SVETA PLANINA (1)

MLADEN MEDIĆ Priča o putu na Kavkaz 2009. godine Na Kavkazu mora nešto da...

MLADEN MEDIĆ

Priča o putu na Kavkaz 2009. godine

Na Kavkazu mora nešto da ti se dogodi. Tamo ideš kao avanturista. Sve ostalo je promašaj.

„Šta ćeš tamo? Odeš fino u Grčku. Vidiš spomenike, kupaš se, sunčaš se, a tamo ima bande, koja te može kidnapovati. Tamo je sve divlje“, reče mi tata.

„Baš zato što je divlje“, odgovorih.

I, počelo je, Bogami, odmah po sletanju na aerodrom. Mislim na avanturu. Ako ste se pitali gde nestadoše oni silni dizelaši? Gde nestadoše Baki, Robija, kajle i gel za kosu nemate brige. Eno ih u Sočiju (na slici dole), razrađuju biznis i šetaju trenerke u dedinim sandalama iz šezdeset i neke. Sve je tu samo u ruskoj verziji, što će reći deset puta žešće. Sam Soči, kao grad tome mnogo doprinosi.

Zamislite da Boris Tadić dođe u Koceljevu, pa mu se tamo svidi i sagradi sebi vikendicu, u koju prima strane državnike u privatnu posetu. Bio bi to znak za dvorane da i oni nagrnu u sirotu Koceljevu. Gde je dvorana tu je dvorskih budala i ostalog polusveta. Čestito provincijsko mesto raste poput kancera, za kratko vreme i do neprepoznavanja. To je u osnovi ono što se desilo malom Sočiju, kad ga je posetio veliki Vladimir. Jer u Rusiji svi pogledom prate vladara, bez obzira da li se on zove car, generalni sekretar SKPB ili predsednik. Iz njegove glave polaze impulsi života, što zatim prožimaju celo državno telo. Ovo je jedan od uzroka njene snage i njene slabosti. Vladimir Putin ne da je pogledao Soči nego je čvrsto zaseo u njega proglasivši ga drugom rezidencijom, galvanizujući na taj način i grad i njegove meštane.

Maršrutka vam je kombi predviđen za taksiranje. Vozi ljude i robu po tačno određenom trasama. Seo sam u jedan od takvih, kojim upravlja neki stariji čovek. Kavkazac, sudeći po licu. Pomoćnik mu je mladi Rus. Obojica su poslovni. Očima, bez mnogo emocija mere ljude i prtljag (bagaž). Prtljaga može stati dosta, pogotovo ako sabiješ ljude. U kombiju pored mene još je i bračni par iz Belorusije sa detetom, starija gospođa, koju sam primetio u avionu i muž i žena, veseljaci koji rade u Sijetlu, a dođoše familiji u posetu.

medicsociRusi svuda vole da naprave razgovornu porodičnu atmosferu. Tako je i ovde, gde se devetoro nas gužva na +50 stepeni. Ne razumem ih dovoljno, a još manje mogu razgovarati sa njima. Nisam se baš mnogo trudio da naučim ruski u gimnaziji. Kao i svaki Balkanac, izgovaram ga vrlo tvrdo i time se brzo odajem.

„Odakle ste“, pita me Belorus.

„Iz Srbije“.

„Šta radite ovde?“

„Danas sam stigao u Rusiju. Hoću da putujem po Kavkazu“, rekoh mu.

„Vi se izgleda spremate za ove naše zimske olimpijske igre u Sočiju 2014?!“, smejaše se Belorus iskreno.

„Izgleda da je tako“, smešim se i ja obarajući pogled, ko da sam učinio ne znam šta.

Obično tako reagujem kad sam zbunjen.

„Znate li engleski?“, sad se već i suprug iz Sijetla ubacuje.

„Znam“.

„Jeste li stigli direktno iz Beograda?“, dodaje pitanje njegova supruga.

Napinjem uvo ka njoj da bih joj stavio do znanja da je nisam dobro čuo. Dobra žena, ponavlja pitanje, a ja pokušavam da joj odgovorim na ruskom. Pravim grešku jer me je izgleda razumela da kažem kako putujem sa mnogim presedanjima. Neće mi biti poslednja.

