ZVORNIK, BOŠNjACI, BALKAN

ŽELjKO CVIJANOVIĆ Pucanj u Zvorniku pucanj je u slobodu Balkana, kao što će biti...

ŽELjKO CVIJANOVIĆ

Pucanj u Zvorniku pucanj je u slobodu Balkana, kao što će biti i ono što će se narednih meseci događati u Srbiji

1.
„Preti li nam terorizam iz Bosne“, zabrinuto se pita liberalni Danas a pod istim naslovom prihvata još zabrinutiji i još liberalniji – imperijalno liberalan, takoreći – B92. Nije li neobično da nas o pretnji iz Bosne upozoravaju mediji koji su se godinama isticali opominjući Bosnu na pretnju iz Srbije? Nije, i zato objašnjenje ove naočigledne konfuzije mora započeti inicijalnom tvrdnjom: ne, ne preti nam terorizam iz Bosne; preti nam terorizam iz Amerike!

2.
Napadi na karaulu Gošnice, u Makedoniji, i policijsku stanicu u Zvorniku, u Republici Srpskoj, dva su ozbiljna događaja koji su ovdašnju javnost zatekli u stanju pune konfuzije. Naravno, nije bilo teško zaključiti da se u oba slučaja radi o terorizmu, kao i da su oba izvedena na samoj granici sa Srbijom.

Ali godine sluđivanja učinile su svoje: krupna slika napada Nerdana Ibrića na policijsku stanicu u Zvorniku i u medijima kadrirani fragmenti istog događaja ponudili su dve oprečne slike stvarnosti. Te dve slike početak su političke konfuzije koja u danima pred nama može da bude smrtonosnija i od napada u kome je ubijen jedan srpski policajac dok su dvojica ranjeni.

3.
Priča o 24-godišnjem Ibriću – vršnjaku srpsko-muslimanskog konflikta iz 90-tih godina koji je izgleda poslednje mesece svog života proveo pod uticajem vehabijskog učenja – može da se iščitava kao svedočanstvo o jednom sukobu koji nije imao svoj logičan kraj, nije imao pobednika. So na rane takvih tumačenja posuli su podaci kako su Ibrićevog oca u junu 1992. ubili Srbi, dok su, istovremeno, oca ubijenog policajca Dragana Đurića u istom tom ratu ubili Bošnjaci.

Naravno, frustrirani ratom iz 90-tih – u kome su teško stradali i posle koga njihova „sloboda“ niti je umela da peva niti je imala imalo sluha za njih – Bošnjacima, čak i onim očigledno sekularnim među njima, na društvenim mrežama polazilo je za rukom da za Ibrićev zločin pronađu i reči razumevanja i opravdanja. Sa druge strane, sve je to Srbe, pa i one koji donose političke odluke u njihovo ime, uverilo da je bošnjačko neprijateljstvo istorijska konstanta, koja se obnavlja u ratovima, a leči samo pobedama.

Otuda se fragment iz Zvornika tumači kao priča o osveti koja nikad ne prestaje, potvrda mržnje kojoj nema kraja i priprema za događaje koji slede i koji će u narednih nekoliko godina – ne više od pet – dati konačnu sliku Balkana na kraju istorijske epohe započete u vreme rođenja Nerdana Ibrića, koja je duboko obeležila i njegov život i njegovu smrt.

4.
Bio je to, dakle, i pucanj u bošnjačko-srpske odnose, utoliko jači što Bošnjaci, za razliku od Hrvata i posebno Albanaca, ponekad znaju i da padnu u entuzijazmu zlovolje prema Srbima. Otuda je poruka iz Zvornika precizno artikulisana kao saglasnost u neprijateljstvu. Jer Srbima je dato da je čuju kao: svi Bošnjaci su mudžahedini; a Bošnjacima: šta god vi radili, Srbi će u vama uvek videti mudžahedine.

bosnaslikaritikvesaNa produbljavanju tog neprijateljastva danas lokalni liberalni krugovi rade više nego i nacionalistički korisni idioti. Uostalom, zar nije dovoljno videti da neke od prema Srbima najnepomirljivijih političkih stranaka među Bošnjacima danas ne pomaže Istanbul nego Brisel i Vašington.

