O NAŠOJ POBEDI

SERGEJ BATČIKOV Vreme je da se vratimo njenim korenima Эti černыe, tяžkie godы Vsя...

SERGEJ BATČIKOV

Vreme je da se vratimo njenim korenima

Эti černыe, tяžkie godы
Vsя nadežda bыla na nego.
Iz kakoй sverhmogučeй porodы
Sozdavala priroda ego?

(Tih crnih, godina teških
Sva nada bio je on
Od čega to svemoćnog
Sazdavaše priroda njega?)

A. Vertinskiй: Pesnя o Staline

„Nikada nijedna armija u svetu, izuzev naše rođene Crvene Armije, nije izvojevala toliko blistavih pobeda, i nijedna armija, izuzev naše pobednonosne-armije, nije tako zračila svetlošću slave, moći i veličine pred zapanjenim pogledima celog čovečanstva”, pisao je Mihail Šolohov o ratu 1941-1945, o ratu koji je za naš narod postao Veliki Otadžbinski. Premijer Velike Britanije Vinston Čerčil je u ličnoj poslanici Staljinu 23. februara 1945. godine naglasio: „Buduća pokoljenja priznaće svoj dug pred Crvenom Armijom isto tako bezpogovorno kao što to radimo mi koji doživesmo do toga da budemo svedoci ovih velelepnih pobeda”.

Posle svega 70 godina od završetka najkrvavijeg rušilačkog rata u istoriji ljudskog roda, dok još ima živih učesnika ovih strašnih događaja, svedoci smo pokušaja ovih „budućih pokoljenja” naših zapadnih saveznika da po svome prepišu istoriju i rezultate Drugog svetskog rata. Sve češće se u sumnju dovodi sama činjenica pobede SSSR, na koga se pokušava svaliti krivica za otpočinjanje Drugog svetskog rata, a između Hitlerovog i Staljinovog režima vlasti se stavlja znak jednakosti. Što dalje u istoriju odlazi Drugi svetski rat, sve se upornije zakucava u glave stanovništva misao da su rat dobili naši zapadni saveznici. Čak je i prigodna formulacija puštena u opticaj – „demokratske države oslobodile su Evropu od nacizma”. Cilj Zapada je očigledan – oteti Pobedu, koja predstavlja jedan od osnovnih duhovnih amalgama našeg društva, nametnuti nam osećaj krivice i precrtati Rusiju, kao pravog naslednika SSSR, iz reda pobednika u ratu. Protiv Rusije, kako je to slikovito primetio Andrej Fursov, vodi se pravi psihoistorijski rat.

Takvim ciljevima služe i pokušaji umanjivanja uloge Josifa Staljina u pobedi nad Trećim rajhom i porazu nacizma, uz proturanje u svest ljudi teze da je rat dobio herojski narod, čak ne zahvaljujući, nego uprkos rukovodstvu zemlje. Naravno, lošem. Suprotstavljanje Staljina narodu počelo je od znamenitog referata Nikite Hruščova na XX kongresu KPSS u februaru 1956. godine i bilo je produženo od strane „poslovođa gorbačovske perestrojke”. Poslednjih godina se na tom poprištu aktivno trude profesionalci konsciencijalnih ratova (od latinskog conscientia – svest) kao što je V. Pozner, čijim staranjem je razdvajanje „dobrog naroda” od „lošeg Staljina” postalo opšte mesto u tekstovima svih ideologa informacionih ratova.

POBEDA I STALjIN
U televizijskoj emisiji Vremena iz aprila 2005. godine Pozneru se suprotstavio general armije Mahmut Ahmetovič Gareev, postavivši ga na mesto rečima: „Razgovori o tome da je pobedio narod, a ne rukovodstvo, ne vojskovođe, takvi razgovori su neozbiljni, nezdravi, jer čak i najnesebičniji narod ne može izvojevati pobedu bez rukovodstva, bez kontrole, bez krme i krmanoša“.

