nikolazivkovic01

KNjIGA O NACISTIČKOJ DIPLOMATIJI I RAZLIKA U STRADANjU JEVREJA U SRBIJI I HRVATSKOJ *

NIKOLA N. ŽIVKOVIĆ Zašto antisemitizam u Srbiji najviše podgrevaju oni koji sebe nazivaju “jeverejskim...

NIKOLA N. ŽIVKOVIĆ

Zašto antisemitizam u Srbiji najviše podgrevaju oni koji sebe nazivaju “jeverejskim prijateljima”

Savezna Republika Nemačka, kao što se vidi, preveo sam kao „Zapadna Nemačka” da ne dođe do zabune. Jer i današnja ujedinjena Nemačka ima isto ime. A knjiga se bavi istorijom nemačke diplomatije između 1933. i 1970, a ona se ne odnosi na Demokratsku Republiku Nemačku, dakle Istočnu, već na Zapadnu, sa glavnim gradom Bonom. Čim se knjiga pojavila, izazvala je veliko interesovanje javnosti. Nedeljama i mesecima po štampanju tog obimnog dela (skoro 900 strana) vodila se žučna diskusija kako u nemačkoj stručnoj štampi tako i u najuglednijim nemačkim novinama. Godine 2012. knjiga je štampana u u džepnom izdanju (Pantheon, München, 2012). Osvrnuću se samo na najvažnije momente te polemika, dok ću najviše prostora posvetiti, razume se, onim delovima knjiga koje govore o odnosu Nemačkog ministarstva inostranih dela prema Srbiji i srpskom narodu.

Do sada je posle Drugog svetskog rata napisano nekoliko zapažnih radova na tu temu:

Gerald Reitlinger, The Final Solution. The Attempt to Exterminate the Jews of Europe, 1939-1945, London 1953;

Paul Seabury, The Wilhelmstrasse. A Study of German Diplomats Under the Nazi Regime, Berkeley und Los Angeles 1954;

Léon Poliakov und Joseph Wulff, Das Dritte Reich und die Juden. Dokumente und Aufsätze, Berlin 1955;

Raul Hilberg, The Destruction of the European Jews, New York 1961;

Christopher R. Browning, The Final Solution and the German Foreign Office. A Study of Referat D III of Abteilung Deutschland 1940-1943, New York 1978;

Hans-Jürgen Döscher, Das Auswärtige Amt im Dritten Reich. Diplomatie im Schatten der „Endlösung“, Berlin 1987.

Studija četvorice istoričara nastala je kao rezultat jednog skandala, a njega je izazvao tadašnji nemački ministar inostranih dela Joška Fišer. Naime, godine 2004. umro je jedan nemački ambasador po imeniu Franc Krapf (Franz Krapf). Uobičajno je da se u internim spisima pomene preminuli kolega i da se sa nekoliko lepih reči opiše njegov život i višedecenijski rad u službi nemačke diplomatije. Fišer je, međutim, odbio da to učini. To je obrazložio činjenicom da je Krapf ne samo bio član nacističke stranke, već da je nosio uniformu esesovca (SS).

FIŠEROVA KOMISIJA

Ovaj potez Fišera izazao je talas protesta u Nemačkom ministarstvu inostranih poslova. Kada je već odbila „firma“ da objavi čitulju, našlo se nekoliko njegovih kolega i, sada kao privatna lica, sakupili novac i nemački mediji su je objavili. Fišer je to ocenio kao provokaciju, te je rešio da sazove komisiju istoričara. Dao im je zadatak da ocene rad nemačkih diplomata u vreme Trećeg Rajha.

Obrazloženje je glasilo, da je studija potrebna jer nedostaje jedan reprezentativan opšti pregled istorije „AA“, kako se skraćeno na nemačkom piše Nemačko ministarstvo inostranih dela (Auswärtiges Amt).

