SVETA PLANINA (3)

MLADEN MEDIĆ Balkan i Kavkaz: od našeg prožimanja popucala bi sva lažna carstva i...

MLADEN MEDIĆ

Balkan i Kavkaz: od našeg prožimanja popucala bi sva lažna carstva i svet bi se krojio po ljudskoj meri i božanskom nadahnuću

Za one koji se ne sećaju, Beslan je mesto gde su teroristi septembra 2004. ubili 353 dečaka, devojčica i odraslih. Prvo smo otišli do groblja – posebno ograđene parcele gde je sve spomenike stvorila ista mržnja i osveta. Grobovi su od crvenog mermera; muslimanski okrenuti u pravcu Meke, hrišćanski suprotno. Crven je i kameni stub sa reljefom raspetog Hrista. Poklon iz Jermenije.

Krv. To je gorivo koje pokreće Kavkaz. Sučeljeni, hvataju se zubima za grkljan, nožem u srce, sve od preobilne snage koja kulja, tražeći spoljni cilj, kako se ne bi ugnjila. Tamo je svako poseban i najbolji i hoće da mu se to prizna, a Kavkaz je suviše tesan. Zato se tamo ratuje, a ne zbog nafte kod Majkopa i Kaspijskog mora.

Stižemo zatim i do škole u kojoj se sve dogodilo. Stara je i podeljena na više zgrada, pravljenih od crvene opeke. Podseća me na karavukovačku, gde radim. Više se, naravno, ne koristi. Sada deca pohađaju novu novcijatu, sagrađenu donacijama iz cele Rusije.

Ušli smo u salu za fizičko u kojoj se dogodilo masovno ubistvo.

Fatima, Volođa i Maja se međusobno dopunjuju, dok objašnjavaju šta se desilo.

„Teroristi su bili Inguši, a ne Čečeni, kako se često misli van Rusije. Iskoristili su 1. septembar, kada počinje školska godina i prešli granicu Osetije. Brzo su stigli kombijima i automobilima do Beslana, neometani od bilo koga. Upali su u školsko dvorište i potpuno zatečene nastavnike sa decom nagurali u ovu salu. Ona je, kao što vidiš, dosta mala. Više se koristila za igranke nego za fizičko. Vrućina je bila užasna, a 350 talaca je sabijeno ovde kao u tor. Vodu deci namerno nisu davali, što je, u skladu sa ovdašnjim običajima, značilo da milosti neće biti. Bombe su postavili tako da vise sa ove tavanice, dva metra od zemlje. Kraj detonatora, koji radi na pritisak, stalno je neko dežurao. Policija i vojska su prepodne opkolile salu i postavile snajpere na prozore učionica, zbornice i zgrade gde je toalet, one naspram fiskulturne sale. Čekalo se i pregovaralo. Roditelji su se okupili oko škole i uspaničeni ulazili u dvorište, povećavajući haos. Četvrtog septembra se više nije moglo čekati. Deca su mogla i od žeđi da umru. Počeo je napad i tada se sve raspalo. Snajperi su otvorili vatru, specijalci se primakli prozorima i vratima sale, koja je, kao što vidiš, sa tri strane okrenuta prema dvorištu, a sa četvrte vezana za glavnu zgradu. Ali pojurili su i roditelji. Nije više bilo mogućnosti za kakav-takav organizovan napad. Vođa terorista je nagazio detonator i čekao. Kada ga je metak oborio počinje niz eksplozija. Spasa nije bilo za većinu. Bombe su eksplodirale u vazduhu, kasapeći decu, ubice, policajce i roditelje, koji su zajedno sa njima upali.“

medicSkola Beslan 1Vazduh je težak u sali. Težak je od krika koji još uvek prebiva u njoj. Krika dece koja još uvek ne veruju da im se to dešava, roditelja koji posmatraju dejstvo šrapnela na najvoljenije, policajaca koji, uprkos stotinama časova vežbe, ne drže ništa pod kontrolom, terorista, koji u udaru vatrenog talasa vide kapiju dženeta.