U vezi sa tim, sasvim je umesno podsetiti se reči iz rada O ratu priznatog i poznatog vojnog teoretičara Karla fon Klauzevica (Carl Philipp Gottlieb von Clausewitz). U odeljku Vojni genije Klauzevic je napisao:

„Sve dok se vojnici, puni hrabrosti, bore lako i s radošću, komandant nema mnogo razloga da iskazuje neku snagu volje u ostvarivanju svojih namera; ali, kad nastupe problemi, a to će se svakako desiti čim se od vojske zatraže izuzetni napori, kada stvari ne idu kao po loju i same od sebe, kad, uprkos očekivanjima, čitav dobro uhodan sistem počinje da ‘šlajfuje’ i protivi se, onda se od načelnika prirodno zahteva strahoviti napor volje u cilju prevazilaženja nastalih problema. Pod tim protivljenjem ne treba podrazumevati direktno nepotčinjavanje ili čak odbijanje povinovanju naredbama viših komandi, mada se u izuzetnim slučajevima i tako nešto može dešavati, nego se pod tim podrazumeva opšti utisak pada fizičkih i moralnih snaga prouzrokovanih strašnim i krvavim žrtvama do kojih je došlo u borbi; glavnokomadujući se s tim problemima mora izboriti prvo sam, a onda savladati strah i nesigurnost među svojim potčinjenim, koji mu sve vreme predaju, posredno ili neposredno, svoje utiske, raspoloženja, nespokoj i stremljenja. Kad snage konkretnih individua pod pritiskom teškoća počinju da padaju, njih više ne održava i ne podržava njihova sopstvena volja; sav teret inertnosti masa se prebacuje na načelnika-komandanta; plamenom u srcu i svetionikom svoga duha on mora od zračka nade zapaliti i razbuktati plamen aspiracija svih ostalih; samo u onoj meri u kojoj je on u stanju da to učini, u toj meri ostaje gospodar masa kojima komanduje. Ako toga nema, ako je njegova sopstvena hrabrost postala nedovoljna da oživi kuraž svih ostalih, demoralizovana masa će i njega povući za sobom u najniže slojeve životinjske prirode, koja beži od opasnosti i ne zna za stid. To je breme, koje hrabrost i sila duha vođe, moraju nositi sve vreme borbe u dostizanju izuzetnog.”

staljin1941U najtežim trenucima Velikog Otadžbinskog Rata Staljinu je sve to uspevalo! Učesnici novembarske parade na Crvenom trgu 1941. godine, koji su odmah posle parade odlazili da brane Moskvu skoro u predgrađima, sećaju se kako se u zimu 1941. godine u kolektivnoj svesti ruskog naroda uvrežila sigurnost u konačnu pobedu. Kada se ima u vidu tadašnje stvarno stanje na frontovima, onda je to do dana današnjeg neobjašnjivo osećanje – neprijatelj je pred Moskvom, a ogromna većina naroda nije ni pomišljala da zemlja može da izgubi rat. Ideja je ovladala narodom, i ljudi su živeli i borili se, kao jedna duša i jedinstveni organizam. Pisma vojnika sa fronta prožeta su ljubavlju prema otadžbini i želji da se zaštite bliski i svoj narod. „Sve vreme oko nas eksplodiraju fašističke mine i zvižde njihovi meci. Naše raspoloženje je na visini. Ne osećam ni trunku straha, nemira ili nesigurnosti. Umesto toga, osećam samo plamenu ljubav prema otadžbini, i težnju da zaštitim i nju i vas, moji najdraži, od huna XX veka i da im se osvetim za sve nesreće i stradanja koja su doneli našem narodu…”. Tako je pisao poručnik-tenkista G. Landau 1942. godine.

Ministar inostranih poslova fašističke Nemačke fon Ribentrop (Ulrich Friedrich Wilhelm Joachim von Ribbentrop) u svojim memoaraima ovako navodi reči Hitlera o ulozi Staljina u ratu: „Svaki drugi narod bi, bez i malo sumnje, posle strahovitih udara koje je pretrpeo 1941-1942. godine, bio slomljen. Pošto se Rusiji to nije dogodilo, svoju pobedu ruski narod duguje samo gvozdenoj čvrstini tog čoveka, čija je nesavladiva volja i heroizam ujedinila narod i povela ga na produžavanje otpora.”

