ISTOČNA EVROPA I NOVA AMERIČKA MEĐUSTRATEGIJA U UKRAJINI

ANDREJ MILANOVIĆ Ima li jeftinijeg rata: na Rusiju zastarelim oružjem iz istočnoevropskih magacina u...

ANDREJ MILANOVIĆ

Ima li jeftinijeg rata: na Rusiju zastarelim oružjem iz istočnoevropskih magacina u rukama najveće evropske sirotinje

Sve je više dokaza da SAD naoružavaju režim u Ukrajini posredstvom trećih zemalja, u prvom redu istočnoevropskih. Jednu od tih isporuka obelodanio je podgorički dnevni list Dan u izdanju od 10. aprila, tvrdeći da je 15. februara ove godine transportnim avionom američke vojske u Kijev prebačena izvesna količina naoružanja iz magacina Vojske Crne Gore.

Kako tvrdi Dan, avion C-17, koje izrađuje Boing i koji sliže za prevoz velikih tereta, sleteo je 14. aprila iz NATO baze u Avijanu na podgorički aerodrom Golubovci. Tog i sledećeg dana u avion je utovarano oružje u sanducima dopremljenim kamionima crnogorske vojske. Kako su neimenovani učesnici utovara ispričali novinaru Dana, na sanducima su postojale nalepnice sa mestima odredišta – deo nalepnica nosio je napis Bagdad, a deo Kijev. Avion je uzleteo sledećeg dana – 15. februara u 17.30, a sumnju, kako objavljuje podgorički list, uvećalo je to što kontrola letenja na aerodrormu Golubovci nije upisala odredište leta iako je bilo navedeno da je reč o transportu oružja – donaciji Vlade Crne Gore.

Otkriće Dana potkrepljeno je fotografijom (vidi na vrhu), na kojoj se jasno vidi da je reč o američkom vojnom avionu (napis: US Air Force) sa brojem 3127 i oznakom pripadanja Air Mobility Command, sektoru u američkim vazduhoplovnim snagama zaduženom za transport. Sumnju je uvećalo i to što je crnogorsko Ministarstvo odbrane tek tri dana pošto je teret isporučen objavilo saopštenje u kome je navelo da je reč o donaciji iračkim oružanim snagama, koje se bore protiv Islamske države. Dakle, ni reč o isporuci oružja za Kijev. To je ponovljeno u još saopštenju Ministarstva, izdatom istog dana kad se pojavio tekst u Danu. Priznajući da se radi o transportu „municije i viškova koji nisu neophodni za funkcionisanje Vojske Crne Gore“ i navodeći da je transport organizovan „u saradnji sa Ambasadom SAD u Crnoj Gori“, Ministarstvo je informacije Dana proglasilo „neistinitim, neosnovanim i tendencioznim“, uz zaključak da one „predstavljaju tek jednu od dizinformacija lansiranih iz krugova izvan Crne Gore sa lako prepoznatljivim ciljem“.

ISTOČNOEVROPSKI KANAL NAORUŽAVANjA
Izvori iz Vojske Srbije, kojima raspolaže saradnik Novog Standarda, navode da ova isporuka nije presedan. Naime, tokom februara iz luka Valdanos, kod Ulcinja, i Bar u više navrata brodovima su morskim putem otpremljene veće količine naoružanja nekadašnje JNA sovjetske proizvodnje. Tom prilikom zabeleženo je da su brodovima prevožemni nedirigovani projektili 57mm za borbene helikoptere. Slučajno ili ne, u Crnoj Gori je posle povlačenja savezne armije ostalo oko 12 hiljada projektila tog tipa. Isti izvor navodi da su tokom januara i februara ove godine iz luke Dures u Albaniji ukrajinski brodovi – kontejneri prevozili naoružanje koje je prethodno bilo dopremljeno iz američke vojne baze Bondstil kod Uroševca, na Kosovu.

ukrajinavojska02Transport oružja preko Crne Gore i Albanije, a, po svoj prilici, i ostalih istočnoevropskih zemalja lojalnih NATO događa se, kako vidimo, u trenutku kad se u januaru i februaru u američkoj javnosti vodila široka rasprava o tome da li SAD treba da naoružavaju Ukrajinu kako bi se oduprla „ruskoj agresiji“.

