Amerikanci pokušavaju da zapale celu rusku granicu, naročito sa juga i zapada
Vest da su na Manas, aerodrom prestonice Kirgistana Biškeka, stigle iz SAD tone diplomatske pošte objavljena je 15 aprila. Samo dve pošiljke: sedam i pet kontejnera, ukupne težine 152 tone. Ruski deo interneta (naročito blogosfera) proključala je od alarmantnih „materijala“. Najpopularnija pretpostavka je bila: Amerikanci pripremaju obojenu revoluciju u Biškeku i dovoze devize.
Podsećam, da su, prema rečima bivšeg (za vreme predsednika Viktora Janukoviča) šefa Službe bezbednosti Ukrajine Aleksandra Jakimenka, kao i bivšeg narodnog poslanika Ukrajine iz Partije regiona, a kasnije – predsednika parlamenta Novorosije Olega Careva, za vreme Majdana 2013-2014. u Kijev, avionom Lufthanze, bila dostavljena dva kontejnera sa dolarima (u malim apoenima). Sada, kažu, da se slična operacija obavlja u Biškeku.
PODRIVAČKI NOVAC ILI ŠPIJUNSKA OPREMA?
Proverimo istinitost ove pretpostavke. Obavimo prostu računicu: 1 milion dolara u apoenima od 100 teži 10kg. Tojest, 1t = 1000kg = 100 miliona dolara. Stoga 100t = 10 milijardi dolara, a 152t = 15 milijardi i 200 miliona dolara u apoenima od 100, ili 152 miliona dolara u apoenima od jednog dolara.
Budžetski prihodi Kirgistana za 2015. trebalo bi da budu oko 1,6 milijardi dolara. To znači da su SAD morale da dostave u Biškek sumu od 10% do bezmaloo 1.000% vrednosti prihodne strane državnog budžeta Kirgistana.
Uz sve dužno poštovanje prema stabilnosti kirgistanske vlasti, koja je od 2005. godine preživela dva prevrata po obojenom scenariju, a takođe uz poštovanje kapaciteta kirgistanske opozicije, koja zahteva odgovarajuće finansiranje, to je – ipak premnogo. Neverovatno mnogo, čak i ako pretpostavimo minimalni scenario.
Dva ozloglašena ukrajinska kontejnera sadržavala su, prema najoptimističnijim procenama, 20 miliona dolara, a prema najpopularnijoj verziji – 5 miliona. Pored toga, avion su tada sačekali oklopno vozilo za prenos novca i naoružana straža. Tako da, iako prisustvo novca u avionu nije dokazano, indirektni dokazi ukazuju na to da je novca ipak bilo. U kirgistanskom slučaju, dokaza, osim pretpostavki i analogije – nema, a sumnji je više nego dovoljno.
Druga varijanta alarmantnih pretpostavki – SAD dostavljaju u Biškek opremu za elektronski nadzor cele Srednje Azije. Moguće je.
Ali, prvo, tvrdilo se da je takva oprema već bila u bazi u Manasu u vreme kada su ovu bazu zakupile SAD. Drugo, kada su SAD napustile tu bazu, isti ovi alarmisti su tvrdili da SAD nisu izvezle opremu, već da su je prevezle u svoju ambasadu u Biškeku, gde su je sada navodno dostavili po drugi put. Treće, ova oprema zahteva odgovarajuće stručnjake. Osoblje ambasade je poznato, specijalnost i kvalifikacije njenih zaposlenih svaka obaveštajna služba koja drži do sebe zna temeljno.
To jest, ako u Biškeku postoje stručnjaci za elektronsku špijunažu, Federalna služba bezbednosti Rusije je za to morala da zna odavno (nezavisno od toga kada je tamo bila ili će tek da bude raspoređena odgovarajuća oprema). Što znači, morala je preduzeti protivmere. Na kraju krajeva, Kirgistan nije centar sveta, SAD su se bavile, bave se i baviće se elektronskom špijunažom po celom svetu, dok postoje. Dakle, kako bi se preduzele odgovarajuće mere, ne treba čekati da se nešto čudno doveze u Biškek.
Da li to znači da na čudni tovar ne treba obraćati pažnju? Naravno da ne. Uopšte nije bitno to što je američki avion nešto dovezao u obliku diplomatske pošte.