Sam Staljin nikada sebe nije izdvajao iz naroda. Poznata je i mnogo puta pominjana njegova zdravica Za zdravlje Ruskog Naroda, koju je izgovorio 24. maja 1945. godine na prijemu u Kremlju u čast komandnog sastava Crvene Armije: „Naše državno rukovodstvo je napravilo ne malo grešaka, bilo je i momenata 1941-1942. godine kada smo se nalazili u očajnom položaju sa armijom koja je odstupala… Drugi narod bi u toj situaciji mogao reći tom rukovodstvu: vi niste opravdali naše poverenje, odlazite odatle, a mi ćemo postaviti drugu vlast koja će nam obezbediti mir sa Nemačkom. No, ruski narod se nije odlučio na takve korake, verujući u ispravnost politike svog vođstva i podnoseći ogromne žrtve u cilju slamanja Nemačke. To poverenje naroda u sovjetsko državno rukovodstvo bila je ona odlučujuća snaga, koja je obezbedila pobedu nad neprijateljem čovečanstva – nad fašizmom. Hvala mu, ruskom narodu, na tom poverenju.”

Danas je očigledno da, uprkos poznerima, svanidzeima i inim, „vetar istorije”, kao što je sam Staljin predviđao, „razvejava gomile đubreta” s njegovog groba. Sociološka ispitivanja su, usred gorbačovljeve perestrojke 1988. godine, predskazivala da manje od jedan odsto ispitanika smatra da će se Staljina sećati kao krupne istorijske figure kroz 20-30 godina. No, samo posle 20 godina, kad je po inicijativi televizijskog kanala Rusija bio ostvaren projekat Ime Rusija. Istorijski izbor 2008, ispostavilo se da je Staljin odmah stao na čelo liste narodnog glasanja i na prvom mestu ostao sve dok organizatori nisu „malo popravili“ rezultate.

U haosu današnjeg dana, kad jedna kriza zamenjuje drugu, ličnost Staljina je stalno nevidljivo prisutna među nama. Jedni ga zovu, drugi proklinju, treći se tresu od straha; uprkos svemu, za većinu stanovnika Rusije on je postao centar jednog od sistema koordinata. Preživevši tragediju raspada Sovjetskog Saveza, pitamo se: čime se to određuje životvornost države i naroda i zašto se desilo da smo mi preživeli u Velikom Otadžbinskom ratu, a izgubili „hladni rat”. Kako se desilo da smo sa Staljinom za 30 godina prošli put od drvenog pluga do kosmičkih visina, pobedivši ratna razaranja Prvog svetskog rata i građanskog rata, epidemije, nepismenosti, bezprizornosti i ostvarivši Veliku Pobedu u Drugom svetskom ratu uz dobijanje statusa supersile? I šta je to što nam danas smeta da se izvučemo iz „matrjoške“ kriza?

Tokom vremena sve je jasnije da je Staljinu pošlo za rukom da osmisli život visokim stremljenjima i kreativnim radom naroda i učini ga sigurnim u svoju budućnost. Počeo je da gradi sliku budućnosti, koja je objedinjavala ljude zajedničkim ciljem kosmičkih razmera. Stvoriti pravedno carstvo na Zemlji – to je bio nivo zahteva. Izazvavši rezonancu u dušama ljudi istih htenja, potčinio je sebi prostor i vreme, što mu je omogućilo da prevaziđe naizgled nepreodoljive prepreke. Kao rezultat, protiv „najezde Evrope” na čelu sa Nemačkom, SSSR je bio u stanju da suprotstavi novi kulturni i socijalni tip, čvršći i stvaralačkiji i spremniji da uči i obučava se od ličnog sastava fašizma. Vaspitanje sovjetskog čoveka tog vremena bilo je deo važnog i velikog programa, u toku koga je osmišljeno i uspostavljeno mnogo novih socijalnih formi (od Komsomola i pionirskih organizacija, do šahonskih sekcija, stvaralačkih saveza, modelara, saveza organizacija pripreme za odbranu…), a sve to oslobodilo i pomoglo da procvetaju stvaralačke snage tog čoveka. Faktički, mi smo prvi počeli da radimo na stvaranju uslova koevolucije čovekove svesti i socijalnih formi organizacije života.

