AGONIJA UZAJAMNOSTI I SMRT SRPSKOG DRUŠTVA

MILE MILOŠEVIĆ Bez javnosti zajednice i saglasnosti svesti sa sebi bliskima ni jedno društvo...

MILE MILOŠEVIĆ

Bez javnosti zajednice i saglasnosti svesti sa sebi bliskima ni jedno društvo ne može trajati, pa ni srpsko

Nesigurnost, uz pravni i institucionalni košmar – gde raste broj isključenih, nezaštićenih ljudi – pretvara se u stanjeu kome niko ne zna šta se dešava. Dok skoro svako tvrdi svašta, politikanski ostajući u svom interesnom miljeu. Deleći društvo na grupe i podgrupe, a sve više i na pojedince. Manje od čovečijeg formata. Antagonizujući ih. To je višegodišnja slika Srbije – od Kosova i Metohije, do svakog mesta u Srbiji. Iako je svima poznato šta se Srbima svakodnevno dešava danas na Kosovu i Metohiji (vidi tekstove Janje Gaćeše na ovom portalu), tako je i svima jasno da je najmanje 30 odsto stanovništva bez bilo kakvog prava na život, pa time i budućnost. Niko u medijima o tome ne govori u ljudskom muku samozabavljenosti, jer u Srbiji zapravo nema javnosti. Godinama postoji samo medijski narativ floskula i mantri usled konstantnog propadanja institucija. Zbog toga se konačno i politički sistem slomio. Da je drugačije, da li bi se neuspehom završio štrajk prosvetara? Ovako, osim vlasti ni jedna stranka nema ni cenzus, jer nikom i ne trebaju. Za to što imamo dovoljna je samo puka amorfna masa, koja jeste činjenica depolitizovane Srbije, u kojoj se isključivo odvija besprizorna politikanska tuča interesnih grupa oko privilegija.

SNS makar pokazuje svoju tanku i ograničenu političku ambiciju da održi neutralnost, koju nema ni jedna druga stranka u parlamentu. Tako da ukupno stvar sa slomom političkog sistema nije samo pitanje nezadovoljstva prošlošću nego degradiranog stanja političke stvari a onda i očito budućnosti. Zato nikako nije lako vladati u savremnoj Srbiji, ali, kao to ne može biti ni izgovor što se samo vrši preraspodela između srpske elite, dok se narod uskraćuje a država nestaje.

GDE JE NESTALA JAVNOST
Kako da se bez institucionalizovane Srbije i javnosti ljudi po slobodnoj volji okupe oko programa i ciljeva? Pa nisu automati. Jednako tome, nema ni sistema za koji je dovoljan čin neke konstitucije – to je bila tranzicija i za nju se vidi gde nas je dovela. Zato treba da u EU uđemo goli i bosi, kao nezaštićene mase periferije, u provincijalnom stanju duha, dopuštajući da nas EU-birokratija melje po samo svojim potrebama, kao lovinu, pa tako po SSP Srbija prodaje svoje zemljište, a da sama ne bude članica makar još deset godina? Kao što i nečija pravna volja i interesna konstrukcija stoji iza EU. Ni tamo nema ovakve političe kulture, već koruptivno-klijentelističke (informaciono-finaskijski mrežne, kao dominantnog spoja mikroveza koji grade i ovu još jednu vavilonsku strukturu Zapada, koja polako ali sigurno daveći nacionalne države). Zato se u tranzicionom košmaru neprekidno mešaju neiskustvo, podmuklost i neobrazovanost aktera, i to izrazito kao institucionalni vakuum, koji vodi odsustvu javnosti i slomu srpskog političkog sistema, jer se politikanstvom ponajbolje i bave ljudi bez svojstava.