Najtvrđi zagovornici naoružavanja Kijeva američkim oružjem bila je grupa poznata pod nazivom neokonsi, na čelu sa uticajnim senatorom Džonom Mekejnom i pomoćnicom državnog sekretara Viktorijom Nuland. Istu tezu zagovale su i pristalice bračnog para Klinton u američkoj administraciji, na čelu sa Stivim Piferom i Strobom Talbotom, koji je imao važno mesto u Klintonovoj administraciji tokom bombardovanja SR Jugoslavije 1999, kada je na sebe preuzeo ulogu da ubedi Moskvu u nephodnost agresije. „Armersi“, kako su nazvani zagovornici naoružavanja, uglavnom su baratali sa dve grupe argumenata. Jedna se sastojala od tvrdnji da će, ukoliko Kijev dobije savremeno američko naoružanje, to biti u funkciji odvraćanja Rusije i Vladimira Putina od agresivne politike prema Ukrajini. Druga grupa argumenata bila je još opasnija: naime, tvrdilo se da će SAD, ako ostanu po strani, dati loš primer u svetu, gde bi njihovo ostajanje po strani moglo da ohrabri mnoge neprijatelje Amerike.

Realisti u administraciji, međutim – koje je podržao i predsednik SAD Barak Obama – smatrali su da bi to samo rasplamsalo sukob i povećalo neizvesnost, budući da bi direktna pomoć Ukrajini značila prelazak preko ruske „crvene linije“. Džeremi Šapiro sa Brukings instituta tvrdio je da bi naoružavanje Ukrajine, osim što bi eksaliralo sukob, dovelo do znatnog porasta antiamerikanizma u samoj Rusiji, što bi otežalo dugoročne ambicije SAD na tom prostoru.

Žan Tiši iz Karnegijeve fondacije za Evropu imao je veoma „evropske“ argumente: njegov je stav da bi naoružavanje Ukrajine moglo da ugrozi posleratni Pax Americana u Evropi i da se značaj Ukrajine za SAD nikako ne može porediti sa tim rizikom. Eugen Rumer, takođe saradnik Karnegijeve fondacije, predstavljen kao bivši američki obaveštajni oficir za Rusiju, tvrdkio je da ne veruje kako bi naoružavanje Ukrajine moglo da promeni odnos snaga na terenu, nego bi samo produžilo agoniju Porošenkovih snaga. Zbog toga se založio za zamrzavanje sukoba, ali ne i za odustajanje od njega, budući da bi bio nastavljen kad se Ukrajina konsoliduje.

MOBILIZACIJA ISTOKA
Nije slučajno da je Obama pred ovom vrstom argumenata razumeo da su rizici SAD u Ukrajini veći od mogućeg dobitka. Zahtev Angele Merkel da podrži Minsk-2 kod njega je zato naišao na plodno tle – argumenti da otvorenom pomoći Ukrajini rizikuje kontrolu nad bogatijim delom Evrope bili su dovoljno jaki.

porosenkodronSve su to bili razlozi zašto je sporazum o primiru mogao da bude potpisan u Minsku 12. februara. Činjenica je, međutim, da je transport oružja Kijevu, o kome piše podgorički Dan, usledio tri dana posle potpisivanja sporazuma o miru. Činjenica je takođe da se iz magacina gotovo zastarelog oružja u Crnoj Gori i Albaniji ne može ozbiljno povećati ukrajinska vojna moć, kao što bi, na primer, mogla iz francuskih i nemačkih. Naravno, naoružavanje Ukrajine iz tih izvora čak ni Amerikanci ne bi mogle da traže od Pariza i Berlina, posebno ne posle Minskog sporazuma, koji su i Angela Merkel i Fransoa Oland doživeli kao najvitalniji interes svojih zemalja i evropskog mira.

Otuda podgorička pošiljka – i ne samo ona, naravno – svedoči o „postminskoj“ američkoj strategiji u Ukrajini. Sa jedne strane, SAD naoružavaju Kijev iza leđa svojih velikih zapadnoevropskih partnera, kojima se tako nešto sigurno ne može dopasti. Sa druge strane, SAD mobilišu zemlje Istočne Evrope protiv Rusije, uključujući ih postepeno u rat u Ukrajini. Formula je, mora se priznati, perfektna: može li se danas voditi jeftiniji rat od onog koji se vodi iz magacina zastarelog sovjetskog naoružanja u zemljama Istočne Evrope u rukama Ukrajinaca i ostalih siromašnih i opljačkanih žitelja zemalja nekadašnjeg socijalističkog lagera. Ukrajina ulazi u stanje dugotrajnog ni rata ni mira, a Istočna Evropa u stanje dugotrajne antiruske mobilizacije.

Šta to znači? Da, kao što SAD nisu zainteresovane za Ukrajinu, nego za sukob u Ukrajini, tako isto ne mogu biti zainteresovane ni za Istočnu Evropu, koliko za nestabilnost u tom regionu. Nije li to pitanje nad kojim bi danas i Srbija morala da se duboko zamisli, posebno pošto je onako lakomisleno potpisala sporazum IPAP sa NATO?

Svet
Pratite nas na YouTube-u