crvenaarmija1941Staljin je revolucijom probuđenu energiju miliona usmerio na stvaranje. Njega bi mogli nazvati konstruktorom ili inženjerom budućnosti, jer je on uvek postavljao dugoročne ciljeve i potom sva tekuća rešenja potčinjavao ovim strateškim zadacima. U februaru 1931. godine Staljin je istupio na prvoj Saveznoj konferenciji radnika socijalističke industrije i pritom rekao:

„Mi smo od najrazvijenijih zemalja zaostali za 50-100 godina. Mi to rastojanje moramo protrčati za 10 godina. Ili ćemo to uraditi, ili će nas zbrisati”. Posle deset godina Staljinovo proročanstvo se obistinilo, ali je na sreću i zadatak koji je postavio bio izvršen.

Kritičari i mrzitelji okrivljuju Staljina zbog neosnovanih predratnih represija (mnogostruko uvećavajući njihove realne skale) i bezrazložnog premeštanja čitavih naroda. S tim u vezi, osvrnućemo se na dnevnike Džozefa E. Dejvisa (Joseph Edward Davies), koji je bio ambasador SAD u SSSR 1937-1938. godine. Evo šta je on napisao u svom dnevniku 7. jula 1941. godine:

„Danas mi znamo, da je zahvaljujući naporima svoje obaveštajne službe (BND), Nemačka u svim zemljama imala svoje krtice i pomagače, čak i u Sjedinjenim Državama i Južnoj Americi. Nemački napad na Prag bio je praćen aktivnom podrškom vojnih organizacija Gelena (Reinhard Gehlen – prvi šef Federalne obaveštajne službe BND). Isto to dogodilo se u Norveškoj (Kvisling – Quisling), u Slovačkoj (Tiso – Tissot), Belgiji (Grel – Grell)… Međutim, ništa slično nismo videli u Rusiji. ‘Gde su ruski pomoćnici Hitlera?’, često me pitaju. ‘Streljali su ih’, odgovaram ja. I tek u ovom trenutku počinješ da shvataš kako je mudro postupila sovjetska vlada u godinama čistki”.

Primetimo da su borbu sa „petom kolonom” u toku rata vodile apsolutno sve države. Na primer, u SAD su, posle napada Japana na Perl Harbur, po naređenju Ruzvelta u logore smestili sve američke građane koji u kojima je tekla japanska krv. Dovoljna je bila osmina japanske krvi pa da se dospe u logor. Do kraja rata je u logore bilo smešteno 112 hiljada američkih Japanaca.

Hitler je za Staljina govorio da je on jedinstveni svetski političar tog vremena dostojan poštovanja i napominjao „da, po svojim vojnim i političkim kvalitetima, Staljin daleko prevazilazi i Čerčila, i Ruzvelta”. Na određeni način ove ocene Hitlera potvrdio je i sam Čerčil kad je napisao: „Staljin je prozvodio na nas neizbrisiv utisak. Njemu se nije moglo odoleti. Kad je on ulazio u salu Jaltinske konferencije, svi mi, kao po komandi, smo ustajali, i zamislite, zbog nečega držali ruke uz telo u stavu mirno.” Kako se kasnije pokazalo, ruke su saveznici stvarno držali uz telo, ali im je pod pazuhom bio kamen, i to ne jedan…

POBEDA I SAVEZNICI
Jedan od rukovodilaca sovjetske obaveštajne službe L. V. Šerbašin jednom prilikom je primetio: „Zapadu je od Rusije potrebno samo jedno – da ne postoji uopšte”.