Zbog čega je ovo poglavlje nemačke nedavne prošlosti tako kontraverzno? Zato što se među svim nemačkim instutucijama Trećeg Rajha AA smatrao najmanje „zaraženim“ virusim nacizma. Tako mnoge nije ni čudilo da je veliki broj diplomati iz Hitlerovog doba kratko posle konca Drugog svetskog rata primljen u diplomatiju Zapadne Nemačke (formirana 1949), ili, kako njen puni naziv glasi, Savezna Republika Nemačka (Bundesrepublik), sa glavnim gradom Bonom (Bonn).

istoricarinemackadiplomatijaStudija je rezultat rada četvorice međunarodno priznatih istoričara: Koncea, Fraja, Hejsa i Cimermana (Eckart Conze, Norbert Frei, Peter Hayes und Moshe Zimmermann; na slici iznad sa Gvidom Vesterveleom, u sredini). Ekart Konce je profesor istorije na univerzitetu u Marburgu. Objavio je zapaženu knjigu Die Suche nach Sicherheit. Eine Geschichte der Bundesrepublik von 1949 bis in die Gegenwart, München 2009. Norbert Fraj je profesor univerziteta u Jeni (Universität Jena). Koautor je dela koje je izazvalo veliko interesovanje Flick. Der Konzern, die Familie, die Macht, München 2009. Piter Hejs je američki profesor i to sa Northwestern University Evanston, Illionois. Autor je knjige Handbook of Holocaust Studies, Oxford 2010. Moše Cimerman, izraelski istoričar, profesor je sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu. Njegovo najvažnije delo zove se Deutsche gegen Deutsche Das Schicksal der Juden 1938-1945, Berlin 2008.

DIPLOMATIJA I JEVREJSKO PITANjE

Odmah na početku knjige, u predgovru, autori skreću pažnju da je rezultat njihovog rada porazan za AA. Naime, u novoj Saveznoj Republici Nemačkoj dugo se negovao i čuvao mit o „posebnoj ulozi Nemačkog ministarsva inostranih poslova tokom Hitlerove diktature: većina diplomata iz vremena Hitlera i Ribentropa bili su zapravo tajni protivnici nacističke diktature. No oni su ostali na svojim dužnostima kako bi sprečili da se dogode još strašnije stvari. Pomenuti autori veruju da im je pošlo za rukom da ovaj mit, ovu legendu, zauvek sahrane i unište. Četvorica istoričara veruju da su pronašli dovoljno dokumenata koji pokazuju i dokazuju da Ministasvo inostranih dela u Berlinu ili, kako se populrano zove, „das Amt in der Berliner Wilhelmstraße“) od samog početka aktivno učestvovalo u sistematskom uništavanju Jevreja.

Činjenica je da je posle 1945. veoma mali broj nemačkih diplomata zbog takvog kriminalnog ponašnja odgovarao pred sudom. Zato se i moglo dogoditi da su mnogi Hitlerovi diplomate nastavili da rade svoj posao i posle proglašnjea SR Nemačke. Konrad Adenauer jasno je kazao da u Bonu ne želi restauraciju nacističke diplomatije iz berlinske ulice Vilhelm, već da je njemu iznad svega stalo da osnovu diplomatskog kadra čine „iskusani službenici stare pruske škole“. Kada su Adeanuera pitali zbog čega je iz starog režima preuzeo toliko broj diplomata, odgovorio je sledeće: „Čovek ne prosipa prljavu vodu, ako nema čiste“. Ideja je bila da se iz službe isključe samo kompromitovani diplomate koji su svim srcem prihvatili nacističku ideologiju. Da li je to urađeno temeljno, dosledno i kako treba, to je drugo pitanje.

Glavna zamerka, što se koncepta i sadržaja tiče, odnosi se na činjenicu da su četvorica istoričara glavnu pažnju posvetili ulozi AA u uništavanju Jevreja. Kao da u ratu nisu stradali i drugi. O tome ubedljivo govori knjiga Kerfera (Daniel Koerfer: Diplomatenjagd: Joschka Fischer, seine Unabhängige Kommission und Das AMT). On zamera četvorici autora da nisu napisali „podrubnu i sveobuhvatnu istoriju Nemačkog ministarstva inostranih dela u vreme nacista, već su se isključivo ograničili na proučavanje genocida nad Jevrejima i nemačkoj diplomatiji, koja je bila uključena, pa i aktivno učestvovala u tom poslu.

Kerferova zamerka je tačna. Procentualno je, na primer, stradalo daleko više Belorusa, nego Jevreja. Kao rezultat Nemačke agresije, Rusi su izgubili preko dvadeset miliona ljudi, dok su Srbi stradali otprilike kao i Jevreji, ako se uzme u obzir procentualni gubici. Pa ipak, Zapad, pa i ova knjiga, kada je reč o stradanju u Drugom svetskom ratu, u devedeset osto slučajeva govori samo i isključivo o Jevrejima. Nije dobro da se stvara lista žrtava prvog i drugog reda. To, najzad, nije dobro ni za same Jevreje.

