MUHAREM BAZDULj: OKEANSKO OSEĆANjE

Afere u Vojsci Srbije i oko nje koriste se za dokazivanje teorije da je...

Afere u Vojsci Srbije i oko nje koriste se za dokazivanje teorije da je Vojska u potpunom raspadu i da jedino članstvo u NATO može da joj pomogne

Svaki pravi bibliofil i ljubitelj književnosti je pomalo sujeveran i veruje da ponekad sve kao da se uroti da mu pomogne da dođe do knjige koja bi mogla da ga zanima. Tako sam se prošle godine, poslednjeg dana Sajma knjiga, posve slučajno još jedanput zatekao na onoj galeriji gde stoluju antikvari i, mada sam prethodne nedelje nekoliko puta dugo rovario po svim štandovima, tek tad mi je pod ruku došla knjiga Entonija Roudsa iz 1956. godine pod naslovom „Kud Turčin prođe”.

Reč je o putopisu kroz Bosnu i Hercegovinu, fascinantnoj reportaži jednog Engleza koji nedugo nakon Drugog svetskog rata putuje za njega egzotičnim krajevima, od Ljubuškog, preko Mostara, Konjica, Fojnice, Jajca i Travnika, pa do Sarajeva. Usput obilazi pijace, manastire, srednjovekovne nekropole, da bi se na samom kraju svog putovanja, u Sarajevu, susreo sa reis-ul-ulemom, verskim poglavarom jugoslovenskih muslimana. Ovaj je studirao u Hajdelbergu, a posle studija je neko vreme proveo u Engleskoj, te dobro govori engleski jezik, makar i sa nemačkim akcentom. U jednom trenutku, pošto su se kroz razgovor već zbližili, Englez kaže reisu kako je srećan što Jugoslavija i Velika Britanija gaje veoma dobre bilateralne odnose, te da se nada kako će Jugoslavija uskoro ući u NATO, odnosno, kako je doslovno rekao, „Atlantski pakt”.

Reisu se, međutim, ta ideja nije dopala. „Kakve veze mi imamo s tim okeanom?!”, uskliknuo je. Englez nije odustao, te mu je objasnio kako je NATO samo imenom vezan za Atlantski okean, a kako je geografski mnogo širi, kako sve članice NATO-a imaju iste prijatelje i iste neprijatelje, te kako je, uostalom, i Turska članica NATO-a. Pominjanje Turske nije, međutim, odobrovoljilo starog efendiju. Nisu to više oni Turci iz moje mladosti – tako je rekao.

Knjiga stara skoro šezdeset godina dobro je očuvana i deluje kao da je štampana pre godinu-dve. Geopolitički kontekst takođe nije previše drugačiji. Zemlje članice NATO-a i dalje imaju iste prijatelje i iste neprijatelje ili se tako barem zvanično tvrdi. Republika Srbija, kao pravna naslednica Jugoslavije, još nije ušla u NATO, mada se mnogi nadaju da hoće. Pitanje NATO-a je, politički gledano, zapravo pitanje svih pitanja na zapadnom Balkanu.

U intervjuu koji je pre nekoliko dana dao za „Politiku”, odgovarajući na pitanje o mogućnosti ulaska Bosne i Hercegovine u NATO, Mladen Ivanić, predsedavajući Predsedništva BiH, kazao je: „Mogu samo ponoviti da u NATO možemo ući samo ako i kad u taj savez uđe Srbija. Jasniji stav od tog ne može. Svaka druga opcija podrazumevala bi podelu srpskog naroda. Ne trebaju nam referendumi. Tu temu zapravo ne treba ni otvarati, jer za članstvo BiH u NATO-u nema uslova sve dok Srbija nije u tom savezu.”

Takođe, ključni sukob oko „identitetskih pitanja” u Crnoj Gori u praksi se ispoljava kao sukob oko članstva u NATO-u: blok okupljen oko Đukanovića uz bošnjačke i albanske partije zalaže se za članstvo, dok se (uglavnom srpska) opozicija protivi. Razložno je pretpostaviti da bi u slučaju da Srbija odluči da uđe u NATO podrška za članstvo Crne Gore bila praktično stopostotna.

U kontekstu dnevnopolitičke pragme i racionalne analize, lako bi, dakle, bilo braniti tezu da je za Srbiju bolje da uđe u NATO. Uostalom, i Emir Kusturica, valjda poslednji čovek koga bi mogli da optuže za naklonost NATO-u, u prošlogodišnjem intervjuu za NIN je izjavio: „Mislim da nećemo moći dugo da glumimo nezavisnost. Neće se moći preživjeti bez priklanjanja ili jednom ili drugom carstvu. Vojno bi valjalo ostati neutralan, ali Evropa podrazumeva NATO, iako uvek tvrdi drukčije. To je jedan od uslova koji vodi ka Evropskoj uniji. Ali mi smo naučili da živimo pod Titom, pa valjda ćemo i pod NATO-om.”

S moralne i emotivne strane, naravno, tu tezu je mnogo teže braniti. Otud valjda i ne postoji nijedna relevantna politička partija u Srbiji koja se otvoreno zalaže za članstvo u NATO-u. Lakše bi, čini se, bilo naći političara koji bi rekao da treba priznati Kosovo, nego onog koji bi kazao da treba ući u NATO.

Ako znamo da barem u poslednjih dvadeset godina nijedna zemlja nije ušla u EU, a da prethodno nije ušla u NATO, i ako znamo da se u oficijelnim političkim saopštenjima EU-perspektiva smatra jedinim ozbiljnim faktorom stabilnosti za Balkan, jasno je i da se ideja o Srbiji kao potencijalnoj članici NATO-a ozbiljno razmatra i u Beogradu i u Briselu i Vašingtonu. Imajući, međutim, u vidu stav stanovništva, čini se kako je generalno prihvaćen stav da to može da se ostvari jedino ako se predstavi kao neminovnost i „gotova stvar”. U tom smislu, i različite afere koje se poslednjih meseci dešavaju u Vojsci Srbije i oko nje očito se koriste kao argumenti u pokušaju dokazivanja teorije da je Vojska u potpunom raspadu i da je jedino što može da joj pomogne da se uozbilji članstvo u NATO-u.

Pre stotinak godina, Romen Rolan je skovao termin „okeansko osećanje”, pokušavajući da da pravo ime osećanju povezanosti s celim svetom, osećanju večnosti i duševnog mira za koje je tvrdio da je u korenu svih religija. Vera u spasilačku ulogu NATO-a, odnosno Atlantskog saveza, na Balkanu je legitimna, ali bi njeni vernici mogli, ako ništa drugo, otvoreno i argumentovano da je propovedaju. Uzaludne su im nade da postoji neka vrsta „okeanskog osećanja” koja može da se pretoči i u pronatovski sentiment. Veća im je šansa da pokušaju s „okeanskim znanjem”, s racionalnim razmišljanjem, „ne može šut sa rogatim” i u tom stilu. Četrnaeste nije prošlo dvadeset osmog juna, četrdeset prve nije prošlo dvadeset sedmog marta, ali treći put će možda proći. Treći put, kažu, i bog pomaže.

Izvor Politika, 19. 04. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u