jalta00I to nije preterivanje. Drugi svetski rat se završio ne samo trijumfalnom pobedom sovjetskog naroda nego je njegov kraj označio i početak nove etape protivoborstva ruske civilizacije i ujedinjenog Zapada. Pred sam kraj Drugog svetskog rata, aprila-maja 1945. godine, po naređenju Čerčila, bio je razrađen plan iznenadnog udara po SSSR (operacija „Nezamislivo”). Prema ovom planu, trebalo je da bez objave rata 1. jula 1945. godine, 47 engleskih i američkih divizija nanesu razarajući udar sovjetskim trupama i narodu. Ovaj udar je trebalo da podrži 10-12 nemačkih divizija, koje su „saveznici” držali u Šlezing-Holštajnu i u južnoj Danskoj, gde su ove trupe provodile svakodnevnu obuku u pripremama za rat protiv SSSR pod rukovodstvom britanskih instruktora. Ujedinjene snage zapadne civilizacije u ratu protiv SSSR je trebalo da nešto kasnije podrže i snage Poljske i Mađarske. Taj planirani rat je, kao i u Hitlerovom planu „Barbarosa”, trebalo da se završi na liniji Arhangelsk-Staljingrad, što je trebalo da dovede do potpunog uništenja i kapitulacije SSSR. Izbijanje trećeg svetskog rata sprečila je Staljinova naredba da se juriša na Berlin, čiji je uspešan kraj prodemonstrirao naraslu moć sovjetske armije ohladivši saveznike u njihovim snovima.

U plan „Nezamislivo” se lepo uklapao i pokušaj da nam se ukrade Dan Pobede činom prihvatanja kapitulacije, od strane zapadnih saveznika, u Remsu 7. maja 1945. godine. Ovaj pokušaj je bio čedo Čerčila i Hitlerovog naslednika Denica, koji je izjavio: „Mi ćemo kapitulirati pred Engleskom i Amerikom, jer je taj otpor izgubio smisao, a nastaviti rat sa Sovjetskim Savezom”. Dokument kapitulacije u Remsu saveznici su potpisali i poslali Nemcima pre njegovog slanja u Moskvu. Staljin je posle toga imao grdne muke da prinudi Trumana da pristane na potvrđivanje kapitulacije u Berlinu, tačnije u Karlhorstu, 9. maja uz učešće SSSR i saveznika.

Danas je poznato da su postojali mnogobrojni američki planovi za nanošenje nuklearnog udara po SSSR, koji su bili razrađeni odmah posle bombardovanja Hirošime i Nagasakija. U direktivi Objedinjenog vojnog planiranja od 14. decembra 1945. godine 20 gradova i industrijskih centara SSSR su bili označeni kao mete na koje je trebalo baciti 196 atomskih bombi (plan je nosio naziv „Klešta”).

Devetog maja 1945. godine, posmatrajući kako moskovljani proslavljaju Dan Pobede, savetnik američke ambasade u Moskvi Kenan (George F. Kennan) je primetio: „Likuju… Misle da je rat završen. A pravi rat tek počinje“.

Još u toku rata Hitler je voleo da kaže kako snaga ruskog naroda nije u njegovoj brojnosti ili organizovanosti, nego u sposobnosti da iznedri ličnosti Staljinovog formata, pa je zbog toga kao svoj glavni zadatak postavio to „da razdrobi ruski narod tako da se ljudi Staljinovog kova više nikada ne pojave”.

Po okončanju Drugog svetskog rata isti zadatak su sebi postavili naši saveznici iz antihitlerovske koalicije. Odričući se od vođenja „vrućeg” rata protiv bivšeg saveznika, ujedinjeni Zapad je počeo „hladni” – ekonomski i informaciono-psihološki rat.

