DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ: ŠANSA ZA ALBANCE I SAD

Povodom teksta Stivena Mejera Prilika za Srbiju od 23. aprila Srž teksta Stivena Majera, koji...

Povodom teksta Stivena Mejera Prilika za Srbiju od 23. aprila

Srž teksta Stivena Majera, koji je „Politika” objavila 23. aprila, jeste da bi bilo korisno da Srbija iskoristi težnju Albanije i Kosova da se ujedine, kako bi u dogovoru sa Tiranom i Prištinom izdejstvovala njegovu podelu. Sever naše južne pokrajine (nešto više od deset odsto njene teritorije) tako bi ponovo došao pod efektivnu kontrolu Beograda dok bi on zauzvrat prihvatio i međunarodno verifikovao gubitak ostatka tog dela naše države, kao i stvaranje velike Albanije. Uz to, kao da se već ne radi o velikim srpskim odricanjima, menjali bi sever Kosova za deo juga centralne Srbije sa albanskom većinom.

Takav razvoj događaja navodno je šansa za Srbiju jer bismo zajedno s Albancima Zapadu mogli da nametnemo izmenu onoga što on sada – posle svojih balkanskih pohoda sa kraja 20. veka – vidi kao nepromenljive državne granice na Balkanu. Uveren sam da nije tako već da se radi o višestrukoj zamci za srpsku stvar. Da sada i ne govorim o izuzetno nepovoljnom po nas modelu razgraničenja sa Albancima. Da je kojim slučajem on i mnogo povoljniji, zapanjujuće je predlagati da mi asistiramo svestranom rešavanju „albanskog pitanja” (a posle eventualnog ujedinjenja Kosova i Albanije samo bi bilo pitanje kada bi u velikoalbansku korpu upala i zapadna Makedonija), a da se uporedo ne stavi na sto i sistematsko rešavanje „srpskog pitanja”. Da se podsetimo: koliko približno (stvarno a ne fiktivno) ima Albanaca na Kosovu i Metohiji toliko ima i Srba u Republici Srpskoj.

Gotovo svi Srbi na Balkanu do raspada Jugoslavije živeli su u jednoj zemlji, tj. u državi koju su naši preci izborili veličanstvenom pobedom u Prvom svetskom ratu. Albanci nikada nisu živeli u svojoj jedinstvenoj državi, osim tokom kratkotrajnog postojanja fašističke velikoalbanske okupacione tvorevine. Srbi su kao konstitutivni narod, na celom prostoru gde su bili većina (bez obzira na nekada aktuelne republičke granice), prema svakom Ustavu Federalne Jugoslavije, imali pravo na samoopredeljenje do otcepljenja. Jugoslovenski Albanci kao nacionalna manjina takvo pravo nisu imali (niti ga manjine bilo gde imaju). Druga stvar je što su vodeće zapadne sile bagatelisale jugoslovenski ustavni poredak i međunarodno pravo te zajedno sa hrvatskim, slovenačkim i drugim separatistima silom razbile Jugoslaviju i, pogazivši ustavna prava Srba, raskomadale srpski etnički prostor, dok su sa druge strane čak i oružjem podržale nelegalno stvaranje albansko-kosovske kvazidržave od dela teritorije Srbije.

Da se ne radi o Mejeru, za koga verujem da je prijatelj Srba i da nam iz zablude daje loš savet, delovalo bi mi više nego drsko (ovako mi sa stanovišta naših interesa izgleda „samo” besmisleno) da sada dobrovoljno sve to prihvatimo i ozvaničimo samo da bismo dobili sever Kosova koji je i ovako pravno naš, a i nalazi se suštinski pod (lokalnom) srpskom kontrolom. Naravno, i sever Kosova je izložen pokušajima otmice od Srbije i potom etničkog čišćenja. No, jednako bi bio „agrumentovan” predlog da mi pristanemo da se odreknemo celog KiM i dela juga centralne Srbije, a da nam se za uzvrat ne ugrožava Vojvodina (što se izvesnim intenzitetom, takođe, dešava). Sve to se svodi na logiku daj sa osmehom otmičarima veći deo onoga što žele da ti ne bi napravili još veću štetu!

Donekle bi drugačije stvari stajale kada bi uz „albansko pitanje” dubinski bilo otvoreno i „srpsko pitanje”, što prvo podrazumeva davanje prava Republici Srpskoj da odluči da li želi da se razdruži sa drugim BiH entitetom kako bi bila nezavisna država ili se ujedinila sa Srbijom.

Toliko o nedostacima Mejerovog predloga. On podrazumeva da Srbi rade protiv svojih interesa, a u prilog albanskih. I to nije sve. Ispada da bismo, poslušamo li ga, mnogo pomogli i Amerikancima. Legalizovali bismo NATO agresiju na Srbiju iz 1999. kao i opsežnu akciju razbijanja Jugoslavije, sprovođenja genocidne operacije „Oluja” uz pomoć SAD, agresiju na RS iz 1995. godine. Vašingtonu, koji dobro zna kakve je zločine protiv međunarodnog prava počinio, te da sila dugoročno ne može da uništi istinu, to i te kako treba. Bez prepariranja svesti žrtve ili bar nekog vida njenog opravdavanja agresije – nema trajnog prekrajanja istorije!

Izvor Politika, 26. 04. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u