previše slučajnosti.

kesicNaravno, korišćenje personalizovanih persiflaža i humora u političko-propagandne svrhe samo je eho jednog već etabliranog i sa psihološkog aspekta detaljno proučenog trenda, koji je na Zapadu odavno uzeo maha, pa je tako Zoran Kesić samo bleda kopija američkog satiričara Džona Stjuarta, njuzovci (među čijim osnivačima ima i profesora sa Fakulteta za medije i komunikacije, što samo potvrđuje tvrdnju da nisu nasumično skupljena grupa entuzijazista koja voli da zbija šale o politici i društvenim događanjima, kako ih percipira šira javnost) su srpskom mentalitetu i društvenim prilikama prilagođena verzija američkog satiričnog portala The Onion. Isto važi i za Tarzanijin plagijatorski odnos prema sajtu cracked.com, dok VICE nije samo recentni i na društvnim mrežama sveprisutni internet sajt već egzistira i u formi televizijske emisije na Prvoj; a o tome koliko ozbiljan medijski projekat je u pitanju govori nam i činjenica da zauzima pozamašan reklamni prostor na televiziji B92 i istoimenom sajtu koji tekstove ovog mlađoj populaciji namenjenog projekta redovno pušta u formi vesti, zajedno sa svim ostalim najvažnijim dnevnim informacijama. To je, uzevši u obzir njegov nekonvencionalni karakter, apsolutnu ideološku ostrašćenost i relativnu anonimnost, potpuno neverovatno. U prilog izrečenog govori i njihov nedavni intervju sa Srđom Popovićem, čelnikom Kanvasa i jednim od vođa nekadašnjeg Otpora povodom njegove knjige Mustra za revoluciju, nedavno predstavljene na Harvardu, u kojoj se detaljno objašnjava primena „nenasilnih metoda“ za svrgavanje režima.

Zato ne treba verovati u slučajnost, kao ni u komercijalni uspeh preko noći, kada se tumači činjenica da VICE predstavlja društveno-medijski projekat koji je pod sloganima „realnost kakva jeste“ i „jedini pravi vodič kroz vesti“, pored Srbije, svoje korenje pustio i u 35 drugih zemalja.

ARGUMENTACIJA NIJE POTREBNA
Stilske razlike, među ovim medijskim projektima koji se trude da javnosti na nesvakidašnji zabavne i šaljive načine objasne sve društvene fenomene, postoje. Ali među njima ima i brojnih sličnosti. Prvo, nemoguće ih je izbeći na društvenim mrežama. Nezavisno od toga da li se nalaze na listi stranica koje pratite, njihove objave će se svakodnevno pojavljivati na vašoj početnoj stranici. To naravno ne važi samo za objave pomenutih stranica već i za novoformirane internet prezentacije senzacionalističkih portala poput Telepomprtera, Istinomera ili Opozicionara, koji ionako tananu granicu novinarske etike u Srbiji uspevaju dodatno da srozaju, ali koji, i pored takvog pristupa, u relativno kratkim rokovima uspevaju da na svoje stranice privuku desetine hiljada ljudi na društvenim mrežama. Druga sličnost je ta da targetiraju iste društvene segmente, a to su mladi, buntovni, potpuno depolitizovani i intelektualno plitki (paradoksalno, pripadnici obrazovanijeg, urbanog dela stanovništva) građani, koji nisu zainteresovani za čitanje ozbiljnije tematike, već isključivo za humoristične i/ili zabavne sadržaje. Većina mladih – populacija do 30 godina – danas ne samo u Srbiji već i u ostatku sveta potpuno se uklapa u taj profil, pa je kombinacija politike i humora posledično proizašla kao pobednička formula u borbi za njihovu naklonost zbog toga što humor – posebno satira kao njegov podžanr – jeste idealna platforma za političku manipulaciju jer ne zahteva nikakvu argumentaciju za iznete tvrdnje, pa sve politički nekorektne, paušalne i personalizovane persiflaže i inkriminacije protiv vlasti postaju društveno prihvatljive, čak i poželjne kao neka vrsta korektivne, ’zdrave’ kritike’.

_________
Uputnice:

[1] Slobodan Antonić, Dehristijanizacija i srpsko društvo
Slobodan Antonić: Dehristijanizacija i srpsko društvo

[2] Aleksandar Dugin, Četvrta politička teorija

[3] Informer, 07. 02. 2015.
http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-preporucuje/31059-%D0%B1%D0%B8%D0%B2%D1%88%D0%B8-%D1%88%D0%B5%D1%84-cia-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%88%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B2%D0%B8%D1%88%D0%B5-%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8

(Nastaviće se)

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u