SUKOB CIVILIZACIJA
Ruska-pravoslavna civilizacija (ma kakve forme ona imala u konkretnim istorijskim uslovima) je uvek, po osnovnim pitanjima bića, čovečanstvu predlagala svoj sistem vrednosti. Bila su to uvek alternativna rešenja, koja su slikala drukčiju budućnost od one kakvu je Zapad dominantno zamišljao. Tako je ova civilizacija postala ne samo i prosto konkurent Zapadu, nego njegov egzistencijalni oponent/recenzent. Dok lice Zapadne civilizacije određuju individualizam i kult mamona, a stepen ljudske sreće materijalno bogatstvo, to rusko-pravoslavna civilizacija na čitavo društvo gleda kao na jednu jedinstvenu porodicu, u kojoj su zajednički napori, uzajamna podrška i pomoć moralni imperativ. Reč „sreća” (sčastьe) u ruskom jeziku ne slučajno ima za koren „deo” (častь), podrazumevajući da je za postizanje sreće neophodno da se jedinka oseća kao deo svog naroda, nerazdvojni deo jedine skladne porodice. Sreća za rusko-pravoslavnog čoveka – to su skladni odnosi u njegovoj porodici, a ne materijalni uspeh po svaku cenu, kao na Zapadu. Brukingski institut (Brookings Institution), jedan od vodećih američkih analitičkih centara, u jednom od svojih istraživanja je primetio da su ruske porodice bile u stanju da prežive neverovatne teškoće, čak i takve kakve su bile devedesete godine, zahvaljujući mnogim neformalnim mehanizmima uzajamne pomoći. Baš protiv tih prirodnih instikata ljudske solidarnosti, protiv temelja društava kolektivnog tipa, počeo je Zapad nemilosrdnu i beskompromisnu borbu odmah po završetku našeg Velikog Otadžbinskog rata.

zarodinuStaljin je bio čvrsto ubeđen da je narod neophodno vaspitati na osnovama vrednosti ruske civilizacije i voditi oštru borbu sa nosiocima zapadne ideologije unutar zemlje. Po njegovom mišljenju, ruska filosofija, koja se bavila izučavanjem zakona razvoja društava kolektivnog tipa, poseduje sve što je neophodno za odbijanje svih zapadnih napada protiv ruske civilizacije. Baš zbog toga Staljin inicira izdavanje kompletnih sabranih dela ruskih filosofa. Shvatajući da će u ratovima, koji će neminovno doći, objekti napada biti pre svega oni koji su u neposrednoj vezi sa duhovnim jedinstvom naroda, Staljin je činio sve što je bilo do njega da to jedinstvo učvrsti – lično je učestvovao u ponovnom uspostavljanju Patrijaršije (jer je, za razliku od trockista, odlično razumevao važnost tradicionalnih vrednosti), u ustanovljivanju ordena Aleksandra Nevskog, Suvorova, Kutuzova, Ušakova, Hmeljnickog, dok je pomoću literature, kinematografije i slikarstva učvršćivao veze između epoha i pokoljenja.

Posle Staljinove smrti Zapad je našao metode uticaja na Hruščova, koji je narušio osnovne principe razvoja kolektivističog društva, učinivši zaokret prema vrednostima individualističih društava. Tada u SSSR dolazi do postepenog rasta broja pristalica zapadnog potrošačkog modela društva. Borba s represijama, mnogostruko preuveličavanim od strane Hruščova, nanela je ogromnu štetu sovjetskoj državi. U vreme Hruščovljevog „otopljavanja“ Zapad je započeo svoj posao na stvaranju pete kolone u SSSR. Od disidenata sa idejnim motivima ili prosto onih koji su podlegli sablazni izgrađivali na silu su buduće „duhovne lidere”, čiji se autoritet razduvavao znacima hipertrofirane pažnje i uvažavanja. Sumnjivim stazama su ih gurali prema vrhu unutar SSSR. Tako je bila formirana brigada uticajnih lica u višim ešalonima upravljačke elite na svim ključnim delovima. Bez te grupacije, koja je kontrolisala sredstva masovne komunikacije i uticala na svest inteligencije, „uspeh” Gorbačovljeve perestrojke nikad ne bi bio moguć.