No jednu stvar nijedan ozbiljan istoričar ne može da porekne, a to znači da je das Auswärtige Amt bio u velikom broju slučajeva direktno odgovoran za zločine koje su se dogodili u vreme Trećeg rajha“.

DIPLOMATE I OTPOR HITLERU

U uvodu knjige daje se biografska skica nemačkog diplomate Frica Kolbea (Fritz Kolbe). On je jedan od malobojnih državnih službenika koji je 1933. dao ostavku jer se nije slagao sa politikom Adolfa Hitlera. Posle Drugog svetskog rata Kolbe nije mogao da se ponovo zaposli u zapadnonemačkoj diplomatiji jer je „svoju otadžbinu u teškim vrmenima ostavio na cedilu“. Slovom, diplomate iz vremena Hitlera i Ribentropa sprečile su Kolbea da se zaposli u diplomatiji Zapadne Nemačke.

Četvorica autora knjige počinju godinom 1933, kada je Hitler došao na vlast. Pritisak nacista odmah je počeo da oseća u svim državnim institucijama. Razume se, nije osalo pošteđeno ni Ministarstvo inostranih poslova. Samo je mali broj diplomata delovao hrabro i dosledno. Svetao primer predstavlja Fon Pritvic (Friedrich von Prittwitz und Gaffron). On je tada bio nemački ambasador u Vašingtonu. Imao je svega 49 godina, a tada je predstavljalo retkost da u tom dobu neko postane ambasador, i to na tako važnom mestu.

Kolbe i Fon Pritvic predstavljaju izuzetak. Kako se ponašala većina nemačkih diplomata? Ne mali broj aktivno je učesvovao u Hitlerovom programu. Šef AA bio je Ribentrop (Joachim von Ribbentrop), i on se u svojoj politici od 1938. potpuno oslanjao na podršku Hitlera, Himlera i njegove elitne eses-jedinice. Osuđen je na smrt na Nirnberškom procesu i obešen u oktobru 1946.

No ostaje činjenica da je znatan deo AA lebdeo između pasivnog otpora i uspešnog prilagođavanja. U njih autori ubrajaju vodećeg diplomatu tog vremena: Vajcekera (Ernst Freiherr von Weizsäcker). Njegov sin Rihard bio je do 1984. gradonačelnik Zapadnog Berlina a potom punih deset godina i predsednik SR Nemačke.

Iz dokumenata i ličnih beleški vidi se da je Ernst Vajceker bio rezervisan prema režimu Adolfa Hitlera, no nije se rešio na aktivan otpor nacističkom režimu. On je bio, odmah posle Ribentropa, drugi čovek u Ministarstvu inostranih dela (Staatssekretär Ernst von Weizsäcker, 1882-1951). Godine 1938. postao je državni sekretar u AA. Često je dolazio u sukob sa Ribentropom i nacističkom partijom. Kako su autori ubedljivo pokazali, Vajceker je dolazio u sukob oko taktike i pitanja kompetencije, a veoma retko oko samog političkog sadržaja. U tom smislu Vajceker je delio mišljenje svog šefa Ribentropa. Slagao se sa Hitelrom i po pitanju revizije nemačko-poljske granice. Sa druge strane, iz dokumenata se vidi da je Vajceker bio protiv toga da Nemačka povede rat protiv Londona i Moskve i protivio se planovima nacista, da Nemačka zavlada svetom. Isto tako se iz dokumenata vidi da je delio jasne antipatije prema Jevejima, a naročito su mu bili antipatični „Istočni Jevreji“ (Ostjuden), dakle, ruski, poljski i rumunski. Kada je Nemačka napala Poljsku, jedan njegov sin je poginuo već drugog dana rata – 2. septembra 1939 – pa se tako Vajceker našao u situaciji da krene primerom svog sina, te da ga njegova smrt na neki način obaveuje, odnosno da mu je dužnost da služi zemlji i narodu.

aaU takozvanom procesu “protiv ulice Vilhelm”, koji je održan 1948/49, na optuženičkoj klupi našlo se osam pripadnika nemačke diplomatije. Vajceker je osuđen na sedam godina zavora. Za advokata je imao svog sina Riharda. Nosioci nacionalsocijalizma, kao i svi radikalni pokreti, bili su uglavnom mladi ljudi, u velikoj meri fanatici, dok svet diplomata pre pripada starijem konzerativnom sloju društva. Već i ta činjenica govori da oni nisu mogli da budu uzor nacistima.

