VLADIMIR LEPJOHIN: RUSIJA JAČA, ALI NjEN GLAVNI PROTIVNIK JAČA JOŠ DINAMIČNIJE *

Neophodno je shvatiti da je put „liberalnih reformi“ i kompromisa sa Zapadom put sporog...

Neophodno je shvatiti da je put „liberalnih reformi“ i kompromisa sa Zapadom put sporog i mučnog umiranja Rusije u konvulzijama na granicama Ruskog sveta

Dolazeća 70. godišnjica Velike Pobede nije samo zaokružen datum nego i svojevrsan kraj i granica u oknu mogućnosti, koje se Rusiji otvorilo 2012. za njene nove pobede.

Istorija je – neobična pojava. Naklonjena je onim država koje su sposobne da odolevaju okolnostima koje nisu u njihovu korist.

Istorija je bila blagonaklona prema Engleskoj, koja je iz male ostrvske države na periferiji Evrope izrasla u Veliku Imperiju. Bila je blagonaklona prema američkim kolonistima koji su od nule stvorili najjaču državu u svetu. Bila je blagonaklona i prema Rusiji koja je dugo vremena bila priklještena između agresivnog Zapada i Orde, ali je nekim čudom (poznato je kakvim) sazrela u velesilu.

I obrnuto, istorija je okrenula leđa Britanskoj, Ruskoj i drugim imperijama (a danas se okreće i od SAD) čim su počele da prelaze od težnje da rastu i da se razvijaju na strategiju „glodanja“ nasleđa koje im je pripalo.

Rusija se u XX veku namučila kao niko, a istorija je, počev, možda, od vladavine Jurija Andropova, ponovo počela da pruža mogućnosti našoj zemlji, koje bi joj omogućile, da ih je Rusija bar napola iskoristila, da postane svetski lider u najrazličitijim oblastima – od ekonomije i visokih tehnologija do demokratije i ljudskih prava.

Posle smrti Leonida Brežnjeva Rusija je imala mogućnost za početak prelaska sa zastoja na razvoj putem unošenja korekcija u svoju strategiju, kao što su to kasnije uradili Kinezi, transformisanjem administrativne oligarhije u državu sa efikasnim sistem upravljanja. Ali, nažalost, na toj spirali „razvoja“ SSSR-Rusije, sovjetska elita nije bila sposobna da prepozna rastuće pretnje i da postojeći potencijal iskoristi u interesu zemlje, a ne partijske nomenklature.

Svaki put u vreme temeljnih obnavljanja elita – prvo posle dolaska na vlast Mihaila Gorbačova, zatim tokom vladavine Borisa Jeljcina (dva puta – 1991. i 1993.), kasnije i posle izbora za predsednika Vladimira Putina, nastajale su mogućnosti da se Rusija pregrupiše i da u svom razvoju učini skok. I svaki put mogućnosti koje su se otvarale ostajale su neprimećene.

Rezultat je – poraz SSSR-a u „hladnom ratu“: umesto prelaska zemlje na nov nivo razvoja – „katastrojka“ i raspad države, umesto modernizacije značajan gubitak nacionalnog suvereniteta, umesto njegovog učvršćivanja, neuspesi u ekonomiji 1998., 2008. i 2015. umesto njenog burnog razvoja.

Postoji mišljenje da je tokom poslednjih godina Rusija „stala na noge“ i ojačala toliko da za Zapad može ponovo da predstavlja pretnju. Otuda, navodno, i povećanje antiruskih aktivnosti od strane EU i SAD.

U takvom tumačenju, naravno, postoji deo istine, međutim kako sa te pozicije objasniti činjenicu transformacije Ukrajine u glavnog neprijatelja Rusije, koji je spreman da fizički uništi milione sunarodnika? Kako objasniti početak hajke na našu zemlju, bukvalno iz čista mira – pri maksimalnoj otvorenosti Rusije prema Zapadu i njenoj iskrenoj želji da bude prilagodljiv i popustljiv partner EU i SAD?

Mislim da je glavni uzrok ruskih poraza – u inertnosti elita, u njihovom „ništa ne želim i ništa ne mogu“, jednostavno – u usredsređenosti na lično bogaćenje.

Siguran sam da je Rusija mogla da spreči odlazak Ukrajine na Zapad, a takođe i da je lako integriše u EAES (Evroazijski ekonomski savez). Rusija je mogla da „nadigra“ SAD i EU u svakom regionu u svetu i da sa stagnacije pređe u buran ekonomski rast. Ona bi do sada mnogo toga mogla da je pravilno prošla raskršća na prelazu XX-XXI veka.

Zaustavimo se na kratko kod tog okna, čak velikog okna mogućnosti, koje se otvorilo pred Rusijom 2012. Zaustavimo se i ukažimo samo na jedan element tog okna na – objektivne preduslove za prelazak Rusije na novu (nacionalno orijentisanu) strategiju i na početak njenog moćnog duhovnog uspona, koji je sa svoje strane mogao (i trebalo je po zakonima istorije) da postane katalizator ekonomskog i socijalno kulturnog zamaha.