Dolaskom na vlast Gorbačova, informaciono-psihološki rat protiv SSSR dobio je na zamahu. Ideološki rat za uništenje sovjetske države vodio se protiv svih sistema te države – od armije i privrede, do obrazovanja i zdravstvene zaštite. Moćno oružje za rušenje države, bilo uspostvaljanje sistema potreba koje su mogle biti zadovoljene samo preko Zapada, isto kao i „vrbovanje” pripadnika elite i njeno pretvaranje u antinacionalnu snagu. Pomoću takve elite izvršena je demontaža istorijskog pamćenja, veoma duboko u prošlost, a takođe su ismejani i zamazani najsvetiji simboli koji učvršćuju nacionalnu samosvest. U ljudima su se uporno rasplamsavala protivdržavna osećanja i neprijateljstvo prema glavnim institutima vlasti. Perestrojka je tako i bila zamišljena – kao satiranje našeg istorijskog pamćenja i vraćanje na „autoput civilizacije”. Desilo se to da je u interpretaciji ključnih događaja ruske istorije postala dominantna američka tačka gledišta. Engleski istoričar(ka) Katarina Meridejl (Catherine Merridale) je čak napisala da će: „Baš američka interpretacija biti dominantna u budućoj slici ruske istorije. To je isključivo mirna eksproprijacija, koja lišava naciju sopstvene istorije”.

Pred nastupajuću 1991. godinu sovjetski narod je bio već u znatnoj meri „rasut” – ostala je masa ljudi bez svesti o ličnoj i kolektivnoj volji. Sve do stupanja na vlast Vladimira Putina ruska upravljajuća elita bila je defakto petokolonaška i dejstvovala je ne u nacionalnom interesu, nego u interesu spoljnih upravljača. Zapad je smatrao da je zadatak rasturanja Rusije praktično završen i spremao se još samo da otpraznuje pobedu na olupini preostaloj od Rusije. Zbignjev Bžežinski je 1997. godine u svojoj knjizi Velika šahovska tabla napisao da se Rusija od supersile pretvorila u regionalnu državu „trećeg sveta” postavši previše slaba da bi bila dostojan partner Amerike.

Putin je zaustavio proces spoljne uprave i počeo odstranjivanje najradikalnijih agenata uticaja od vlasti. Pravi šok za Zapad je bilo Putinovo istupanje u Minhenu 2007. godine. On je tada otvoreno izjavio da je Americi pošlo za rukom da ustroji jednopolarni svet, ali da se to vreme završava i da Rusija, koja je uvek imala privilegiju vođenja nezavisne politike, ne planira da se te tradicije odrekne ni ubuduće. Posle minhenske reči usledilo je prinuđivanje k miru Gruzije, podrška Siriji, sazdavanje Evroazijskog ekonomskog saveza i, konačno kap koja je prelila čašu strpljenja Zapada – prisajedinjenje Krima.

putinavijacijaPutin, koji ne želi da bude marioneta, postaje trn u oku koji mora biti uništen (ostranjen od vlasti), a Rusija mora biti kažnjena (uništena?) – takva je presuda hiperimperije, koja je sebi dodelila funkciju svetskog žandarma, sudije i dželata uz stalne pokušaje da legitimizuje svoje nasilje koje praktikuje konstantno i na globalnom nivou. Naočigled svih rađa se novi globalni Hitler, koji se sprema da protiv Rusije započne novi veliki rat, mada je, pošteno govoreći, taj rat on praktično već započeo. U ovim uslovima za Rusiju postoji samo jedan izlaz – suprotstaviti svetskom žandarmu kolektivnu volju konsolidovanog naroda. Danas Putin poseduje neviđeni kredit poverenja (i to ne samo u Rusiji nego i van njenih granica), i na toj bazi je neophodno ujediniti naciju i motivisati/potpaliti ljude opštim velikim delom.