Na tome, logično, predano rade i bosanski liberalni mediji, ali i srpska medijska peta kolona. Lepo je to moglo da se vidi i dok je RTS u četvrtak ideji o političkoj rehabilitaciji Draže Mihailovića pokušao da konfrontira raspoloženje Bošnjaka. Naime, u panel-emisiji na temu da li je general Mihailović bio deo antifašističkog otpora ili kolaborant pušten je prilog o zločinima njegovih ljudi u selu Vranić, a pomenuti su i zločini nad muslimanskim življem u Foči. Naravno, ti zločini se ne mogu poricati; problem je, međutim, što je veštim spinom pokazano da neko čiji su ljudi činili zločine ne može biti antifašista, nego kolaborant. E sad, što su saveznici, na primer, 1945. u Drezdenu pobili 25 hiljada nevinih civila; što je u svom napredovanju Crvena armija radila svašta, što su partizani svoj antifašizam kombinovali sa terorizmom, to za RTS ne može da bude dokaz da su bili kolaboranti, kao što i nisu, dok za generala Mihailovića može. Radi se, naravno, o tome da potreba Srba – koji su izneli najveći teret Drugog svetskog rata – da sa sebe i generala Mihailovića skinu hipoteku kolaboracije danas u srpskom javnom servisu biva postavljen tako da ih obavezno konfrontira sa Bošnjacima.

Slučajno? Koliko i Ibrićevi pucnji. Slučajno, koliko i teza da je pomirenje na Balkanu zamišljeno isključivo na srpskoj krivici i porazu. Slučajno, koliko i upozorenje Bošnjacima šta je njihova uloga uoči balkanske završnice. Neprijateljstvo, dakle.

5.
Ako je, prema takvim tumačenjima, srpsko-bošnjačko neprijateljstvo istorijska konstanta, hajde da vidimo čime se ona objašnjava. Poslednjih 25 godina zapadnog slamanja Srba i Srbije bilo je vreme opšteg uzdizanja i blagostanja Bošnjaka? Nije, nego je bilo i vreme propadanja Bošnjaka, po mnogim aspektima, dublje i sudbonosnije od srpskog. Naravno, mnogi Bošnjaci to propadanje objašnjavaju „agresijom“ i „genocidom“, koje su nad njima proveli Srbi. Hajde da na ovom mestu ne pobijamo utemeljenost toga, nego da vidimo, na primer, gde su bili izraelski Jevreji dve i po decenije posle Holokausta i dve decenije pošto su dobili svoju državu. Bili su pobednici u Šestodnevnom ratu. A gde su danas Bošnjaci?

bosnaslikarifranjolikarSa druge strane, vreme napredovanja Bošnjaka – i po pitanju ekonomije, i verskih, i nacionalnih sloboda – u poslednjih sto godina bilo je vreme opšteg napredovanja Centralnog Balkana. Naravno, on je napredovao onako kako su napredovali Srbi, nazadujući isto tako kad su nazadovali Srbi. Bilo je dakle glupo nadati se da će u rušenju Beograda 1999. Sarajevo biti izgrađeno „lepše i starije“, kao što je danas glupo pomisliti kako će Novi Pazar procvetati kad Kraljevo propadne još više, ili će Zenica proizvoditi više čelika ako Smederevo bude obrisano sa industrijske karte Balkana.

6.
Nije namera ovde da se srpsko-bošnjačko neprijateljstvo porekne kao istorijska konstanta, kao što nije namera ni da se kao takvo dokaže. Radi se o nečem drugom: unekoliko pojednostavljeno, ali ne i netačno rečeno, poslednjih sto godina dizali smo se zajedno i zajedno padali. I još jedna pravilnost je važna: periodi kad smo se dizali uglavnom su bili oni kad su nas stranci malo više ostavljali na miru; padali smo kad su nas ostavljali manje; klali smo se kad su bili sasvim tu, s nama. Što nas, naravno, ne lišava odgovornosti za počinjene zločine, koliko god da kao činjenica stoji.