Računajući na to da je Vašington jasno stavio do znanja da protiv Rusije vodi rat do uništenja, i to na svim frontovima i da u skaldu s tim snažno provocira uvlačenje ruskih trupa u bilo kakav vojni sukob – ništa dobro od „naših američkih partnera“ se ne može očekivati. Oni u Biškek sigurno nisu dovezli georgijevske lente.
KIRGIZSTAN NIJE PRVI PUT NA KARTI POLITIČKE AKTIVNOSTI OVE GODINE
Tokom prošle godine od kirgistanske uznemirene javnosti i stručnjaka su stalno stizali izveštaji o aktiviranju proameričke pete kolone, u vidu brojnih slobodno delujućih nevladinih organizacija (NVO), kao i o nestabilnoj društveno-političkoj situaciji u zemlji. Znaci mogućeg prevrata su bili očigledni, nisu mogli ostati neprimećeni. Tim pre što je Kirgistan, objektivno – najslabija karika Carinske i Evroazijskog ekonomskog saveza.
Ali postoji nijansa. SAD pokušavaju da zapale rusku granicu po celom njenom obodu. Međutim, nakon početnog uspeha u Ukrajini (koji se polako, ali sigurno pretvara u geopolitički poraz Vašingtona) potrošeno je dosta sredstava, a uspeha nema uopšte. To jest, neophodno je igrati na sigurno. To znači da spoljne akcije treba da budu usaglašene sa unutrašnjom nestabilnošću, a podrška mogućim saveznicima da bude ograničena.
Bacimo pogled na politički kalendar ove godine:
– 26. april – izbori za predsednika Kazahstana;
– 1. novembar (verovatno) – parlamentarni izbori u Kirgistanu (uzgred, u skladu sa postojećim Ustavom zemlja je definisana kao parlamentarno-predsednička republika, tako da su ovi izbori veoma važni);
– 15. novembra (verovatno) – predsednički izbori u Belorusiji.
Logika nalaže da se glavni udar sprema za novembar. I to na dva mesta odjednom – u Belorusiji i Kirgistanu.
Izbori tradicionalno aktiviraju opoziciju, iznose na površinu kontradikcije između grupa koje su na vlasti i uopšte smanjuju ukupan nivo stabilnosti čak i u najstabilnijem društvu. Na izborima se ne samo obećavaju promene. Od njih se zaista očekuju promene. Ne obavezno smena ljudi koji su na vlasti, ali obavezno promena nabolje lične situacije.
Stoga, dan nakon izbora podseća na prvi januar. Nova godina je prošla, čudo se nije desilo, dočekivanje praznika preraslo je u umor, opustošeni praznični sto vodi u depresiju, a euforično iščekivanje zamenila je razdražljivost. Upravo je zato većina obojenih revolucija počela posle izbora.
Pre dobijanja prvih rezultata narod složno izlazi na barikade. Ljudi veruju da će njihov kandidat pobediti (već su im rekli, da ne može ne pobediti). Oni još uvek nisu razočarani „falsifikovanjem“, još uvek su u prazničnoj euforiji. Ali, tada dolaze prvi preliminarni rezultati i nastupa razočarenje. Tada je momenat, koji i tehnologija pokušava da ulovi, kako bi pre nego što preliminarni rezultati postanu konačni, a razočarenje preraste u depresiju, izveli masu na trgove, a ako bude potrebno – i na juriš na državne ustanove.
MINSK – BIŠKEK, MOGUĆI SCENARIJI
Ako u novembru odmah nakon izbora u Biškeku počnu protesti, pažnja će biti preusmerena sa Belorusije, a lokalno rukovodstvo može da se opusti: Amerikanci nikada nisu organizovali dve obojene revolucije istovremeno.
Tada će se kod pobunjenika u Minsku pojaviti šansa. Tim pre, što je tokom poslednjih četiri-pet godina i Belorusija dobila svoje naciste, svoju proevropsku omladinu, a vladine agencije su počele periodično da talasaju.
Naravno, sve ovo se ne dešava sa homerovskim razmahom, čak ni kao u Ukrajini, ali čak i ako nemiri u Belorusiji budu manji, jasno je da su se uslovi iz 2013. godine toliko promenili da pobunjenici mogu i da ne izlaze na mirne proteste, koji se od njih očekuju, već da odmah jednim udarom obučenih jurišnih militanata pokušaju da preuzmu kontrolu nad prestonicom i da parališu vlast. Pogotovo što potencijalni belaruski pobunjenici mogu dobiti podršku iz Ukrajine – par bataljona ukrajinskih nacista, koji se navodno nikome ne potčinjavaju, mogu veoma lako da pređu granicu.