„Pa zar nisi umoran?“, pita me njen muž.

Mislim se: više sam nervozan od vašeg zapitkivanja, ali ‘ajde sad. Glumeći profesionalnog avanturistu, odgovaram nešto u stilu: „Sve u rok službe“.

„Maladjec (junak)“, govori ovaj bradonja iz Sijetla. Inače, on i supruga su prethodno bili u Varšavi. Vuku dve torbe koje zauzimaju najviše prostora u kombiju. Simpatični su i hoće da pomognu premda se oblače kao da su se juče obogatili, pa bi danas to da pokažu. Tamne su kose i lica. Belorusima sa detetom zaista pristaje ime. Vidi se da dolaze iz magle i šume.

GDE SE KAVKAZ SPUŠTA U MORE
Stanica na putu do Sočija donosi još dvoje putnika. Devojke, čije kose, mongolske oči govore o istoriji Kavkaza poslednjih hiljadu i više godina. Konjanici i brđani. Stepska poplava nadire još od Herodotovih Kimeraca i Skita, nailazeći na planinski bedem. Neki put ga prolazi, a neki put ne. Ostaju naplavine, koje se amalgamišu u narode.

Stižemo do železničke u Sočiju. Samo da uzmem neki sok i sednem na klupu.

Ulepljen sam od sparine. Nije ni čudo. Kavkaz i njegove prostrane šume se direktno spuštaju u Crno more, formirajući tešku, vlažnu klimu. Stranci problem rešavaju kolom i kiselom vodom. Domaćini imaju nacionalno piće, kvas. Klinci i žene ga prodaju na svakom ćošku iz burića sa slavinom.

„Hoćete li sa nama ? Mi idemo u Krasnodar. Voz će u 21.30“, nude mi se muž i žena iz Sijetla.

Bih i ne bih. Ne znam ni sam. Ipak: „Hvala vam najlepše, ali hteo bih da malo ostanem u Sočiju, da obiđem i upoznam grad“, deklamujem na engleskom.

„Samo mi recite gde mogu pare da razmenim i gde je šalter za karte?“

Pokazuju mi, pa se opraštamo.

„U Sočiju na stanici možeš naći babe koje izdaju sobe dosta jeftino. Komnata ti je reč za sobu“, objašnjavao mi je Momčilo Selić pre puta.

I zaista. Babe čekaju u zasedi, kraj ograde što odvaja stanicu od ulice. Deluju odvratno. Kao ona što ju je Raskoljnikov zatukao sekirom. Prilazim prvoj.

„Hteo bih sobu do sutra.“

Kako otvori usta, primetim tešku pozlatu na gornjoj vilici. Za dve nedelje ću videti još dosta takvih vilica.

„Hiljadu rubalja, mladi čoveče“.

medickrasnodar russia krr piratesru 620x330Čini mi se skupo, pa pokušavam ponovo. Kod druge je 800. Hoću da ispitam što više mogućnosti. Dolazim do treće koja mi lukavo, posle ću to shvatiti, spušta cenu na 600. Odoh sa njom do stana u ulici Jurija Gagarina. Soba i nije bila loša, ali, kako uđosmo, tako ti baba diže cenu za 150, pa još 150 rubalja. Mislim se; „Jesam naivan, baba, ali ne baš toliko“. Pokupih se i krenuh. Čak i kad sam bio na ulici, onako kljakava, pokušavala je da me stigne.

„Mladi čoveče! Mladi čoveče! Stani, dogovorićemo se. Osamsto rubalja, 750 rubalja!“

Ćao baba.

Na ulazu u stanicu ne čekaju me babe mafijaši, već gospođa 40-tih godina, koja, što gestovima, što rečima, nudi svoje usluge. Sestro, slatka jesi al’ ne bih da u Rusiji zapatim nešto zbog čega ću u Srbiji morati da se lečim.

Tek sad rešavam da noćas krenem za Krasnodar (na slici iznad), pa uzimam kartu za 22:30. Čekajući voz, šaljem mobilnim poruke u otadžbinu. Zbog rominga trošim skoro hiljadarku.