7.
Toliko o zvorničkim fragmentima; hajde sada da vidimo sa čim nas suočava celovitija slika tog zločina. Po svoj prilici, Ibrić, koga nije bilo u evidenciji vehabija u Bosni, pao je pod uticaj Avdulaha Hasanovića, veterana iz Sirije koji je u Bosni hapšen zbog sumnje da je član terorističke organizacije Islamska država (ISIS). Naravno, previše je dokaza da ISIS – čiji je nedavno ubijeni lider El Bagdadi snimljen u društvu američkog hardlajnera Džona Mekejna – danas u Iraku i Siriji u službi američkih, turskih i saudijskih geopolitičkih interesa. Istina, to još ne dokazuje da su Ibrić i Hasanović u Zvorniku bili u službi toga. Međutim, potvrđena priča iz istrage da je policija u Bosni bila obaveštena, istina uopšteno, da sledi teroristički napad stavlja nas pred ozbiljnu sumnju da u Bosni ISIS ne „iskače“, nego je u funkciji istog nalogodavca kao u Siriji. Naime, malo je moguće da sa tom informacijom nisu bile upoznate i američke službe u Sarajevu, koje pod punom pažnjom i kontrolom drže i lokalne obaveštajce i islamiste, i da za 24 sata, s obzirom na svoje evidencije pripadnika ISIS u Bosni i svoju mrežu, nisu imale vremena da zločin spreče. Uostalom, u nekoliko navrata proteklih godina, kada su na meti bili ciljevi koji im se nisu dopadali, uspevali su da ih zaustave. Jesu, naravno, kad god ih same nisu proizvodile.

Možda je to razlog zašto zapadni mediji nisu mnogo komentarisali napad u Zvorniku. U onoliko koliko jesu, međutim, uočljivo je koliko se pokušavao umanjiti religijski i međunarodni aspekt problema – zajedno sa uticajem ISIS i Al Kaide – umesto čega se u prvi plan dovode etničke napetosti u Bosni. Tako notorni balkanski ekspert iz Vašingtona Danijel Server, suprotstavljajući se oceni Milorada Dodika, kaže da u Bosni u odnosu na ostale evroopske zemlje ima „relativno malo“ islamskih terorista. Istovremeno, njegov kolega Edvard Džozef, slaže se da broj pripadnika radikalnih muslimana u Bosni nije veliki, ali upozorava da nije manje opasan, budući da pada na teren dubokih etničkih podela.

Rečju, govoreći o napadu u Zvoriniku kao nečem gde ne dominira očigledna islamistička motivacija, amnestiraju se ISIS i njegova američka provenijencija, a u prvi plan se dovode neraščišćeni etnički odnosi između Bošnjaka i Srba. Lako je zaključiti da prva mogućnost nalaže saradnju Sarajeva, Banjaluke i Beograda, kojima jednako preti opasnost od ISIS, dok druga podgreva njihov konflikt. Eto i objašnjenja zašto nas na islamistički i međunarodni aspekt upućuje krupna slika, a na međuetnički ona fragmentarna, koju nam liberalni mediji serviraju.

8.
Zato su naslovi poput „Preti li nam terorizam iz Bosne“ u službi akcentovanja etničke motivacije zvorničkog zločina. Paradoksalno je da, braneći tu tezu, liberalni mediji ne prezaju ni od kulturrasističkih zaključaka o Bosni kao terorističkoj opasnosti za Srbiju.

Još krupnija slika ovog problema svedoči da nije reč o etničkom problemu, pa u izvesnoj meri ni o religijskom (osim u domenu motivacije), već o geopolitičkom. Ako bi se postavila geografska karta teritorije na koju je uticao sukob u Bosni 1992, ona bi se završavala do Makedonije na jugu i Kavkaza na istoku. Geopolitička karta uticaja zvorničkog zločina mnogo je šira – u nju staje ceo Bliski Istok sa Damaskom kao glavnim centrom otpora Islamskoj državi; tu su Turska i Saudijska Arabija kao zemlje koje tamo pomažu radikalne sunite; tu je šiitski Iran, najtvrđi branilac Damaska id ISIS i samim tim brana prodoru Islamske države na Balkan; tu je cela Evropa na čelu sa Nemačkom, po svoj prilici, spremna da šaptom žrtvuje Srbiju kako bi sprečila požar na svojim jugoistočnim granicama; tu su Rusija i Ukrajina; i tu je, naravno, američki interes na toj teritoriji.