Ruski krst od žutog drveta u sredini je sale. Po izrešetanom pocrnelom zidu, slike. Lica savim male dece deluju zatečena. Na ivici da zaplaču. Neki, stariji nose frizuru po poslednjoj modi. Vidi se da su bili glavne dase u razredu. Možeš prepoznati štrebere, pametnice, drugare, mangupe. Policajci su u posebnom ćošku. Venac lišća čini okvir za njihove slike. To su ponosna i blaga lica. Nisu to robotizovane kockaste glave američkih marinaca.

Upisujem se u knjigu utisaka.

„Poslednja pošta od Medić Mladena, nastavnika istorije u Osnovnoj školi ‘Bora Stanković’, Srbija.“

Pijem vodu sa česme u dvorištu. Ledena je. Bistri misli i dušu. Dobro dođe nakon pritiska u onoj sobi duhova.

SVE KAO I KOD NAS
Priča mi Maja uveče, dok me služi zelenim čajem.

„Nije lako živeti i raditi ovde. Kriminal je veliki, korupcija takođe, narkomanija kod omladine. Događaju se stvari koje su do juče bile nezamislive. Bezobraznici se laktom probijaju, ne gledajući levo i desno, potpuno nesputani stidom. Ni trenutak da se zapitaju šta će drugi reći, šta će otac i majka reći? Stariji se ne poštuju, Mladene! To je ovde do juče bilo nepojmljivo.“

„Sve kao i kod nas“, velim. „Kakvi su vam studenti? Trude li se?“

„Slabo. Ima ih nekolicina. Ostali bi samo izlaz, provod i rezultate na prevaru. Dešava se da plaćaju za prelazne ocene, a, kad završe, zaposle se kao šoferi, noćni čuvari ili gladuju nemajući posla uopšte.“

Prešli smo iz kuhinje (pored čaja, probao sam pirog s mesom, nalik našem bureku) u dnevnu sobu. Povetarac je dolazio sa planine i pokretao breze kraj prozora, barem malo da nas rashladi, a Maja je nastavila sedeći u fotelji.

„Najlepše nam je bilo dok smo živeli u Dušanbeu, u Tadžikistanu. Ja sam Tadžik, kao što ti već rekoh, a moj pokojni Soslan, Osetin. Ali to nije bio nikakav problem. Učili su nas u Sovjetskom Savezu da treba da se volimo i poštujemo. Da ne treba da se vređamo. Da smo svi mi braća: Ukrajinci, Rusi, Tadžici, Osetini, Gruzini… Kako je to bila lepa i velika zemlja“, govorila je na ivici suza, gledajući negde u luster.

I nas su slično učili, Majo, razmišljao sam, ali laž je tim pogubnija što duže traje. A istina je da se ljudi razlikuju i da, zajedno sa razlikama, dolaze sukobi, gori i krvaviji što ih više poričemo i izbegavamo. Jer borba je u nama i sve što možemo to je da je prihvatimo, ne gradeći peščane kule kraj morske obale. Nisam joj ovo rekao, jer ne volim da povređujem ni gore ljude, a kamoli ovako dobru dušu.

medicbeslan02„Tu u Dušanbeu sam upoznala i Miljenu, kako mi ovde kažemo. Njena mama, Rita, i ja smo radile kao lingvisti. Bila je to predivna devojčica. Reci mi, Mladene, jel još uvek onako mršava, kakva je bila tada?“

Smejem se i podižem mali prst: „Ovako je tanka.“

Smejemo se oboje.

„Devedesetih nas je zahvatio rat. Rasuli smo se na sve strane. Milena se udala za Predraga i otišla u Srbiju. Ja sam se sa mužem i decom preselila u Vladikavkaz, da bih iz jednog rata uleteli u drugi.“

SMRT NA PUTU DO ŠKOLE
Nisam mogao da odolim, pa sam pitao.

