PET DANA ZATVORA

MLADEN MEDIĆ  Ljudskosti, izgleda, najviše ima na mestima gde se sistematski ubija Atmosfera je...

MLADEN MEDIĆ

 Ljudskosti, izgleda, najviše ima na mestima gde se sistematski ubija

Atmosfera je ono što zatvor čini zatvorom. Teška smeša paranoje, straha i mržnje je nešto što se bezmalo fizički oseća. Ona počinje već na prijavnici somborskog zatvora, smeštenog naspram zgrade Županije, a pojačava se ulaskom u sam paviljon, gde se dopunjava specifičnim mirisom splačina iz obližnje kuhinje i krompira smeštenog u podrumskom hodniku.

„Jesi li ti na prijemu”, pitaju me policajci i činovnice koji prolaze.

Dok se činovnice i trude da upute neki barem sažaljiv osmeh, policajci su redom namrgođeni. Odmeravaju me, navikli da obrađuju ljudski materijal. Većina me međutim ignoriše, razgovarajući nekako preko moje glave.

„’Ajde, prođi kroz detektor za metal i uđi ovamo”, upućuje me čuvar – Likota neki, po naglasku.

Preuzima me drugi, koji i izgledom opravdava svoj nadimak Mrgud:

„Dođi ‘vamo, Mediću!”

Ulazim u sobicu kraj stepeništa, na pretres i mene i mog ranca.

„Skini se skroz i čučni!”

Pitam se hoće li mi gurati pendrek u guzicu ili samo zagledati.

„Ti si, Mediću, iz Apatina?”, pita me Likota.

„Ne, iz Odžaka”.

„A ja mislio da su svi Medići Apatinci”.

“Šta imaš od škole?”, Mrgud će.

„Završio sam filozofski u Novom Sadu”.

Mrgud me vodi na sprat pošto sam uzeo posteljinu.

Ispred nas je niz vrata obojenih u plavo. Stara su i ne stoje čvrsto na šarkama. Ipak, ne postoji veća opasnost od bekstva jer većina „pitomaca“ ove ustanove ne bi bežala ni da ih čuvari zamole da to urade, svoje ropstvo noseći sa sobom.

Mrgud otvara sobu broj 15, gde me, sedeći oko stola, čekaju cimeri.

„Ovo je novi zatvorenik. Daj mu krevet i objasni pravila”, obraća se liku ciganskih crta.

Taj me odmah me odvodi do prvog kreveta na sprat i počinje svoju priču, zbog koje mi se od starta ne dopada:

„Ja sam Marko Pilić i ovde sam sobni starešina. Ja odlučujem šta ćeš raditi i kakav je tvoj položaj. Ovo je tvoj krevet. Jesi li bio u vojsci?”

„Jesam.”

„Onda znaš kako se kocka krevet. Bio sam podoficir u vojsci i volim red i disciplinu. Ne trpim prljavštinu i šale na svoj račun. Ovi ljudi ovde će ti još objasniti ko sam, šta sam, i kakav sam. Treba da se upoznaš sa njima. To su dobri porodični ljudi, neće ti biti loše sa njima.”

Seda za sto i zauzima pozu Slobe Miloševića sa neke od sednica.

„Odakle si, Mediću?”

Kazujem mu.

„Šta si po zanimanju?”

„Nastavnik u osnovnoj školi”.

„Molim?! Jesi ti lud?”

„Neki misle da jesam”.

„E, samo nam još pop fali, pa da sve bude kompletno. Pa dobro, nastavniče, kako si dospeo ovde?”

„Neki kreten je maltretirao decu tokom mog dežurstva, pa sam ga spucao u glavu nekoliko puta. Nije ni on mene štedeo, ali na kraju njemu opomena, a meni pet dana robije.”

„A jesi li više ti njega nego on tebe?”

„Jesam.”

„E, ako si ga. To je jedino važno”, obraća mi se Borivoje, jedan od desetak preostalih članova naše „porodice“. Prekomandovan iz Mitrovice sa još jednim likom, služi tri godine zbog pronevere. Ovde odrađuje poslednje dane.

No, čim je shvatio da sam istoričar, počinje sa teorijama:

„Šta misliš, da li je trgovina crnim robljem bila neka vrsta genetskog inženjeringa? Znaš, kad su crnčuge tovarili u one jedrenjake i liferovali u Ameriku? Samo su najjači preživljavali i onda bi gospodar sparivao takve sa najboljim ženskama na imanju. I naravno da su stvarali jake i kvalitetne potomke. Slično su Turci ovde radili. Najkvalitetnije su odvodili u janičare ili ubijali. Zato su mogli da nam jebu kevu 500 godina.”