Naravno, beloruska armija i bezbednosne snage su u stanju da se izbore sa ovom vrstom puča u roku od nekoliko dana, ako ne i sati. Isto kao što za Belarusiju ne predstavlja opastnost invazija dve ili tri hiljade ukrajinskih nacista.
Iskustvo rata sa ustnicima u Donbasu i sukob sa regularnom vojskom, koja nije ograničena u upotrebi bilo kojih vrsta oružja i tehnike – dve su različite stvari. Štaviše, Belorusija je – član Organizacije za kolektivnu bezbednost (ODKB), a zemlje članice ovog dogovora, u slučaju napada ukrajinskih oružanih snaga na belorusku granicu imaju besprekoran povod za napad na Ukrajinu, a da se pritom ne smatraju agresorom.
Međutim, Sjedinjnim Državama je neophodno da Rusija zvanično uđe u rat sa Ukrajinom. A da li će ona pritom štititi saveznika iz ODKB, ruskojezično stanovništvo ili opšteljudske vrednosti – Vašingtonu je svejedno.
Idealno bi za SAD bilo – ako se kojim čudom prevrat desi – da pored nacističkog režima u Ukrajini dobiju istovetan u Belorusiji. Ako ne, onda bi se barem mogle nadati ratu. Pri tom će u sukob pokušati da uvuku ne samo već delimično raspadnuti leš Urkajine, nego i baltičke države koje još uvek pokušavaju da se mešaju, i prilično održivu Poljsku, i tradicionalno očekivanu Rumuniju.
I tada konačno Vašington može s punim pravom reći da je Rusija napala EU i NATO, i zahtevati od svojih partnera solidarnost. Pa čak pokazati umerenost – ne insistirati na početku nuklearnog rata, pod uslovom da Evropa konačno zauzme jasan stav i uvede sveobuhvatne i sveopšte sankcije. A ako se u isto vreme zapadna granica Rusije počne poklapati sa granicama SSSR, pa zar nisu SAD i ranije bile voljne da razmene Ukrajinu za konsolidaciju stare Evrope u sankcijaškom pritisku na Rusiju.
One se za tu svrhu ne bi ustručavale da žrtvuju čak i još 2-3 pogranične države.
Ali, bezuslovno, belorusko-kirgistanska jesenja „viljuška“ može biti veoma efikasna samo ako cela struktura EAES i ODKB bude destabilizovana, a manevar resursima ograničen.
IZBORI KAO IZGOVOR ZA PODRIVANjE KAZAHSTANA
Nisam siguran da će SAD nužno započeti antinazarbajevsku akciju u Kazahstanu odmah nakon 26. aprila. One mogu rizikovati, samo ako pobeda Nazarbajeva ne bude dovoljno ubedljiva, a neki od alternativnih kandidata akumulira većinu glasova opozicije, i postane očigeldan lider.
Ali Vašington će pažljivo pratiti i energično podrivati situaciju u Kazahstanu. Pri tom će jedno od glavnih pitanja, formalno, ali ne obavezno negativno, biti: „Ko posle Nazarbajeva“.
Ako uspeju da ovo pitanje učine centralnim u javnoj raspravi, tako da se reizabrani Nazarbajev predstavi kao „hroma patka“, i ako političari i javnost budu orijentisani već na sledećeg predsednika, a važećeg počnu posmatrati kao smetnju na putu ka boljoj budućnosti.
Sa moje tačke gledišta, jedini način da se zaobiđe ova opasnost – odmah nakon izbora pokazati javnosti dva ili tri potencijalna naslednika koji se bore međusobno u korist aktuelnog predsednika, i za pravo da budu jedini princ-naslednik koji će za par godina biti pouzdan oslonac vlasti u borbi protiv potencijalnih mahinacija drugih uticajnih grupa.