„Kako je vaš suprug stradao?“

Očekivala je to pitanje i samo je nastavila:

„To se desilo marta 1999. Malo pre nego što će vas bombardovati. Moj muž je bio džudo trener. Nije trebalo tog jutra uopšte da ide u salu, ali zvao ga je kolega i zamolio da ga zameni. Uzeo je opremu i pojurio što je brže mogao. Soslan nikad nije kasnio i zato je skratio put krenuvši preko gradske pijace. Baš tu su teroristi iz Ingušetije postavili bombu. Ispod neke gomile stare odeće. Oko devet ujutru, kad je bila najveća gužva, aktivirali su bombu pomoću daljinskog uređaja iz jednog automobila. Preživeli su pričali da su videli kako neka tela lete poput lutaka, kad ih besno dete baci u vis. Od onih najbližih eksploziji ništa nije ostalo. Mog muža su našli tek posle nekoliko sati. Telo mu je bilo čitavo, udarni talas ga je bacio među tezge. Ja sam bila ovde u stanu. Eksploziju nisam čula, ali sam osetila da nešto nije u redu. Sedela sam u fotelji, a zapravo kao da sam lebdela iznad nje. Kao neka previše zategnuta opruga, pred pucanjem. Moja mlađa kćerka, Karina, dojurila je iz škole, gde su im rekli da idu pravo kući, ne objašnjavajući zašto. Došla je i Irina sa fakulteta, gde se kao apsolvent slikala za album. Ona je bila dovoljno blizu da čuje eksploziju. Pokazaću ti kasnije njenu sliku od tog dana. Inače je fotogenična, ali tu je baš ružno ispala. Radio je oko 11 časova počeo da javlja, i ja sam znala tada, znala sam da mi je muž mrtav.“

Oči su joj već suzile.

„Starija Irina me je držala za ruku, a Karina je bila u ovoj ovde spavaćoj sobi. Nismo bile u stanju da se pomerimo, samo smo čekale. Tek predveče je došao isti onaj Soslanov kolega iz kluba, sa još puno drugih poznanika. Rekli su nam da je nađeno telo i ja se više ničega ne sećam posle toga. Da li sam plakala? Da li sam ćutala? Pala u nesvest? Šta su ćerke radile? Ne znam.“

medicbeslan01Mogu je zamisliti. Kao neka ptičica. Sabijena i drhtava, čekala je da je poklopi golema šaka.

„Kako sam plašljiva postala od tad. Vidiš. Na vratima imam bravu i tri reze.“

A ipak je umela da bude vesela.

„Aj! Kako smešne reči imate!“, govorila je kad sam joj pominjao mušmulu, ljubičicu, čizmu, ljuljašku, ajvar. Tapšala je rukama ko dete kada oseti lepotu i dobrotu.

ALANSKI IZVORI
U nedelju smo Volođinim kolima krenuli u planine na izlet.

Ipak, prvo smo svratili do izbegličkog naselja da pazarimo roštilj i nešto nalik našem pinđuru. I toj se reči Maja slatko smejala.

Samo naselje, nastalo je nakon bitaka kod Ćinvalija (Osetini kažu Chinvali) i Kodorija, i bilo je slično onima kakva su Kninjani i Kosovci napravili zahvaljujući „Bljesku“ i „Oluji“. Crvena i žuta cigla, nepokrivena malterom ili pokrivena, a neokrečena. Uz njih bandere od trulih balvana činile su meni nešto dobro poznato i već viđeno, ali ne i iskušano.

Lagan uspon nas je vodio u planine i njihovu lekovitu hladnoću, nasuprot Vladikavkazu, čiji su se zidovi ljuštili na +35 stepeni. Ranije se grad zvao Ordžonikidze, po Staljinovom ortaku i potonjoj žrtvi.

medicvladikavkaz01Od vazduha je još lekovitija bila voda, a tamo je barem ima. Nigde i nikad ne videh toliko izvora na tako malom prostoru. Iz svake stene izbija. Glečerski hladna, kao da bi kamen da pokida. Jesti ne morate, ovde vam voda može poslužiti umesto hleba. Nije ni čudo što su se Alani ovde naselili. Alani koji su još u Starom veku zabranjivali prljanje izvora i voda. Jedini problem je u nama i našim labavim telima, koja ne bi mogla da izdrže nešto tako jako i neprerađeno, kao što je ova kavkaska tečnost. Ardon, Fiagdon, Gizeljdon. Don je osetinska reč za vodu. Sve to pobrojano se uliva u Terek, Terek u Kaspijsko more, a onda se u vidu kišnih kapi otvara novi-stari krug.