Ruski vozovi nisu kao naši. Čak i regionalni, kao što je ovaj, imaju bar 20 vagona. Sedišta ne postoje, već imate krevete. U svakoj kabini po četiri. U stvari i nisu kreveti, već više daske, presvučene malo debljim slojem kože, dušu dalo za ispravljanje kičme. Samo ovo pokazuje koliko je Rusija teritorijalno velika. Vozove su pravili da budu pokretne kuće.

KRASNODAR
Grad od milion ljudi udavljen u prašini, uprkos reci Kuban, koja protiče kroz njega. Stanica na kojoj se iskrcavam deluje kao kulisa za partizanski film. Sve je u Rusiji ogromno, ali izraubovano. Imperija jesu, ali lišena dinamike. Jedva brane i ono što već imaju. Ustvari, to je cena relativno lakog i brzog širenja na ogroman prostor, lišenog one sistematičnosti koja im daje unutrašnju snagu da propadaju barem onoliko dugo koliko su se širila.

Trebalo je naći smeštaj, ali pre toga sam morao evre razmeniti za rublje. Nimalo lak zadatak kad se ima u vidu da je bila nedelja (Vaskresenije). Ne znajući gde da krenem, ispred stanice nailazim na jednu u nizu zanimljivih ličnosti koje sam u Rusiji na brzinu upoznao. Aleksandar se zove, mada bi mu Tamerlan bolje pristajalo. Kalmik je, kako mi reče, ali prilično evropeiziranih crta lica. Odaje ga tamnija boja i pomalo kose oči. Rado bi da pomogne ali…

„Pare menjaš? Teško. Nedelja“, glas mu zvoni. „Nisam odavde. Došao sam kao građevinac. Možda u centru ima neka banka da radi. A odakle si ti, druže moj?“

„Iz Srbije“.

„Iz Srbije?! Tamo su muslimani, jel’ tako?“

Čini mi se da bi bio sretniji da sam potvrdno odgovorio, ali ipak moram da ga razočaram.

„Ne. Srbi su pravoslavci. Ima nešto muslimana. Uglavnom žive u Bosni, Bugarskoj, Albaniji“.

„Tamo se ratovalo, kod vas?“, priseća se dok sedimo na nekom stepeništu, razmišljajući šta dalje.

„Jeste. Ima deset godina.“

Sem saveta koji mi je dao ne može više pomoći. On odlazi da traži smeštaj, a ja pare, pa ću i sam u dušeke.

medickrasnodarinturistNa putu sam shvatio da ne treba odustajati nakon prvog neuspeha, šta god radio. Traži uporno i doći ćeš do onog što ti treba. Obraćam se zato taksistima. Prvi ne zna gde bih mogao menjati evre, drugi me upućuje na noćni klub, a treći vodi pravo tamo gde treba. Hotel Inturist (slika iznad) je jedna od onih plastificiranih zgrada kakve viđate u Novom Sadu, Beogradu, Los Anđelesu. Izgleda da su svi zaposleni u njemu Jermeni. Svi mi muškarci deluju isto. Podsećaju me na Tigrana Petrosjana, šampiona u šahu.

Inače, mali narodi u Rusiji su dobro organizovani i međusobno povezani. Osetinci, Jermeni, Čerkezi, Kalmici, Tadžici često po nacionalnoj osnovi drže hotele, prodavnice, pijace, taksi službu…

Ne vole ih Rusi: „Banda obojena. Ko creva su povezani. Drže sve i samo zapošljavaju zemljake, rođake, prijatelje i švalerke. Spuštaju i dižu cene po dogovoru. Korumpiraju koga stignu. Ne može se živeti od njih.“

Ali ne vole ni oni Ruse, dođoše iz devetnaestog veka, u mešavinu naroda koja pamti Nojevu barku. Uleteli su u gusto isparcelisan zabran, gde plemena ratuju poslednjih tri hiljade godina. Radije će umreti nego popustiti, a Sloveni nemaju ni žilavosti ni tvrdoće da bi se sa tim nosili.

„U Dagestanu živi trideset naroda i govori se isto toliko jezika“, reći će mi kasnije Maja Gapoeva. A Dagestan vam je deo Kavkaza koji izlazi na Kaspijsko more i zauzima površinu od 50.000 kvadratnih kilometara. Znači manje od Srbije.