KONTINUITET SA NACIZMOM?

Aktivan otpor nacističkom režimu od strane nemačkih diplomate bio je redak, sporadičan i ograničio se na svega nekoliko ličnosti. Pored već pomenutih Kolbea i Fon Pritvica, evo još nekih: Hasel (Ulrich von Hassell), Trot (Adam von Trot), Heften (Hans von Haeften), Bernštotf (Albrecht Graf von Bernstorff), Fajne (Gerhart Feine).

Autori su pokušli da nađu kontinuitet između stare nemačke diplomatije, između Vilhelmove ulice i Bonskog ministarstva inostranih poslova. Ovde je Fraj izgleda u pravu kada tvrdi da su mnogi suviše kompromitovani diplomati iz vremena Ribentropa posle Drugog svetskog rata služili u zapadnonemačkim ambasadama širom arapskog sveta.

I najžešći kritičari, međutim, slažu se u jednom. Delo četvorice istoričara donelo je mnogo novih i zanimljivih podataka, kako kaže istoričar Šefer-Noske (Schäfer-Noske). Po njemu, mnoge stvari ugledale su po prvi put svetlo dana, izašavši iz mraka podruma diplomatskih arhiva. Šefer-Noske ubraja se u uvažene kritičare tog dela, ali istovremeno je spreman da prizna i vrednosti studije. On naročito hvali onaj deo knjige, koji su obradili profesori Fraj i Cimerman.

Slovom, nema sumnje da su mnogi nemački diplomate svojim delovanjem tokom Drugog sveskog rata doprineli uništavanju Jevreja. U deportaciji Jevreja, recimo u Francuskoj, istakao se Abec (Otto Abetz), a u Rimu Ran (Rudolf Rahn).

U knjizi je opisan i primer Fajna (Gerhart Feine). On je od marta 1944. bio nemački amasador u Budipmpešti. Zajedno sa švajcarskim diplomatom Lucom (Carl Lutz), Fajne je pružio utočište mnogim proganjanim Jevrejima i time ih spasao od deportacije i smrti. No drugi nemački diplomata u Budimpešti, Vezenmajer (Edmund Veesenmayer), aktivno je učestvovao u deportaciji i uništavanju mađaskih Jevreja.

SRBIJA, GRČKA I MAĐARSKA

Neku vrstu kooreferata na knjigu četvorice autora napisao je, kako je već pomenuto, berlinski istoričar Kerfer (Daniel Koerfer: Diplomatenjagd. Joschka Fischer und seine Unabhängige Kommission und ‘Das AMT’; Strauss Medien & Edition, 2013 Potsdam. 544 S.) Njegova knjiga je veoma korisna za sve one koji se bave tom temom jer je uspeo da ispravi neka očevidna preterivanja. I on se slaže sa tvrdnjom da je u Nemačkom ministarstvu inostranih poslova bilo malo heroja koji su pružili aktivan otpor nacističkom režimu. Ali isto tako ne stoji da su službenici AA odigrali glavnu ulogu u uništavanju Jevreja. Većina njih se prilagodila novim uslovima, bili su karijeristi i prosto su izvršavali naređenja koja su dolazila iz berlinske centrale. U Poljskoj i okupiranim delovima Sovjetskog Saveza AA  je bio uglavnom bez uticaja.

Kako je i Nirnberški proces dokazao, glavni protagonisti holokausta jesu ova trojka – Hitler, Himler i Hajdrih. Većina onih nemačkih diplomata koji su aktivno učestvovali u deportaciji Jevreja ne pripadaju staroj gardi, dakle, iz vremena Vajmarske republike, već su primljeni u AA na zahtev Hitlera i ostalih vodećih glavešina nacističke države. Sve ovo je interesantno za one koji se bave nemačkim odnosima. Dakle, taj deo knjige zapravo govori o nemačko-nemačkim problemima, kada je u pitanju suočavanje sa sopstvenom prošlošću.