E tu smo došli Fatima, Volođa, Maja i ja. Na zelenim obroncima, gledajući još veće planine u magli, jeli smo roštilj, pinđur i lavaš.

„Šta je ono?“, pitam gledajući kule, maltene na svakom od okolnih bregova.

„To su bašnje“, reče mi Fatima.

A bašnje, građene od neobrađenog kamena, uzdizale su se na vrhovima, i osmatračnice i uporišta. Podizala su ih najmoćnija bratstva, gledajući da osvoje ili bar zapale susedovu. Takve građevine možete naći u Albaniji, Crnoj Gori, Irskoj, Škotskoj, a verovatno se protežu na istok, barem do Pamira i Sinkjanga. Takve kule, lišene luksuza i svedene isključivo na ratničku funkciju, bile su odraz duha koji je prožimao i njih i ljude u njima, uvek spremne na oskudicu, napad i odbranu. Jer brđanin je žilav. Čista energija, jedva prekrivena telesnom opnom. Zato je nemoguće mirnima držati takve ljude, čak i kada ih vojno okupirate. Tek onda nastaju problemi. Kao da ste progutali kiselinu. Naučili su se tome Rimljani, osvajajući ilirske krajeve i dobijajući ilirske careve za gospodare. A Rusija je pokorila Kavkaz da bi osveta stigla u vidu Staljina, dželata.

„Hajmo dalje“, završava Volođa naš ručak. „Mogli bismo do Crkve Svetog Đorđa.“

Usput se zaustavljamo kraj brzih i hladnih pritoka Tereka. Blenem i fotografišem na sve strane, što je najbolji način da sebe samog označim kao stranca i potencijalnu metu.

Crkva Svetog Đorđa je od malih, kao i većina bogomolja u tim krajevima, što joj daje prisnu, ljudsku meru. Ne sviđaju mi se međutim njene drečave boje, slabo se uklapajući u sivu, zelenu i mrku pozadinu planinskih krajeva. Zidovi su od prebelog mermera i nikako ne idu uz crkveni dom, kojeg kao da je iznedrio Kavkaz. Ipak.

„Evo, Mladene“, prilazi mi Fatima. „Ovo je moj i Majin poklon za tebe. Medaljon sa likom Svetog Đorđa, zaštitnika putnika u ovim krajevima. To je ujedno i naš stari bog prerušen u hrišćanskog sveca.“

Setih se našeg Peruna iliti Svetog Ilije, a ime tog osetinskog (alanskog) boga nisam upamtio. Sram me bilo.

Naspram crkve i dalje uz reku bivalo je sve više izletnika. Klinci su igrali fudbal, peklo se na ćumuru ili se ležalo kraj automobila. Za ribolov su se koristile pecaljke, barem danju. Ne bi me začudilo da se i noću pecalo, ali dinamitom.

Tada je kraj mene projahao dečak na konju. Desetogodišnjak otprilike, žilavog tela i odraslog, muškog lica jahao je kao saliven sa životinjom. Dolazio je iz dubine planinske klisure zajedno sa rekom. Ne znam da li je bio svestan da baštini tradiciju koja se prostire do skitskih kurgana i bronzanog doba, ali je jahao kao da između njega i nas, mehanički pokretnih, postoji neka magla ili staklo. Nije nas primećivao, ili se podrazumevalo da ćemo se skloniti mi, a ne on, naš gospodar u neka druga vremena.