Treba istaći da je 2012. počeo niz velikih, moglo bi se reći, sakralnih jubileja za čitavu zemlju: 400 godina prevladavanja Velike Smutnje (1598-1613), 400 godina dinastije Romanovih (2013), 700 godina od rođenja Sergija Radonješkog (2014) i 70 godina od Velike Pobede sovjetskog naroda u borbi sa fašističkom Nemačkom (2015).

Ukupnost navedenih datuma i smisla koji oni sadrže podsticala je rusku vlast da izgradi logistiku da bi se zemlja udubila u kontekst pronalaženja nove koncepcije i sublimacije nacionalnog duha sa narednim kadrovskim i drugim rešenjima.

Međutim, šta je urađeno u čast 400. godišnjice pobede Narodne Vojske nad poljsko-litvanskim osvajačima sem što su političari položili cveće na spomenik Minjinu i Požarskom na Crvenom trgu?

Elite nisu primetile liniju – otuda i odmazda: istorija je odredila tako da su upravo Poljska i Litvanija postale glavni neprijatelji Rusije u 2014.

Šta su ruski činovnici uradili u čast 400. godišnjice doma Romanovih sem prigodnih konferencija tim povodom?

Sakralni datum nije primećen i nije iskorišćen za pretvaranje najbogatijeg istorijsko.kulturnog potencijala u strategiju za okretanje Rusije u pravcu njenog civilizacijskog razvoja.

Otuda opet odmazda – nagli porast negativnog odnosa prema postsovjetskim trendovima izražen pojačanom rusofobijom na postsovjetskom prostoru, naročito u potpunom rušenju spomenika Lenjinu i ruskim herojima u Ukrajini.

Kako su ruske elite dočekale 700. godišnjicu Sergija Radonješkog, faktički osnivača ruske civilizacije, ako se ne računaju lokalni događaji u organizaciji RPC i izložba u Istorijskom muzeju?

Odmazda je – započeti odlazak Rusije pod novu Ordu u liku Kine i muslimanskog Istoka uz rizik da sebe konačno izgubi.

Krajem 2014. Rusija se dosetila i obratila pažnju na 100. godišnjicu od početka Prvog svetskog rata. Ipak, složićete se, taj datum je pre povod za tugu nego za oživljavanje pobedničkog duha.

Za nekoliko dana Rusija će proslaviti 70. godišnjicu Velike Pobede. Rusija je imala mogućnost da 9. maja 2015. završi manevar (koji je trebalo da počne 2012.) i pređe na realizaciju strategije Pobede. Ali -nije se desilo.

Opet je propušteno vreme. Raskršće je opet mimoiđeno kružnim putem. Otuda – opasnost da će 70. godišnjica od završetka Velikog Otadžbinskog rata postane granica posle koje se 9. maj više neće smatrati za međunarodni praznik, a da Rusija izgubi status pobedničke zemlje – u najmanju ruku, za zemlje Zapada.

Bez rada nema ni uspeha. Tako i nerad ruskih činovnika ili njihovo sabotiranje odluka predsednika RF dovode do sve većih gubitaka i redovnih poraza. Da bi se situacija u svetu, ipak, okrenula u svoju korist, potrebno je najpre trezveno proceniti situaciju i konstatovati sledeću činjenicu: Rusija jača, ali njen glavni protivnik jača još dinamičnije.

Neophodno je shvatiti da je put „liberalnih reformi“ i kompromisa sa Zapadom – put sporog i mučnog umiranja Rusije u konvulzijama na granicama Ruskog sveta – u Novorusiji i drugim tačkama koje će i dalje potpaljivati poznati manijak.

Danas u Rusiji ima mnogo formalno patriotskih poduhvata, ali se ne opaža njen koncepcijski zaokret. Patetičnih reči ima mnogo, a realnih odluka – minimum. Najvažnija od tih odluka mora da bude ukidanje liberalno-prozapadne matrice upravljanja državom i uspostavljanje novog civilizacijskog modela razvoja zemlje.

Treba požuriti, budući da će se okno mogućnosti za Rusiju zatvoriti 2. septembra 2015. – na dan 70. godišnjice od završetka Drugog svetskog rata.

* Zapad uporno demonizuje Vladimira Putina i pokušava da mu priredi „moskovski majdan“. Otkako je postavio na mesto SAD i NATO – povodom Sirije, sa Snoudenom, povodom Ukrajine, Krima i Donbasa – još nastoji da ga proglasi za autokratu i diktatora. Fakti su preneli tekst Vladimira Lepjohina da biste „osetili“ koliko ima kritike i alternativnih mišljenja pod „Putinovom diktaturom“. A sve je utoliko indikativnije što se Lepjohinov tekst pojavio da sajtu državne agencije RIA Novosti

Prevela Ksenija Trajković
Izvor Fakti, 28. 04. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u