No vratimo se recenziji knjige Istorija Nemačkog ministarstva inostranih dela. Njena velika zasluga sastoji se u sledećem: ako su nemački diplomate krivi da su aktivno učestvovali u uništavanju Jevreja, onda se to svakako odnosi „na Srbiju, Grčku i Mađarsku“. Za našu javnost, prirodno, najvažniji su oni delovi koji se odnose na našu zemlju. Evo što se tu kaže: „Srbiju i Grčku Hitler je vojno osvojio. Posle toga u tim zemljama instalirana je nemačka vojna uprava. Srbija i Grčka stajale su pod nemačkom okupacijom… Kao opunomoćeni predstavnik Nemačkog ministarstva spoljnih poslova za Srbiju, imenovan je Bencler. On je na osnovu Hitlerovog ukaza od 28. aprila 1941. bio odgovoran za rešavanje svih pitanja u Srbiji – ali u dogovoru sa šefom štaba vojnih vlasti.“

hitlerprincipSlovom, posle brzog sloma jugoslovenske kraljevske armije, Nemci su u Srbiji uspostavili vojnu upravu, a Bencler i Turner bili su vrhovni arbitri po svim pitanjima. Bencler je bio u diplomatskoj službi od 1919. On je morao od početka da sarađuje sa Haraldom Turnerom. Turner je bio šef uprave štaba pri vojnom komandantu. Najvažniji zadatak im je bio da „spreče aktivnost srpskih političkih elemenata“, kako stoji u pomenutom Hitlerovom ukazu.

MRTAV SRBIN DOBAR SRBIN

Od nemačkih diplomata važnu ulogu na Balkanu igrali su Nojbaher (Hermann Neubacher) i Vezenmajer (Edmund Veesenmayer). Nojbaher je od 1940. imao svoje sedište u Rumuniji, a od septembra 1943. prešao je u Beograd. Vezenmajer je bio akreditovan u Budimpešti.

Posle brzog sloma Jugoslovenske armije Berlin je zahtevao da se u krnjoj Srbiji formira vlada koja bi bila odgovorna za red i mir te imala da vodi računa o snabdevanju hranom nemačke okupacione sile. Tako je 28. avgusta 1941. formirana srpska vlada na čelu sa generalom Milanom Nedićem. Turner je očevidino u očima Berlina bio suviše „mek“ prema okupiranoj Srbiji. Naročito je njim bio nezadovoljan svemoćni Himler. On principijelno nije verovao srpskim sagovornicima i uskoro je izdejstvovao da Turnera zameni Majsner. Njegov slogan je glasio: „Samo mrtav Srbin je dobar Srbin“.

No ova kadrovska promena u Beogradu očevidno nije bila najbolje rešenje. Sa ovom maksimom Majsner je imao malo uspeha protiv srpskog otpora. Vezenmajer i Majsner 8. septembra 1941. javljaju Ministarstvu inostranih dela u Belinu: „Dokazano je da su u brojnim sabotažama učestvovali i Jevreji. Zbog tog razloga moramo da odstranimo svo muško jevrejsko stanovništvo. Njihov broj iznosi oko 8 000.” Dva dana kasnije Bencler i Vezenmajer poslali su oštar telegram u Berlin: „Brzo i drakonsko rešavanje jevrejskog pitanja jeste stvar koju treba da najhitnije rešimo.“ Dvadesetosmog septembra 1941. uporni Bencler obratio se direktno svom šefu Ribentropu: „Neka mi bude dozvoljeno da Vas podsetim, da mi je u Fušlu izričito bila obećana Vaša pomoć kako bih mogao da pošaljem u koncentracione logore u Nemačkoj: Jevreje te masone i one Srbe koji simpatišu Engleze“.

Benclerove molbe ubrzo su uslišene: 16. oktobra 1941. Berlin je poslao tri svoja čoveka: Zura, Suška i Rademahera. Rademaher je kao cilj putovanja naveo „likvidaciju Jevreja u Beogradu“. U njegovom izveštaju od 25. oktobra 1941. kaže se sledeće: „Jevreji, muškarci, postreljani su do konca ove nedelje. Ovim je jevrejski problem rešen.“ A 23. maja 1942. Rademaher je opisao jevrejsko pitanje kao nešto što više nije akutno“.