Nije samo dečak na konju pokazatelj da se na Kavkazu vreme meri drugačije i ima drugačije značenje.

marzaganov„Evo, to je spomenik Gisu Gigoeviču Marzaganovu,“ dovodi me Volođa do delimično obrađenog kamenog stuba, sa uklesanim i obojenim likom starca u kavkaskoj odeći. Godine ispisane ispod imena govorile su da je rođen 1746, u doba Jelisavete Petrovne, a umro 1913, kada su Romanovi slavili tristotu godišnjicu na vlasti. No spomenik ne govori ko je on.

Naspram njega je omanji vodopod i drvo na kojem vise papirnate trake, sa ispisanim željama. Sem ograde, koja nas sprečava da se sunovratimo niz vodopad, nema tu ničeg veštačkog. Celo mesto kao da je sveto i još uvek neoskrnavljeno.

KOJEG JE POREKLA HAZJAJIN
Vraćamo se nazad. Tek onda, levo od puta, primećujem Staljinovu bistu na kamenom stubu. Reče mi Fatima da se Osetini i Gruzini svađaju oko toga kojeg je porekla hazjajin. Svojataju ga i jedni i drugi, mada stvarno ne znam šta tu ima da se svojata? Vide u njemu moć i uspeh, ne videći po koju je cenu postignut. Mogli su onda i Tamerlanu spomenik da podignu.

Uostalom, ne treba ići čak u Rusiju da bi shvatili zašto takvi spomenici postoje. Setimo se samo našeg cmizdrenja od 4. maja 1980 godine.

medicBraca GazdanovKad smo već sišli u dolinu oko grada zastadosmo kraj spomenika braći Gazdanov. Sedmoro ih je otišlo u Veliki otadžbinski rat. Nijedan se nije vratio. Kraj spomenika koji prikazuje sedam ždralova što se spremaju da polete, kleči zabrađena majka i oplakuje.

Priča mi Maja kasnije.

„Dvadeset sedam miliona ljudi je izgubio SSSR u Drugom svetskom ratu, i to je ono što je zabeležila statistika, a računa se da je stradalo bar još nekoliko miliona o kojima se ništa ne zna, jer su Nemci ubijali čitave porodice, pa nije imao ko da da podatke. Ogromno je bilo stradanje našeg naroda, a sad se priča o nekim američkim generalima i njihovim pobedama. U Letoniji uklanjaju spomenike palima u ratu. Kažu mi smo ih okupirali. Ludaci jedni!“

Zaista. Ogromno je bilo stradanje, a nije tako moralo biti. Da je voljeni vođa bio manji slepac i paranoik, dosta toga se moglo izbeći. Crvena armija bi spremna dočekala neprijatelja na granici i tada bi svetski rat trajao mnogo kraće, a SSSR bi odneo pobedu, koja ne bi bila Pirova, sa odnosom gubitaka 10:1. Ovako su ljudskim mesom morali zaustavljati čelik, tako da je Rusima kroz istoriju najčešće svejedno da li trijumfuju kod Staljingrada i Berlina ili gube kod Kijeva i Mukdena. Cena je za njih otprilike ista, jer „nemate vi toliko metaka koliko mi imamo ljudi“.

Pričamo i o Sakašviliju, kad smo već došli u stan.

„On je lud! Lud čovek! Ne zovu ga uzalud Miša Mankurt.“

Mankurti su robovi ispranog mozga, kakve su Ujguri (znači Turci) stvarali mučeći ih danima dok bol ne bi postao toliki da je bilo važno jedino da prestane, pa makar po cenu srca, duše i uma. Savremenici Golema i prethodnici Frankenštajna, radili bi potom na komandu i uz fijuk biča.

Maja pada u vatru, a tada ne gleda u tebe, već negde u zid i ispaljuje rafale.

„Amerikancima služi, a dobar im je samo kao topovsko meso. Na svu našu muku i bedu, on je još došao da ujede kao pas, podmuklo za petu. A oni podlaci iz Amerike ne smeju sami da se pojave, nego uvek druge isturaju da obave prljav posao.“

Ruku stisnutih u male, drhtave pesnice nastavlja da pripoveda.