Tu je i drugi iz Mitrovice, neki Kovačević, sedam godina zbog ubistva.

Prvo zaduženje koje dobijam je virenje kroz „špijunku“. U pitanju je procep u drvenim vratima nastao od truleži, taman dovoljan da se kroz njega uoči stražar u hodniku ili, ne daj Bože, nadzornik Karlo.

„Zajebi Karla i možeš da se popneš na krov, uhvatiš sebe za guzicu i plakneš se”, jasan je Pilić.

Na mojoj stražarskoj dužnosti zamenjuju me momci čudnog izgleda. Kurdi – Aziz, Hamudi i treći kojem ime nisam zapamtio. Aziz je iz severnog Iraka, a ova dvojica iz Sirije. Nisu lopovi, kako shvatam iz razgovora sa Azizom, koji zna engleski.

„Pokušali smo da pređemo granicu sa Mađarskom, ali su nas Mađari uhvatili i izručili vašim vlastima. Dobili smo 10 dana.”

„Kako ste došli dovde?”

„Malo peške, malo stopirajući”.

Ali nisu svi Kurdi izbeglice. Pitam Salihija iz sobe broj 14:

„Otkud ti ovde, Salihi?”

„Pa krao sam malo“, veli sav snužden.

„Koliko je to malo, Salihi?”

“Pa jedno 300–400 puta”.

zatvor02Jedva viši od metra Salihi se uvlačio u objekte i „oslobađao“ ih od novca i bele tehnike, plen ostavljajući kod maloletne ćerke. Tako u Italiji, Nemačkoj, Engleskoj, dok ga naši nisu uhvatili. Sada služi tri godine, pošto je naučio jezike svih zemalja u kojima je operisao.

„Ništa ne brini, učo. Do sutra ćeš platiti kaznu za preostala četiri dana, pa ćeš zbrisati iz ove ludare”, oglašava se pak gromada sa jednog od kreveta.

Kolarov – paor iz Kovilja, težak 85 jutara zemlje. Lala koji uz čašicu rakije naizgled svrdla na sitno a ustvari vrlo lukavo traži i nalazi slabosti u sagovorniku, koristeći ih potom.

* * *

Oko dva popodne se otvaraju vrata i ide se na ručak. Pritisak donekle otpušta, jer nam se životni prostor sa 30 povećava na oko 200 kvadrata. Trpezarija u podrumu obložena je tamnom drvenarijom. Pošto su joj zidovi povijeni, i mi se povijamo. U polumraku jedemo splačine u vidu nekog crnog pasulja.

Stariji, buljavi i bezubi čovek, masne zalizane kose, sedi naspram mene. I on je iz sobe 15:

„Ja sam Mile Filipović. Zovu me Đavo.”

Eto, upoznadoh i lokalnu legendu Karavukova: dimnjačara, pijanicu, razvedenog oca dva deteta koja žive u Hrvatskoj i ne obilaze ga. Kad mu nestane para za račune, Đavo napravi nešto pa ga spakuju ovamo, bar da ima da jede.

„Jel’ znaš Davora Dimitrijevića?”, pita me.

“Znam”.

„Znaš li nastavnika Kolju?”

„Znam i njega”.

„Tasića?”

„Znam i Boru Tasića. Bolestan je od raka bešike, dok Kolja ima rak pluća”.

Pojedoh pola činije pasulja za koji ne znam da li je bio crnji on ili ono što je bilo ispod Đavolovih noktiju.

Pošto se može telefonirati samo između tri i pet popodne, svaki put žurim do govornice. Nijedan razgovor sa mojima nije trajao duže od minut i po, nema ni potrebe. Ocu i majci samo javljam da je sve u redu. Mogu da pretpostavim šta im se sve mota po glavi.

„Ovde nema silovanja niti pederisanja”, objašnjavaju mi, međutim, iskusniji robijaši. „Režim je blaži, posete češće, a ima i izlazaka za vikend. Objekat je inače mali i sve bi se brzo saznalo. Takvi ne bi dugo opstali: čuvari bi ih slomili ili neko od zatvorenika… Mitrovica i Zabela, to je već nešto drugo. Tamo nema telefoniranja bez dozvole, a žensko vidiš na cigansku novu godinu.”