Nema privatnog i javnog, pa ni javnosti, a onda nema ni države bez zajednice. Nema svesti ni javnosti, ni konačno osećajnosti (V. Gerhard, 2012, Offentlichkeit: M. Nusbaum, 2013, Political Emotions, Why love matter for justice), već dugotrajno dominira zakočena ambvivalencija provincijalnog samoporicanja (Lompar), dok usamljeni čovek traži izlaz iz slučajnosti zla i dobra samo u privatnosti svoje sreće, bez bilo kakvih viših moralnih ograda i znanja. Samim tim, sasvim neegzistencijalno, a otud i estetski isprazno i ružno, puko u raspoloženjima i fantazmatskoj nakaznosti, kojom se pokušava vratiti u egzistenciju. Ona se onda politikanski nesuvislo ugrađuje u korpus ljudskih i demokratskih prava otuđenog čoveka i iz sveta. A onda jasno da takvom čoveku nebo nije granica, nego podzemlje nagona, ono što se može svrstati samo u razumevanje negativne slobode Ajzaje Berlina. Utoliko u ovih zadnjih osam tekstova i tvrdim da epohalno pitanje Srbije već seže do pitanja dobra i zla.

ljudiuakvarijumu02Kao što posredno utvrđujemo da zapadna paradigma sreće jeste samo privremeni azil, više otvoren zlu nego dobru, u našem slučaju otvoren je propasti Srba. I zato je za Srbiju vreme da postavlja lična ontološka pitanja da bi izašla na kraj i sa sobom i sa svojim neprijateljima. Jer, preskačući ih, i svodeći na EU-vrednosti i ekonomske stvari, nije ih rešila ni u drugih 10 godina, ni ovih poslednjih pet. Svakako ne kao politički subjekt ni na spoljnjem, ni na unutrašnjem planu Srbije. Konsekvetno tome, ne može se politička platforma Srbije postaviti na pregovorima sa EU, čak ni preko kompromisa, ugovora, konsenzusa, nego na javnosti i uzajamnosti zajednice o dobru. Reč je o primarnoj saglasnosti svesti i javnosti, bez koje bi svi samo i govorili „privatnim jezicima“ ili nekim grupnim tolkovanjima, izgleda da nam je televizor postao jedini sagovornik. Time očigledno postajemo nerazumna bića zapala u stanje blisko snu, kako to kaže Meklaun. A Srbi provode dosta vremena pred televizorom, gde veliki broj čak i ne napušta svoje domove na dnevnoj osnovi, jer i nema gde da se dene. Umesto toga ljudi se povlače u kuće, gde nogi čak godinama nisu prešli kućni prag.

SVET LUKAVIH POLTRONA
Na Novom Standardu sam odavno objavio svoje nalaze o uzajamnosti (solidarnosti), koji nisu išli u prilog javnosti u Srbiji, gde se pokazalo da obrazovaniji i imućniji manje veruje u uzajamnostu, što samim tim urušava svaku potencijalnu uspešnost poretka, a samim tim i svaku vrednost. Iskustvo teškoće te tvrdoće, lažljivosti i nemara u odnosima svakom je blisko dnevno iskusto, i u tim uslovima će se teško čuti predlog za bilo kaakavo poboljšanje. Ljudi su od toga odviknuti, a socijalni odnosi čak funkcionišu suprotno tome.

Takvi ljudi ne mogu biti priznati, naprotiv. Već su kod nas na ceni lukavi poltroni, opšte ćutanje, kao i zabavljači – izveštačena živost, koja se sa vremenom nametne i onim Srbima koji su veliki među nama. Zašto? Zato što je suviše mali prostor realizacije jer bez javnosti uvek će se u društvu natrčati na nečije parazitske interese samo njegove sreće, izgrađene na mreži uticaja, a ne na zakonima i javnosti. A to neumitno uništava institucije Srbije češće i uspešnije nego neprijatelji.