„Pet dana smo slušali kako topovi pucaju. Kolone kamiona i tenkova. Helikopteri nas nisko nadleću. Sve to je išlo prema jugu. A na jugu, tamo prema Kazbeku, kao da je neki zli čarobnjak izvodio svoju magiju. Noću je svetlelo i tutnjalo, pomislio bi da se sve dešava evo tu, iza prvog ćoška, a ne sto kilometara dalje. Sa juga su dolazile izbeglice, ranjenici i mnogo nesigurnih vesti. Srećom pa je sve kratko trajalo. Ja i inače imam česte glavobolje, a tih dana, Mladene. Kao da je oko htelo da mi iskoči iz glave. Jooj! Od nervoze i straha mi se nije izlazilo ni u prodavnicu. Najradije bih sela u fotelju i pokrila se čaršavom, a morala sam napolje. Do fakulteta, do prijatelja, da se obavestim. Dok bih prolazila ulicom, tutnjava topova u daljini me je nekako uspavljivala, a trzala sam se na svaki malo jači zvuk kraj sebe na ulici. Na kraju bih utrčala u stan kao da me gone. Ej, da je moj Soslan kraj mene.“

Potom sam legao na spavanje. Maja je još nešto radila oko mašine za veš, a ja sam razmišljao kako su moji. Pošto je bila nedelja, mora da su gledali seriju Vruć vetar, repriziranu ko zna koji put. Veljko je, naravno, u Beogradu, možda u nekom restoranu sa Duškom.

TOTALITARNI BOG
Trebaju mi ovakva putovanja; ako ništa drugo približe me mojima. Setim se tada svega i sve mi je to tako milo i dragoceno. I majka, koja leži ćebetom pokrivena na trosedu, i otac, sa kojim se svađam oko Tita, Draže, Jugoslavije i ostalog, i brat moj dobri. Što je veća kilometraža između tebe i porodice, to su topliji njihovi osmesi, a lica im rastu pred tvojim očima, dok samo njih ne vidiš. Kao da ih namerno uveličavaš, plašeći se da će se desiti nešto strašno i nepredviđeno, što će prekinuti pupčanu vrpcu i tebe ostaviti da lebdiš u limbu i hladnoći. Sam sam sebi tih dana delovao kao neki Frodo Bagins. Mali, slabašan, željan avanture i uplašen od nje u isto vreme. Nije da mi se sviđa ovo poređenje sa likom iz zapadnjačke fantastike, ali nisam mogao da smislim bolje. Srpski narod nikada nije imao avanturiste. Imao je više i manje od toga. Imao je junake, koji su smrknuti i ozbiljni išli da učine ono što se mora, pomireni sa cenom koja se takođe mora platiti. One druge ne bih da pominjem. Ipak, sve je bolje nego sedeti u Odžacima ili ići na more, kućnu dosadu zamenjujući dosadom na plaži.

U ponedeljak se sa domaćicom zaputih da još jedared obiđem Vladikavkaz. Kupio sam Maji jednu starinsku lakovanu kutiju (škatolka) iznutra obloženu plavim plišom, da joj se bar malo odužim za dobrotu i gostoprimstvo. Potom smo se držali obale reke Tereka; onog istog Tereka na kome je 1395. Tamerlan, krvnik Kavkaza, nadbio svog rivala Toktamiša iz Zlatne horde. Usput smo sretali Majine koleginice i bivše učenice. Ona me je predstavljala, i to vrlo detaljno, a ja sam, po običaju, bio nervozan. Tako je kad god sam u centru pažnje ljudi koje prvi put vidim.

Na levoj obali se šarenela džamija u cigli, mermeru i keramici. Lepša od one iz Majkopa, i ona je sigurno bila proizvod donacija iz Saudijske Arabije ili nekog sličnog centra za širenje zelene boje po karti sveta.