U svakom slučaju, SAD će zaljuljati Kazahstan, kako uz pomoć žestokog povećanja aktivnosti svojih legalnih agenata u medijima, eksperata i nevladinih organizacija, kao i buđenja „kreativne klase“, tako i uz pokušaj oranizacije novih žanaozenovaca (Žanaozen – grad, u kome su 2011. održane žestoke dugoročne demonstacije naftaša) u različitim regionima Kazahstana.
Ovaj princip Vašington primenjuje i u Rusiji: ako se vlast ne može oboriti – onda je treba maksimalno oslabiti, uz pomoć unutrašnje nestabilnosti. Zar nije, ambasador Teft nedavno putovao u Jekaterinburg, gde su Amerikanci pripremili, možda najozbiljniju opoziciju u Rusiji, i odakle je i do Severnog Kazahstana dovoljno pružiti ruku.
AKO KIJEVSKI REŽIM POTRAJE DO NOVEMBRA
Prolećno-jesenji napad Vašingtona na EAES i Rusiju trebalo bi da se svede na jako podrivanje Kazahstana i prostora iza Urala u intervalu između maja i oktobra, nakon čega će uslediti pokušaj puča u Kirgistanu i Belorusiji u novembru.
Međutim ovde postoji slaba karika. Sve ovo ima smisla samo ako kijevski režim potraje do novembra.
U slučaju gubitka ukrajinskog mostobrana – ostale akcije Vašingtona u EAES gube smisao – čak i krupniji taktički uspesi neće im dati mogućnost da postignu stratešku prednost. Međutim, sposobnost kijevskog režima da izdrži tako dugo izaziva opravdanu sumnju. Malo je verovatno da Vašington nije svestan toga ili da se sprema da i u tako teškoj situaciji, u kojoj uspeh nije zagarantovan u praktično nijednom slučaju, nasumice igra, u ovoj – ključnoj tački cele pozicije.
Stoga se vrlo verovatno u Ukrajini priprema (moguće je: u saradnji sa baltičkim državama) superprovokacija, koja će omogućiti skidanje pitanja opstanka kijevskog režima sa dnevnog reda, svrstavajući ga u kategoriju nebitnog. To bi trebalo da bude potez, koji bi dao Amerikancima 90-procentnu (uzimajući u obzir činjenicu da je samo groblje 100% sigurno) garanciju uvlačenja Rusije u sukob, u kojem bi ona bila zaglavljena minimum do kraja godine.
Glavni cilj SAD u ovoj fazi je maksimalno vezivanje i rastezanje resursa Rusije i njenih saveznika. Upravo zbog ove pozicije, moramo da ocenjujemo perspektivu američkih aktivnosti bilo gde u svetu.
Ako akcije Vašingtona imaju potencijal da vežu za sebe resurse Rusije veće od onoga što SAD troše na destabilizaciju – rizik, da će ovaj pokušaj biti izveden, je visok, čak i u nepovoljnim uslovima za SAD. Ali, ako SAD moraju da utroše ili zamrznu u datoj situaciji veća sredstva nego što će ih potrošiti Rusija za prevenciju – malo je verovatno da će Vašington preduzeti aktivnija dejstva, čak i ako je teren dobro pripremljen.
Dakle, Kirgistan može igrati samo sporednu ulogu u lancu antiruskih akcija Vašingtona, zakazanih za maj-decembar 2015. godine. Nezavistan, izolovan pokušaj puča u Kirgistanu, čak i ako bude uspešan, ne može imati negativan uticaj na Rusiju. Pored toga, ovo će mnogo više uznemiriti Kinu, koja, za razliku od Rusije, ima dugačku granicu sa Kirgistanom.
Zajednički napori Kine i Kazahstana, koji su zainteresovani za stabilnost u Biškeku, uz minimalnu diplomatsku podršku Rusije, sposobni su da zaustave bilo kakve američke provokacije u Biškeku.
Stoga, kakvu god gadost da su Amerikanci poslali diplomatskom poštom u Biškek (čak i ako je to gotovina za organizaciju provokacija), danas ta gadost nije spremljena za Kirgistan, već za nekog od njenih suseda (verovatno za Kazahstan, čija je granica sa Kirgistanom prilično propusna). To ne znači da u Biškeku mogu mirno spavati. I oni će doći na red ove godine, samo malo kasnije.
Autor je predsednik Centra za sistemsku analizu i prognoziranje
Prevod Srđan Đorđević
Izvor Fakti, 25. 04. 2015.