Od opšte ravnodušnosti i rutinske manipulacije većina ljudi se zatvara u privatnost interesa mreža, nemarno umnožavajući na nacionalnom tkivu raseline parazitiranja, uz racionalizovan odnos troškova i prihoda. Tako rade sve banke, tajkuni, ali i cela koalicije koje opslužuju, ovako modeliranu tranzicionu privredu, koja od prvog dana nije promenila svoj modus operandi. Jedino to pretrajava. Na tu se nadziđuju stranci koji, osim jeftine radne snage uzete i na lizing (nije im dovoljan ni poslednji zakon o radu, čime postajemo sve nepismenija nacija), dobijaju i različite stimulacija i očekuju i poseban pravni tretman, koji im njihovi posrednici obezbeđuju preko lobiranja u vlasti. Dok beda postaje endemska, niko više ni ne pita šta se u Srbiji radi.

Radne kordinate Srbije u svetskoj podeli poslova – odavno ponavljam – jesu niskotehnološki poslovi u uslovima kratkog, lošeg i nasilnog života, koji isključuje mnoge troškove, a za sebe genriše ravnotežu na klackalici isključenih i ovako uključenih. To konačno mora dovesti do lošeg opšteg stanja društva – od standarda i zdravstva do kulture i perspektive. Ali o tome nema u javnosti poznatih multidsciplinarnih studija, pogotovo ne cifara, ni neke odgovorne rasprave. Već sad nema ni podsećanja na zlosutne demografske scenarije.

PUT U NACIZAM
Zato su stranci platili, nadzirali i dobili sistem privatnih uterivača, sistem notara, a sve to sa ciljem da se privatizuju lanci pregovaranja, nadzora i kontrole, da se isključi država i spreči nastanak javne reakcije. Jer i nema javnosti. A onda neće biti ni države, jer javnost je u korenu države, ma koliko tumačenja državu pokušavaju da vežu za modernu i njena obrazloženja (od prosvetiteljstva, preko prirodnog prava, do konstitucionalizma). Zapravo, države nema bez dugog javnog iskustva zajednice i njene stalno žive javnosti. Na to nas upozorava V. Gerhard, podsećajući na ono rano grčko i rimsko (res publica) iskustvo naspram današnjeg svođenja države na uobičajenog neprijatelja građana i puki servis neoliberalnih tekovina. A tome svakako smeta svako osećanje za državu, svojstvenu životu ljudi u zajednici jer se sudara sa globalnim projektom neoliberalizma i supremacijom interesa tek 700 porodica sa Zapada.

ljudiuakvarijumu03Mediji naprosto više ne odražavaju javnost. To se u Srbiji i golim okom vidi u razlici između onoga o čemu mi međusobno razgovaramo i onog što mediji prikazuju i nameću kao teme. Posebno je to vidljivo kroz iluzije o poretku, šta je to privatno a šta javno, i zbog čega je uvek moguće antagonizovati građane bez imalo svesti o uzajamnosti i poretku i manipulisati njima i njihovim isključivo privatnim interesima. Time dozvoljavaju da se rasprostre anomalija ekskluzivnih interesa oligarhije i svojstven diskurs socijalne organizacije društva. Radi se o podređivanju javnosti, društva i države interesima oligarhijske mreže.

Zato nisko vrednovana uzajamnost i realno odsustvo javnosti izgledaju kao ishodna tačka, koju tek neki supersistem može stabilizovati. Ali jasno je kkao je reč o samo podštapalici, i to posebno kad se ona vidi u EU-sistemu i vrednostima po sebi.

Prosto, bez javnosti zajednice i saglasnosti svesti sa sebi bliskima ni jedno društvo ne može trajati. A, da je to moguće, pokazala je i prošlogodišnja poplava ili ’99, kada su se itekako složili i bili solidarni kad su pojedinačna svest i javnost iskazali elementarnu saglasnost, kad je prestalo da se odvija ili je bilo suspendovano investiranje u posebne interese. Uostalom, da nije tako da li bi bilo koja zajednica opstala, pa i samo čovečanstvo? Da li bi mi, Srbi, opstali i pored sto godina investiranja u naše samoporicanje i konačno prepuštanje ličnoj sreći kao ultimativnoj vrednosti života zapadnog liberalizma, od koga se prečicama stiže i do duplih standarda kao i nacizma. Ali te slike kao da više nema, i sve će biti ređa i na Zapadu?

Politika
Pratite nas na YouTube-u