Na suprotnoj obali, betoniranoj kao Dunav kod Novog Sada stajao je grafit. „Bog je jedan. Nema mu ravnih. Nema mu sadrugova. Alahu akbar.“

Od totalitarnog Boga lako se dolazi do totalitarnog društva, bilo kapitalističkog, bilo komunističkog, da bi se zatim prešlo na betoniranje rečnih obala.

Ipak, iznad tog nakaznog asfalta, sa nakaznim grafitom stajala je, kao da ima poslednju reč, jermenska crkva. Mala, crvenih zidova sa zašiljenom lađom i kupolama, govorila je da čak i danas ima nade, dok je dobrote i lepote.

Kad smo popodne došli u stan i dok sam se spremao za odlazak, Maja mi je pokazala porodično stablo Gapoeva. Bio je to običan papir, poput postera, sa precima unetim do sredine 17. veka. Kavkaz je star, možda bezvremen. Jedva što se nazire poneka seda vlas. Setilo me je to kolege istoričara, Maksimilijana Amilahvarija, Jermenina iz Bratislave, koji je znao svoje pretke sve do 3. veka pre nove ere.

Uz priče o poreklu slušao sam sa kasetofona tonove Kavkaza, osećajući se kao da sam u Vranju, Užicu, Leskovcu.

Balkan i Kavkaz zajedno.

Od snage našeg prožimanja popucala bi sva lažna carstva i svet bi se opet krojio po ljudskoj meri i božanskom nadahnuću.

Ipak, oni su bolji od nas ili, ako neko hoće, manje su propali. Sa tim u vezi bila je i jedina naprijatnost tokom mog boravka kod Maje, jer kako da joj odgovorim na pitanje: „Zašto ste uhapsili Radovana Karadžića, Mladene?“

„Ej, zašto Majo, sramota naša!“

Bio sam zbunjen kao školarac, a i ona je nekako skretala pogled i odmahivala glavom. Nije mogla da shvati, kao ni drugi u tim krajevima da je tako nešto uopšte moguće. Izručiti svoga, da mu stranci sude i to najgori među njima, koji će i njega i nas udariti po obrazu, a da pritom nećemo moći da im vratimo. Ništa gore nego kad vladaju kukavice vešte da izbegnu megdan.

JOŠ JEDAN NAIVNI ISTOČNI EVROPLjANIN
Oproštaj je bio kratak. Nisam je zagrlio, već smo se nekako dodirnuli dlanovima

medicvladikavkazdzamijaOpet na autobuskoj. Sedamsto kilometara natrag do Krasnodara. U pauzi sam izašao da pišam iza neke montažne kuće.

„Daljše mužik! Daljše!“, vikao je na mene polupospan i razdrljen ruski policajac.

Montažna kućica je bila zapravo policijska stanica.

U Krasnodar smo stigli oko sedam ujutru. Odsedam u istom staničnom hotelu, koji naseljavaju drugi ljudi. Kroz sobu su mi do četvrtka prošli mladi oficir, stalno nešto zabrinut, još jedan momak bokserske konstitucije i niz onih kojima se ni lica više ne sećam. Jedino sam bio u kontaktu sa Sašom iz Pavlodara u Kazahstanu i nekim penzionerom sa propovedničkim ambicijama.

Saša iz Pavlodara, plav, mali i nabijen. Širokog osmeha na širokom slovenskom licu, bio je ko u struju uključen.

„Došao sam ovde da konkurišem za posao u banci, jer u Kazahstanu je velika beda. Ako ovde ne prođe, imam jednu varijantu u Sočiju, a i prijatelj me zvao iz Novosibirska. Kaže tamo se otvara neki perspektivan biznis sa nekretninama, mada ne znam baš na ovu krizu koja nas drma. Uostalom, ako to ne uspe, odoh u Soči, ali na plažu. Hoće ženske tamo i za male pare. A kako je kod vas u Srbiji ? Jel’ se oseća svetska ekonomska kriza?“