„Šta vam treba?“, pita me čovek iz obezbeđenja.

Objašnjavam razlog dolaska.

„Popnite se na sprat, pa pravo“.

Ulazim sa sve ruksakom i vrećom za spavanje. Osoblje se ne čudi mnogo. Uglavnom rade sa strancima.

medickrasnodarkozaciKasnije razgledam centar, sređen tako da opsluži bankare, tajkune i ostalu sivu zonu. Izuzetak je spomenik Kubanskim kozacima (na slici iznad) i lepo sređeno pozorište, koje kazuje da i danas u Rusiji drže do elitne kulture. Apolonska glava i torzo ove zemlje počivaju na bapskim nogama, više puta lomljenim i nepravilno zaraslim.

Vrućina počinje da pritiska oko devet ujutru, pa odlazim do parka. Na jednoj strani je crkvica. Nova, bela, lepe kovane ograde i, naravno, pozlaćenog kubeta. Bila je, međutim, unakažena hodničkim ulazom od pvc stolarije. Uglavnom dolaze žene, maramama pokrivajući glavu u znak poštovanja pre svega prema Bogu u sebi. Važi to čak i za padavičarku sa pirsingom u nosu, uvu i ko zna gde.

Naspram crkve je trijumfalna kapija (na slici ispod). Spomenik palima u Velikom otadžbinskom ratu 1941-45. Poput sitnih zlatnih tetovaža, po kapiji su ispisana imena: Semjonov, Konovalov, Timošenko, Bondarenko, Petrovski, Koroljov… Imena koja čine najveću žrtvu u istoriji čovečanstva.

Ispred trijumfalne kapije je bista Maršala Žukova, a na samoj kapiji Sveti Đorđe koji ubija aždaju. Kao dopuna ove hrišćansko-komunističke celine, preko puta ulice stoji zgrada nalik na kasarnu. Krasnodarska regionalna uprava.

Vraćam se kroz preširoke i predugačke ulice prema železničkoj stanici.

Obaram glavu dok prolazim kroz centralnu salu, gde me s leva posmatra pozlaćeni Lenjin, a zdesna pozlaćen Marks. Napolju, na peronu, policajac legitimiše nekog nasumice odabranog.

„Štraf“, čujem kako govori. Kazna. Reč od koje mi se i danas stegne nešto u utrobi, izazivajući neprijatna sećanja. U Rusiji svi moraju sa sobom da nose ne ličnu kartu, nego pasoš. Lične karte tamo ne postoje. Ako boraviš u drugom mestu duže od dana, moraš imati potvrdu boravka. Ne dao ti bog da te zateknu bez dokumenata, pogotovo na Kavkazu. Policajac je jedan od onih podgojenih, što uživaju u upražnjavanju sile i potčinjenosti.

medickrasnodarzukovStanični hotel na drugom spratu u potpunosti vode žene, što se videlo po čistoći soba, hodnika i kupatila. Problem je jedino što odmah ispod prozora drnda železnica, te sam sa razglasa bar hiljadu puta na dan slušao: „Uvaženi putnici (pasažiri), voz taj i taj ide tamo i tamo“.

Spavanje je znači bilo veoma isprekidano premda sam u sobi ostao sam, do sledećeg jutra kad su počeli da dolaze.

ČUVAJ SE ČEČENIJE!
Prvo otac i sin. Nekakvi trgovci na proputovanju, sudeći po razgovoru koji su vodili. Penzioner za njima i momak, koji je za vreme boravka u sobi uglavnom nosio MP3 u ušima. Otac i sin su gledali da uspostave neki kontakt samnom, ali moji kratki odgovori tipa „da“, „ne“, „ne razumem“ nisu baš mnogo pomagali. Nisam ni imao nešto mnogo volje za zbližavanje. Nesiguran sam bio, pogotovo što je trebalo ostaviti prtljag u sobi sa nepoznatim ljudima. Takav sam inače kad idem negde na stranu. Povučem se u početku i ogradim svoj prostor, pa tek onda dejstvujem iz njega. Ipak, nisam mogao provesti čitav dan u sobi bez kakve-takve ventilacije.