Upravo ovaj deo izveštaja izazvao je najviši stepen zaprepašrenja i medijske pažnje u Nemačkoj kada je knjiga objavljena pre nešto više od četiri godine. Naime, da je nemački diplomata u jesen 1941 tražio da mu se plate putni troškovi premda mi je cilj bio „likvidacija Jevreja u Beogradu“. Štampa je to odmah prevela na jasan i razumljiv nemački: „Nemačko ministarstvo inostranih poslova ubijanje ljudi ubrajalo je i računalo kao ‘službeni put’“.

HITLEROV ANTISRPSKI KOMPLEKS

Na sličan način teklo je i uništavanje Jevreja u Grčkoj. Nemački konzul u Solunu Šenberg naročito se istakao u deportaciji i likvidaciji solunskih Jevreja. Međutim, predstavnik Nemačkog ministarstva inostranih dela u Atini Altenberg nimalo nije delio oduševljenje Šenberga. Altenberg je pokazao veliku ličnu hrabrost jer je odbio ponudu svemoćnog Himlera da pristupi eses-formacijama. Da li je Altenberg mogao više da učini za solunske Jevreje? Jedan drugi nemački diplomata, Herman Nojbaher u svom izveštaju od juna 1941. protestovao je protiv užasnih zločina ustaša prema Srbima, Jevrejima i Romima. Majsner je počinio mnoge zločine prema srpskom civilnom stanovništvu. Nojbaheru je pošlo za rukom tek u martu 1944. da smeni krvoločnog Majsnera… Kada je dospeo u američko zarobljeništvo, Nojbaher je dao sledeći gorak rezime svoje misije na Balkanu: „Hitler je imao romantičan, antisrpski kompleks, a izvor njegovog stava potiče iz vremena ubistva nadvojvode Franca Ferdinanda u Sarajevu, u junu 1914. godine. Zbog toga je njegov koncept Balkana bio prohrvatski i probugarski. Sa druge strane, Ribentrop nije imao pojma o Balkanu“.

Nojbaher je uspeo da se u septembru 1943. izbori da se ukinu drakonske kazne protiv civilnog stanovništva u Srbiji, a pre svega streljanje talaca. Valja konstantovati da je on to uradio iz pragmatičnih razloga, a ne humanitarnih. Vojnim nemačkim vlastima u Srbiji savetovao je da u svojoj politici prema civilnom stanovništvu budu obazriviji i da primenjuju silu samo u nuždi.

Kad se govori o Jevrejima u Beogradu i Srbiji, vidimo da su u prvoj fazi (od avgusta do novembra 1941. godine) najviše stradali muškarci. Egzekutori su bili snage Gestapoa i Vermahta. U drugoj fazi, od decembra 1941. do maja 1942. godine, ubijani su starci, žene i deca. Jevreji su internirani u logor na Sajmištu (Judenlager Semlin), gde su ubijani gušenjem u gasnom kamionu.

Toliko o Srbiji u dokumentima Nemačkog ministarstva inostranih dela. Šta se kaže o ostalim delovima nekadašnje Jugoslavije? Najviše ima reči o Hrvatskoj. Interesantno da se u na nekim mestima u knjizi Hrvatska pominje kao „saveznik“, a na drugim kao „vazalna država“. Tako na 276. strani stoji: „Pored slovačke države, u aprilu 1941. stvorena je još jedna vazalna država Trećeg Rajha: Hrvatska“.

pavelichitlerVeć je 3. aprila 1941. u Zagreb stigao visoki predstavnik Berlina Vezenmajer. U generalnom konulatu Nemačke sastao se sa Vladkom Mačekom. Hrvatski političar nije pokazao spremnost da se odvoji od jugoslovenske vlade u Beogradu i odbio je da proglasi Nezavisnu Državu Hrvatsku. Kratko posle toga Nemačka je podržala fašisitički ustaški pokret.“

GENOCID NAD SRBIMA U NDH

Progon Srba u Hrvatskoj predstavljao je „deo brutalne antisrpske kampanje ustaša, koji je počeo već u aprilu 1941, a u leto godine 1941. ta kampanja pretvorila se u pravi teroristički talas. Taj proces pratio je sa velikom zebnjom Kašeov zamenik Trol-Obergfel. On je 10. jula 1941. poslao izveštaj koji govori o pogormima i upozorio je da bi taj teror protiv Srba mogao da izazove nemire u Hrvatskoj. Njegov šef Kaše na taj teror Hrvata gledao je „mnogo opuštenije“.