Gledam ga. Namazan jeste, ali je to previše očigledno. Još jedan u nizu istočnih Evropljana priučenih lukavstvu i biznisu, koji kao krdo uleću na nepoznat teren, misleći da za deset godina savladaju ono čemu su se Faustovi potomci učili vekovima. Naime, laganju bez crvenila i otimanju bez rizika. Saša i milioni takvih Saša u Srbiji i Rusiji ne shvataju da sama energija i prodornost nisu više dovoljni za uspeh na zapadnjački način. Da smo pametni, ne bi se ni trudili. Ovde, u Evroaziji, još je varvara koji su u stanju da srcem i žilavošću postignu ono što menadžeri sa Volstrita više ne mogu ni uz pomoć kompjutera, treninga i energetskih napitaka. Zlo je što Kavkasci, Balkanci i Rusi idu kroz život sa povezom preko očiju. Klade valjaju za parazite, koji im sede za vratom i šapuću šta treba raditi i kojim pravcem ići.

Ipak, odgovaram Sašku koliko mogu:

„Kriza se još ne oseća, nego će se tek osetiti, a biće naročito loše što kod nas vuci ovce čuvaju.“

Između reči umećem gutljaje hladne mineralne vode da izdržim u tiganju kakav je Krasnodar. Mnogo je tu čelika, betona, armature i stakla. Isijava na sve strane. Ljudi nisu stvoreni da žive u mašinama.

Što se penzionera tiče, i on je, nažalost, tipičan. Nikad ne grešiti, izmeriti svaku reč i zadovoljiti se sitnišem i tako šezdeset i nešto godina. A onda je našao nama nekolicini (pored mene i Saše bio je još neki indijanac sa dopola zlatnim zubima) da drži govoranciju, sebe da opravda, nas da slaže:

„Ne treba, gospodo, brkati red koji je vladao u komunizmu sa tiranijom“.

Zanimljivo je kako i komunisti, i nacisti, i liberali vole da se pozivaju na nekakav red, ne shvatajući da sve zlo i proizilazi iz pokušaja da se život i njegovo šarenilo neprekidno organizuju u skladu sa najnovijom ideološkom modom. Ali stara garda nastavlja:

„Nije to bila tiranija, ali država jednostavno mora da povede računa. Da pripazi na pojedince koji sebi daju suviše slobode. Koji stalno nešto izvoljevaju, koji su stalno nezadovoljni i uvek traže neku pravdu. Poštuj zakone, prikane moj, i sve će biti u redu, nemoj ih poštovati, i sam si kriv za svoju sudbinu. I šta je hteo taj Solženjicin i njemu slični? Sa onim svojim knjižicama i onom svojom odrpanom fotografijom? Mi smo bili sila. To je važno! To se računa! A, što je poneko stradao usput, pa istorijski procesi su takvi, gospodo i drugovi. Krvavi su. Treba sebe mudro upregnuti u korist višeg cilja. Postati deo nečeg moćnog, a ne zakerati. Znate, za sve se plaća neka cena. Da nije bilo velikih ljudskih žrtava, danas bismo pešačili umesto što se vozimo. Još bismo jeli sirovo meso umesto što ga jedemo iz mikrotalasne pećnice. Sovjetski Savez je dao ne mali doprinos progresu.“

I tako nekoliko sati uz stalno podignut kažiprst. Novi neljudski poredak ima svetlu budućnost kraj ovakvih nesvesnih slugu. A i Saško, naš kapitalista od juče, uglavnom klima glavom. Ne smeta njemu diktatura kao takva, koliko njena očitost. Međutim, ako umesto reči „ubiti“ upotrebimo izraz „likvidirati“, ako umesto „logor“ kažemo „kazneno-popravna ustanova“, a „globalni kupleraj“ nazovemo „globalnim selom“, e onda će savest ruskog, a i srpskog malograđanina biti umirena.

„Silujte me, ali stavite kondom.“

Kraj u sledećem nastavku

SVETA PLANINA (1)

SVETA PLANINA (2)

SVETA PLANINA (4)

Svet
Pratite nas na YouTube-u