U kupatilu sretoh jučerašnjeg znanca, Aleksandra iz republike Kalmikije. Opušteno je noge prao u lavabou. Žuljao ih je rukama punim zlatnog prstenja.

„Drug moj, mala je ovo zemlja kad se ponovo srećemo“, osmeh mu je bio širok.

„Izgleda da je tako“, mogao sam samo da konstatujem.

U trpezariji, uz doručak dobijen na bonove reče mi: „Sreo sam neke tvoje zemljake. Rade na gradilištu gde sam i ja. Rekoh im za tebe. Voleli bi da te upoznaju. Ako hoćeš, mogu da ti sredim da radiš tamo?“, predlaže mi sasvim dobrodušno.

„Neka hvala. Ne dođoh iz Srbije da bih radio.“

„Stvarno. Otkud ti ovde?“

„Putujem po Kavkazu. Hoću da upoznam zemlju, ljude, običaje. Idem od Crnog do Kaspijskog mora.“

Vidim da mu je drago. Polaskan je što se neko interesuje za njegovu zemlju, mimo pljačke, politike i prolaska na brzinu. Dodaje: „Čuvaj se Čečenije“.

„Hoće li kod vas na Balkanu biti rata?“

„Neće, do prve zgodne prilike.“

„Jedi, jedi! Doručak (zavtrak) je najvažniji obrok“, govori mi, videći da ja svoj mrljavim.

Vratih se u sobu. Oblačim drugu majicu i izlazim u grad. Prilazi mi momak koji je sa ocem u sobi. Plav i prav ko Varjag. Velika tetovaža na desnoj ruci i strani grudi, sa krstom nekako u sredini.

„Utikač do mog kreveta ne radi. Mogu li kod vas da stavim mobilni da se puni?“, govori i gestikulira, shvatajući da sam stranac.

„Razume se.“

„Odakle ste vi?“

„Iz Srbije.“

Klima glavom, kao da se priseća svega što je do sada čuo i saznao o nama.

Penzioner pokušava za to vreme da se osveži, stavljajući bocu hladne vode na čelo, pa na vrat. Otac momkov vodi razgovor sa nekim ko je u Moskvi. Izgleda da planiraju pokretanje posustalog posla, kakav god on bio. Omladinac u uglu sobe je prešao sa MP3-ke, na slanje poruka mobilnim.

Gradska pijaca je dugačak plastikom zasvođen hodnik. Sa one strane na koju ulazim mirišu piroške i ražnjići (šašljiki), dok me na drugoj čekaju riba i rečni rakovi. Između su prodavnice. Socrealističke i fenserske. U onim socrealističkim trgovkinje su brkate, dok u fenserskim trgovci briju grudi. Zato sam od jednog uličnog prodavca kupio lavaš, jermenski hleb. Ukusom podseća na našu lepinju. Okrugao, pa zlatan kao sunce, kojem su u čast Jermeni i pravili hleb. Lagano ga jedem, dok šetam ulicom i razgledam ljude i izloge.

medickrasnodarVraćajući se u hotel nailazim na još jedan interesantan prizor. Tramvaj stoji, jer mu se trola odvojila od žice. Omanja devojka, koja verovatno radi kao kondukter, pentra se na krov vozila. Konopac mota oko donje polovine trole i vukući uspeva da je spoji sa žicom. Nema gumene rukavice i ne razmišlja mnogo o tome da je struja može udariti. U Rusiji žene rade muške poslove, i to je davno prestalo da bude čudno.

Putnici mirno sede u tramvaju. Pauza im dobro dođe da pročitaju novine, a neko i knjigu izvadi. Rusima ne smeta besparica, koliko bezdušnost. Gledanje svojih znojavih, po pravilu, lanenih pantalona i sukanja je ništa spram bezobraznika nauljene kose, koji u tom trenutku projuri džipom kraj njih.

Šteta je samo što fitilj dugo gori.

Ali, kad pregori, onda se javlja Pugačov, koji razdrljen i napetih vratnih žila zaziva Božiju pravdu pre nego što udari.

Nastaviće se

SVETA PLANINA (2)

SVETA PLANINA (3)

SVETA PLANINA (4)

Svet
Pratite nas na YouTube-u