Rekavši „A” u spoljnoj politici, predsednik mora da izgovori i sve ostalo. Ne može se voditi nezavisna spoljna politika ako se u isto vreme primenjuju recepti zapadne makroekonomske politike i dopušta zavisnost od postavki širokog spektra strateški važnih robnih pozicija. Kuda vodi privredu sleđenje zapadnih recepata dobro znamo ne samo na osnovu iskustva latinoameričkih država i iskustava nekih najbližih suseda nego i na sopstvenom nedavnom iskustvu. Dok se za volanom makroekonomske politike i dalje nalaze – po terminima Aleksandra Dugina, koji je pod američkim sankcijama – pripadnici „šeste kolone”, oni koji Putina podržavaju na rečima, a delima guraju Rusiju da bude liberalna i prozapadna, želeći joj da se globalizuje i integriše u zapadni svet, da postane država-korporacija, kojoj bi pravila i zakone propisivao globalni Zapad, koji sve vreme potpaljuje rat s ruskom civilizacijom. Ta „šesta kolona”, iako rečima nikada ne protivreči predsedniku, sve vreme ga delima sputava, blokirajući sve pokušaje na putu zasnivanja samodovoljne privrede. Bez udaljavanja šeste kolone od ekonomskih poluga vlasti država neće moći da izvrši proboj i ostvari suštinski skok u razvoju.

U cilju konsolidovanja nacije, pre svega se mora „nacionalizovati” naša istorija i prestati s praksom širenja radova koji je sramote, a urađeni su uglavnom na bazi finasijskih sredstava dobijenih od stranih stipendija i fondacija. Mi moramo štititi našu Pobedu, izvojevanu u Velikom Otadžbinskom ratu, od bujica laži kojima je obasipaju naši bivši saveznici i mnogo više govoriti i pisati o toj dvoličnoj politici koju su vodili dok su sa nama bili deo antihitlerovske koalicije. Dok su još u životu učesnici Velikog Otadžbinskog rata i njihova deca i unuci, naši neprijatelji su prinuđeni da bujice laži pažljivo doziraju. Ne smemo dozvoliti da praunuci onih koji su ratovali odrastu s iskrivljenim i pogrešnim predstavama o ratu. Vaspitati u njima osećaj ponosa na Veliku Pobedu njihovih predaka – to je dug sadašnjih pokoljenja.

I, na kraju, mora se konačno razvejati svo đubre sa groba Staljina. U toku njegovog vođenja države izgrađene su hiljade zavoda i fabrika, stotine novih gradova, stvorena je i naoružana najsavremenijim oružjem nepobediva Armija i Flota. On je potpuno likvidirao nepismenost i nezaposlenost i dao radnicima veru u pravednost i sutrašnji dan.

Iskustvo Staljinove delatnosti – to je iskustvo o tome kako se stvara nova Zapadu alternativna civilizacija. Iskustvo velikih podviga ostvarenih u uslovima totalne međunarodne izolacije i stalnih vojnih pretnji, to je iskustvo stvaranja supersile i, konačno, to je iskustvo naše Velike Pobede. To što je učinio Staljin za tako istorijski kratak rok nije pošlo za rukom nijednom svetskom lideru. Diskreditacija tog iskustva predstavlja zločin i prema sadašnjosti i prema budućnosti našeg naroda. Zapad zoološki mrzi Staljina još od dana kada su njegovi lideri u godinama rata, kad su, kad se pred njima pojavio, „nejasno zašto stajali u stavu mirno pred njim”. Ta mržnja zapadnjacima nije smetala da do tančina izuče uzroke staljinskih pobeda i da ta znanja praktično primene. Arhitekte japanskog ekonomskog čuda govore da se do dana današnjeg u mnogim velikim japanskim kompanijama koriste parole staljinske epohe. Ponos za svoju istoriju – neophodan je uslov sabornosti i sastavljanja/stvaranja novog tipa ruskog čoveka, sličnog po upornosti i kreativnosti sovjetskom čoveku Staljinove epohe. I ovaj zadatak se mora rešiti u najkraćem roku ili će, kako je Staljin govorio, „nas zbrisati”.

Preveo FILIP RAKE VUKAJLOVIĆ

Zavtra/Pečat

Svet
Pratite nas na YouTube-u