* * *

Jedan od zanimljivijih likova je i Burgović. Zovu ga Burgija i ne greše. Pošto nije odviše snažan, trogodišnju kaznu pokušava da pregura na veštinu. Izvrstan je crtač i rado pravi portrete „pitomaca“ ove ustanove, a ume i sa rečima. Jednako je dobar u imitiranju ljudskog glasa i karaktera – što mu, nažalost, nije donelo mnogo sreće, naročito kad je oponašao nadzornika Karla.

Pominjući Gorana Davidovića zvanog Firer, Burgija kaže:

„Nije on nikakav ‘firer’. Tako su ga nazvale drkadžije poput Dinka Gruhonjića. Mediji su brže-bolje prihvatili i popljuvali ga na tri strane. Čovek je vrhunski obrazovan, za sedam meseci ovde nije nijedared opsovao. Čanka je pozivao na TV duel, a pička debela nije smela. Čudesna osoba. Ne znam da je iko ikada, i to ovde, imao za njega jednu ružnu reč.”

„Gde je sada? Mislio sam da ću ga ovde sresti.”

„Otišao u Italiju. A i što bi ostajao? Kako izađe na ulicu, zaskoči ga petsto pandura. Ne može ništa da uradi ili organizuje – a samo je onom Peroviću poručio da ide u Crnu Goru i bude opozicija Milu lopovu. Dovoljno da se protiv njega pokrene neobjavljeni rat na univerzitetu, medijima i na ulici. Čak ni sa Ciganima nije ovde bio u sukobu, a prikazali su ga kao skinhedsa.”

(Mislim se: svi smo mi skinhedsi. Svi koji se ne kunemo u svetog Karla Popera i odbijamo da se bavimo nekrofilijom, to jest jugonostalgijom. Svi koji ne dozvoljavamo da nam živote šteluju inžinjeri ljudskih duša, sabijajući nas u sve uže okvire ispravnosti i podobnosti.

Nikada u istoriji, rekao bih Burgiji, ali on to već zna, čovek nije bio toliko ponižen na tako prefinjen način. Znam da bih udarao i hvatao zubima za grkljan, ali koga?

Istočnonemačka obaveštajna služba Štazi je bila organizovana u toliko manjih pododeljenja da skoro nijedan njihov radnik nije imao kompletnu sliku onoga što se događa. Zato su i mogli mnogi od njih 1989. mirno reći: “Pa šta sam ja to uradio? Samo sam udarao pečate i stavljao potpise”.)

zatvor01Ali Burgija gleda kako da preživi. Za njega robija nije škola revolucionara. Možete zamisliti kako je onda 2010. sa ovom malograđanskom tiranijom, gde novi komesari uz pomoć mini-kamera i satelita manipulišu, spinuju, šalju u Hag i Abu Graib sigurni da im sutra pripada kao i danas.

U pitanju je gordost kakvu sebi nisu dopuštali ni mesopotamski kraljevi. Dok drugi ljudi grade kuće i porodice, oni grade doktrine koji im služe kao veštačka brda odakle nadziru i kontrolišu, nesvesni da sve to počiva na leđima zmaja koji je počeo da se budi…

Slušam Burgiju i ćutim.

* * *

Prozivka pred spavanje je kao u vojsci (21.30), a i svetlo se gasi kao u vojsci (22.00). Komandir straže i njegov zamenik vrše obilazak – Ćosić i Pjevač prve večeri. Trkeljišu, što nije baš uobičajeno. Izgleda da je nadzornik Karlo dobio dojavu o nekom kontrabandu, pa je rešio da ga pronađe. Ćosić, težak i teške ruke, koja šamarom baca u nesvest, obraća se mlađanome Bibiću:

„Što nisi odmah pokazao taj radio? Znaš da mogu da ti ga sad oduzmem?“

„Zaboravio sam, gospodine komandire!”

!Pametna budalo!”

Pjevač sebe i svoje komentare smatra duhovitim. Zato i ima da kaže ponešto za svakog od nas; za moje prejako zategnute pertle, Miletove cipele kisele od znoja, Plavšićeve mokre majice…

Posle pretresa i prozivke, i naš sobni starešina Petru Plavšiću, dečku iz Sombora, drži bukvicu:

„Slušaj momak, posmatram te ovih dana i ne sviđa mi se tvoje ponašanje: drzak si i nedisciplinovan. Kao da si kod kuće i kao da će neko da te tetoši.”