Od strane nemačkih vojnih i policijskih snaga u Bosni i Dalmaciji stizale su u Berlin – i to preko nemačkog poslanika Zigfrida Kašea – često oprečne vesti o saradnji sa pojedinim lokalnim ustanicima. Nemci su, po pravilu, više sarađivali sa partizanima, a Italijani sa četnicima. Iz centrale, iz Berlina, od strane samog Ribentropa 21. aprila 1943. stigao je telegram, u kome stoji, da je „za nas važno da se unište kako četnici tako i partizani“.

Progon hrvatskih Jevreja počeo je odmah po osnivanju NDH uz brojne antijevrejske zakone. Preko polovina Jevreja oterano je u koncentracione logore, koji su se nalazili u nadležnosti lokalnih vlasti. Većina Jevreja je tamo umrlo. Sama hrvatska vlada je u više navrata zahtevala preko Kašea od nemačkih vlasti da ih deportuju. Od Nemačkog ministarstva inostranih dela nemački poslanik obavešten je da su Italijani počeli da štite hrvatske Jevreje od ustaša“. Prilikom progona hrvatskih Jevreja Italija se ponovo pokazala kao „remetilački faktor“. Hiljade Jevreja pobeglo je u italijansku zonu Hrvatske i u Bačku i Baranju, koju je anektirala Mađarska. „Hrvati su bili spremni da plate 30 nemačkih maraka za svakog deportovanog Jevreja. Dvadesetdrugog aprila 1944. nemački poslanik u Zagrebu Kaše informisao je Berlin da je „jevrejsko pitanje“ u Hrvatskoj uglavnom rešeno. Sa strane hrvatskih vlasti mere preduzete protiv Jevreja naišle su na potpuno razumevanje“.

Ovim bih završio prikaz knjige Istorija Nemačkog ministarstva inostranih dela – nemački diplomati u vreme Hitlera i Savezne Republike Nemačke. No, kako se ova tema zloupotrebljava u naše vreme i instrumentalizuje u političke svrhe, čitaoci mi, verujem, neće zameriti, ako i o tome kažem nekoliko reči.

Koristeći povoljnu konjukturu i činjenicu da su Srbi u poslednje dve decenije bili satanizovani na Zapadu zbog građanskog rata koji se od 1991. do 1995. vodaio na prostoru bivše Jugoslavije, neki hrvatski publicisti i političari žele da napišu nove udžbenike iz istorije, naročito iz Prvog i Drugog svetskog rata. Osvrnuću se samo na dva primera – „priču o Beoradskom sajmištu“ i onu kako je „Srbija (je) očišćena od Jevreja“.

SAJMIŠTE NEMAČKI LOGOR

Ne treba da ništa da izmišljamo, dovoljno je da pažljivo pročitamo nemačke dokumente. Recimo, studiju četvorice eminentnih istoričara. Šta nam oni kažu? I u Srbiji i u Hrvatskoj bilo je progona, streljanja, deportacije i ubijanja Jevreja. To je činjenica. Razlika je, naravno, u tome da su u Srbiji to radili Nemci. Sajmište je pretvoreno u logor namenjen za internaciju i istrebljivanje Jevreja sa prostora okupirane Srbije. Osnovala ga je decembra 1941. godine nemačka okupaciona vlast. Tačno se pominju imena. Naročito se se istakla dvojica – Bencler i Rademaher.

U Hrvatskoj su Jevreje ubijali sami Hrvati. Da li je Hrvatska bila suverena ili vazalna država? Bez obzira kakav odgovor ispadne, u svakom slučaju, imala je svoju vladu, vojsku, policiju. Koncentrcioni logori bili su pod kontrolom samih Hrvata, od stražara, dželata od komandanta logora. Slovom, hrvatske vlasti su same rešile jevrejsko pitanje ili su, kada je u pitanju deportacija Jevreja, to radili u saradnji sa Nemcima.

Srbija je, kao Grčka ili Poljska, bila okupirana. A takav pravni položaj ne dozovljava vladi, pa dakle ni Nedićevoj, nikakve pomisli o nekoj samostalonoj spoljnoj ili unutrašnjoj politici, pa ni o uništavanju Jevreja.

