STIVEN E. MEJER: PRILIKA ZA SRBIJU, JOŠ JEDNOM

Povodom tekstova: „Bolje imati pravo nego priliku” (Slobodan Samardžić), 23. april, i „Šansa za...

Povodom tekstova: „Bolje imati pravo nego priliku” (Slobodan Samardžić), 23. april, i „Šansa za Albance i SAD” (Dragomir Anđelković), 25. april

„Politika” je nedavno objavila moj autorski tekst, u kojem sam preporučio srpskoj vladi da ozbiljno shvati izjavu albanskog premijera Edija Rame da će Albanija i Kosovo biti primorani da se ujedine u zajedničku državu ukoliko put Kosova ka evrointegracijama ne bude otvoren i ako Prištini ne budu ukinute vize. Iako je moguće da su Ramine reči bile samo cinična pretnja, u članku sam predložio Srbiji da celu situaciju pretvori u sopstvenu priliku time što će sa Tiranom i Prištinom otvoriti pregovore o priznanju nezavisnosti južnog dela Kosova i prihvatanju eventualnog spajanja tog dela Kosova sa Albanijom. Zauzvrat, teritorija severno od reke Ibar bila bi pripojena Srbiji, dok bi čvrst, međunarodno garantovan plan omogućio zaštitu srpskih zajednica i verskih i istorijskih mesta koja se nalaze južno od Ibra.

Moji prijatelji Dragomir Anđelković i Slobodan Samardžić razmatrali su potom moj predlog u dobro sročenim odvojenim člancima, takođe objavljenim u „Politici”, a na adresu lista stiglo je i nekoliko drugih pisama; neki autori su se složili sa mnom, većina nije. Budući da smatram da je dobro diskutovati o važnim, vitalnim pitanjima, rešio sam da Anđelkoviću i Samardžiću kratko odgovorim.

Prvo, obojica su se upitali zašto pominjem samo albansku uniju, a ne i pravo Srba da se ujedine. Osnovni razlog zbog kojeg o tome nisam govorio u prvom tekstu jeste taj što sam bio zaokupljen izazovom koji je natuknuo Rama, koji se bavio Kosovom, a ne pitanjem širih etničkih integracija na Balkanu. Međutim, svako ko poznaje mene i moj rad upoznat je s činjenicom da sam već dvadeset godina otvoren zagovornik ideje da Srbi svakako imaju pravo da se ujedine. Upravo stoga sam i rekao da bi bilo kakav dogovor koji bi sklapali Albanija, Kosovo i Srbija morao da podrazumeva ustupanje severnog dela Kosova Srbiji. Nažalost, u Beogradu postoji strah da bi tako nešto „međunarodna zajednica” dočekala više nego negativno. Posebno bi protiv bile SAD i Zapadna Evropa. Srpska vlada smatra da bi bilo kakvi pregovori koji bi se ticali promene granica u regionu ugrozili put Beograda ka članstvu u Evropskoj uniji. To je posebno moglo da se uoči tokom nedavne posete ministra inostranih poslova Nemačke Štajnmajera Srbiji, kada mu se Beograd maltene ulagivao. U širem smislu, vladino prihvatanje Briselskog sporazuma svedoči o tome da je Kosovo kao integralni deo Srbije otpisano i da je žrtvovano na oltaru EU. Nažalost, ako Srbija i postane član EU, to se neće desiti u skorije vreme.

Drugo, pregovori koji bi se ticali statusa Kosova mogli bi da vode do otvaranja pitanja statusa Republike Srpske, što je, premda u vezi sa njim, ipak drugačije pitanje od Kosova. Ukoliko Srbija i Republika Srpska zaista žele da se ujedine, trebalo bi da imaju svako pravo na to i priliku. Dakle, šta ih sprečava da to i učine? Republika Srpska uviđa korist od poštovanja političke i konstitucionalne strukture koju je uspostavio Dejtonski sporazum, a on ne bi dozvolio to ujedinjenje. U njihovom je interesu da ne budu u pretesnim vezama sa Beogradom, osim onako kako je to definisano u članu 4. Dejtonskog sporazuma. Štaviše, u s ovim u vezi je Beograd u strahu od moguće reakcije „međunarodne zajednice”. Zbog svega toga – a razlozi su različiti – u ovom slučaju ne postoji osnovana i duboka politička volja ni Beograda ni Banjaluke da se pozabave mogućnošću ujedinjenja. Lakše je i komfornije biti inertan nego delovati smelo, samouvereno i kreativno.

Treće, Anđelković i Samardžić smatraju da je trenutna situacija u kojoj se nalaze Srbija i Kosovo proizvod američkog mešanja u regionu, a da je sada ostavljeno lokalnim vlastima da preuzmu odgovornost za raščišćavanje američkog nereda. Potpuno se slažem. Kao što sam mislio i protekle dve decenije – američka i evropska politika u regionu loše je osmišljena i loše sprovedena. Oni koji su je krojili nisu na najbolji način razumeli region i donosili su odluke koje nisu bile u interesu Balkana, već su se ticale njihovih ličnih interesa. Stalno prisustvo institucije visokog predstavnika u BiH jedan je od primera koji govori u prilog tome. Međutim, lideri na Balkanu trebalo bi i to da dožive kao neophodan podsticaj i da preuzmu stvari u svoje ruke. Nažalost, teško da će se to desiti.

I na kraju, moja dva prijatelja mišljenja su da su Srbi bili strpljivi – oni su spremni da čekaju, ali će na kraju ipak vratiti celo Kosovo u sastav Srbije. Posle svega, istakli su, iako je Osmansko carstvo držalo pod okupacijom ovaj region 400 godina, Srbija je postala celovita i nezavisna država. Ovo je stanovište, po mom mišljenju, dvostruko problematično. Najpre, pravu prepreku za povratak Kosova pod kontrolu Srbije ne predstavlja neka strana sila koja može biti izbačena, oterana i vraćena kući. Problem je u tome što bi se autohtono stanovništvo južnog dela Kosova bunilo ukoliko bi došlo do pokušaja obnavljanja srpske kontrole – a to bi dovelo do obnavljanja sukoba i rata, novih razaranja i smrti na obe strane. Potom, bilo bi zaista pošteno reći svim Srbima, posebno onima na severu, da bi morali da čekaju još stotinak godina ili više da bi povratili svoju pokrajinu. Razumem i saosećam sa srpskim nacionalnim osećanjem koje vuče u svom pravcu. Ali, ono mora da se sledi na savremen, realan način.

Profesor nacionalne bezbednosti, Vašington

Izvor Politika, 07. 05. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u