9.
Američki interes jeste ometanje da se formira centralnobalkanska vertikala Atina-Skoplje-Beograd-Budimpešta. Ne samo zbog toga što bi tom linijom mogao da prođe Južni tok 2, ta teritorija, koja zahvata nekih 30 miliona stanovnika potencijalno je, pored Rusije, najveće homogeno parče otpora Imperiji u Evropi, pritom sa vanrednim potencijalom širenja na Austriju, Češku, Slovačku, na svoj način čak i Bugarsku i Nemačku. Malj kojim bi Imperija mogla da zaustavi formiranje te celine jeste ceo vek proveravana ideja Velike Albanije.

bosnaslikarisafetzecUpravo to može biti razlog zašto Tomislav Nikolić u prazničnom intervjuu Novostima pomalo stidljivo govori o ideji „balkanskog saveza“ kao kontratega Velikoj Albaniji. „Zašto se“, kaže on, „ne bi stvorio balkanski savez za sprečavanje stvaranja ‘velike Albanije’, i da u njemu budu Srbija, Crna Gora, Grčka i Makedonija“. Onima koji imaju dilemu vredelo bi da razmisle da li prljava kampanja koja u liberalnim medijima protiv Nikolića ne jenjava ima više veze sa ispovedanjem balkanskog saveza i sličnih stvari ili sa humanitarnom organizacijom njegove žene.

Sintagma „balkanski savez“ teško da je mogla da bude slučajno izabrana. Tako se, naravno, zvao savez Srbije, Crne Gore, Grčke i Bugarske, veliki projekat Milovana Milovanovića iz 1912. koji je prethodio Prvom balkanskom ratu i oslobađanju centralnog Balkana od Turaka.

10.
I balkanski savez i centralnobalkanska vertikala, koliko god se te ideje još činile mutnim i dalekim, danas su i srpska nada – jer smo se našli na liniji te potencijalno slobodne teritorije – i srpski strah – jer bismo to mogli skupo platiti, utoliko skuplje što nema sumnje da nas zapadne sile danas doživljavaju tankom karikom u tom lancu. Kako god, i jedno i drugo jesu početak stvaranja svesti o tome da je pitanje državnih, ekonomskih i političkih sloboda na ovom prostoru suviše krupno da bi moglo da bude pitanje tek pojedinačnih zemalja.

Zato je, pored ostalog, važno da i Srbi i Bošnjaci shvate kako je metak u Zvorniku putovao mnogo duže nego što se čini na serviranoj fragmentarnoj slici. On u svom konačnom značenju nije pucanj dečaka osvetnika iz 1992; taj metak pre četvrt veka poleteo je iz Vašingtona u Bosnu, zatim Čečeniju i na Kosovo, leteo je i ubijao godinama, da bi ponovo u Bosni završio iz Sirije i Ukrajine.

Ko to ne razume, ne samo da ne razume ništa već ne razume ni formulu sopstvenog opstanka. Ko to ne razume, taj ne razume ni dijametralno suprotstavljena značenja iz fragmentarnih sličica koje nam se nude i krupnih slika, koje se na naše oči pomeraju u sasvim drugom pravcu. Pucanj u Zvorniku pucanj je u slobodu Balkana, kao što će biti i ono što će se narednih meseci događati u Srbiji, a tragedija koja lebdi nad razumevanjem svakog od nas sastoji se u tome da nam se nudi, kao i Nerdanu Ibriću, da budemo u službi onog čega jedino ne smemo da budemo deo. Sebe radi.

Politika
Pratite nas na YouTube-u