Da se Sajmište danas nalazi u Srbiji to, razume se, ne dokazuje da je Srbija u bilo kom obliku odgovorna za to mesto zločina. Zemun je, da i to pomenem, u to vreme pripadao Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Ali, i da je bio u sastavu Srbije, time se ne bi ništa izmenila istorijska slika tog vremena. Najzad, Aušvic, danas Osvjenćin, nalazi se u Poljskoj. Pa nikom ne pada na pamet da optuži Poljsku zbog koncentracionog logora Aušvic.

dusegupkaJednom rečju, u pitanju je najodvratniji pokušaj prekrajanje istorije, i to uz pomoć poluistina do drskih i bezumnih lažih. Da u tome učestvuju hrvatski „povjesničari“, to me ne iznenađuje. Da im u tome pomažu i neki nemački istoričari, i to mogu da razumem. Pisao sam pre nekog vremena o Holmu Zundhauzenu i Aleksandru Korbu. Ali, da u toj bestidnoj pubicističkoj raboti učestvuju neki novinari i političari, a naročito ljudi iz nevladinog sektora iz Srbije, to, verujem, treba da uđe u hroniku podlosti i beščašća. Koji im je motiv? Da li ti ljudi to rade iz neznanja, lične koristi ili ubeđenja? Ne znam. Verovatno treba da se ispita svaki slučaj za sebe. No, u svakom slučaju, kao što nam kaže i ova nemačka studija, reč je o istorijskim neistinama i falsifikatima.

PROBLEM SA SPOMENICIMA

Ako se uskoro realizuje spomen obeležje na Sajmištu, onda prethodno srpska država valja da podigne spomenik i za „nekoliko stotina hinjada Srba”, kako govore nemački izveštaji Vermahta iz godine 1943. On. po svojim dimenzijama, mora da zauzima najmanje toliko prostora kao i spomenik jevrejskim žrtvama. Sem toga, posebno bi se moralo u Beogradu obeležiti koncentracioni logor za srpsku decu pored Jastrebarskog. To što su Hrvati uradili, nisu ni nemački nacisti – logori smrti za srpsku decu! Dalje, valja, po meni, podići spomenik srpskim civilima koje su pobili bez suda titoistički dželati, i to u vremenu od 1941. do decembra 1945. Ljudi su ubijani samo zato što su voleli svoju zemlju, samo zato jer su bili Srbi. Ako se u Srbiji podigne spomenik za deset hiljada jevrejskih žrtvava, a ne i za stotine hiljada srpskih, onda to neće biti dobro ni za same Jevreje. Zašto? Jevreji već imaju skupe i monumentalne muzeje po čitavom svetu, od Izraela preko Nemačke do SAD. Srbi, evo, nemaju ni jedan. A Jevreji u Srbiji, eto, dobijaju! To može da pruži hranu za mnoge priče kao Jevreji sve mogu, a mi Srbi ništa! Pa čak ni to da podignemo spomenik srpskim žrtvama u Srbiji! Antisemitizam u ovom slučaju mogu da najviše podgrevaju upravo oni koji sebe nazivaju “jeverejskim prijateljima”.

Ne sme da se dogodi da imamo ogroman spomenik u Srbiji posvećen jevrejskim žrtvama, a nijedan u Zagrebu. Turisti koji dolaze iz Evrope i sveta mogu da steknu utisak, da Hrvatska nema veze sa „holokaustom“. Sa druge strane, „Srbija mora da je nešto mnogo skrivila Jevrejima” kada je podignut memorijalni centar takvih impozantnih dimenzija. Ovako se i preko tog spomenika na Sajmištu mogu promovisati u genocidan narod, čija tradicija ide „od Sajmišta do Srebrenice“. Zato savetujem svim onima koji se upuštaju u taj projekat samo jedno: da ne izgube osećaj za meru.

__________

* Recenzija knjige Istorija Nemačkog ministarstva inostranih dela – nemačke diplomate u vreme Hitlera i Zapadne Nemačke (Eckart Conze, Norbert Frei, Peter Hayes und Moshe Zimmermann: „Das Amt und die Vergangenheit: Deutsche Diplomaten im Dritten Reich und in der Bundesrepublik“; Verlag: Karl Blessing Verlag; 2010 München, S. 879). Recenzija je objavljena u časopisu Godišnjak za istraživanje genocida; Muzej žrtava genocida (Beograd) i Spomen muzej „21. oktobar“ (Kragujevac); Beograd-Kragujevc 2015, str 193-205. Skraćenja i oprema teksta Novi Standard.

Pratite nas na YouTube-u