„Ali šta sam to uradio?”, pogubio se Plavšić.

„Nemoj da mi odgovaraš; sad se i blesav praviš. Ja te lepo pitam hoćeš li terapiju, i ti reče da hoćeš. Sad pred komandirom praviš majmuna od mene, i predomišljaš se.”

„Sad se bolje osećam. Nisam imao nikakve zadnje namere.”

„Ne valja ti posao, dečko, a ovo ti je zadnje upozorenje. Ja sam imao samo nekoliko puta probleme sa osuđenicima, i ti problemi su rešavani u toku jednog dana. Malo sam stariji od tebe i sretao sam malo opasnije igrače. Bio u Crvenim beretkama i vojnoj bezbednosti. Sa mnom nema zezanja, utuvi to.”

Na robiji je, učim se, odnos snaga sve. Krivični tlače prekršajce, stražari i jedne i druge, komandant straže sve njih, a na vrhu piramide sveto trojstvo čine vaspitač Hinić, nadzornik Karlo i upravnik zatvora Ilić.

Pilić je samo potvrđivao položaj glavnog majmuna u čoporu. Mora da se osetio nesiguran, procenivši da se odnos snaga u sobi okreće na njegovu štetu, pa je to valjalo preduprediti.

* * *

Nisam mnogo spavao tih pet dana. Inače se teško privikam na drugi krevet, a, kad se tome doda hrkanje, škripanje zubima i zapomaganje u snu ostalih u sobi, onda je jasno. Najgori je Kolarov: na sudnji dan neće grmeti koliko on hrče.

Mile Đavo koristi priliku i kraj klozeta pali cigaretu. Šaljemo ga u materinu.

Onaj koji dobije zaduženje u zatvoru može se smatrati srećnim. Jer potrošiti vreme što brže, uz što manje stresa, tajna je uspešnog robijanja.

Kad čuvar oko 8-9 ujutru dođe i pita:

„Ima li dobrovoljaca?”, valja zato dići sve četiri uvis i što pre poteći ka vratima.

Tako Plavšić i ja ljuštimo krompir i praziluk, Mile Ciganin i Marton Čonka ih seckaju, a Kolarov nas savetuje kao da išta taj ručak može učiniti boljim nego inače. Ali, pošto ima najviše staža posle Pilića, moramo ga slušati.

Petar Plavšić, s kojim ljuštim, je dobar momak. Ovde je zbog vožnje u pijanom stanju.

„A da. Pičnuo sam i ćaleta, jer nije prestajao da mi zvoca o tome.“

„Koliko?”

„Deset dana”.

Zube slabo čuva, pa bol pokušava da ublaži cigarama. Od škole ima nezavršenu srednju. Pitam ga zašto.

„Uhvatio sam direktora za gušu”.

Stariji sam od njega bar 13 godina i nastavnik sam u školi. Da smo na slobodi, bili bismo dva sveta.

Dok nas dvojica plačemo ljušteći, Čonka i Mile, paorskih stomačina naslonjenih na ivicu astala, rade kao da su rođeni isključivo za to. Mogli bi tako pet dana bez zastoja.

„Odsečeš vrh i koren praziluka, a ovo ostalo lako oljuštiš”, savetuje me Mile. Gost je našeg „hotela“ četiri meseca jer je kupio kradenu traktorsku prikolicu. Čonka Marton je napravio slično zgrešenije.

Po obavljenom poslu dobijamo sendvič sa ribljom paštetom.

„Opet suvo! Četri dana suvo jedem. Zapeći će mi se govno u guzici, pa će biti muke posle”, žali se Kolarov, koji je najmanje radio.

Izlazimo u dvorište, pritisnuto zgradama sa tri strane i zatvorskim zidom sa četvrte. Deo zida krasi i stražarska kula, više široka nego visoka i bez straže. Za boraniju poput nas, računaju da nema potrebe snabdevati je naoružanom posadom.

„Ovde je dobro”, veli Kolarov. „Samo je šabačka ćuza bolja. Tamo je ograda do kolena. A i što bi bežao? Stalno si na otvorenom. Uvek nešto radiš. Ne biju te. Ako zabalegaš nešto, Mitrovica je odmah preko Save.”

„Ti si, Mile, iz Mitrovice?”

„Ne, iz Laćarka. To ti je selo kraj Mitrovice.”

„Od čega živiš kad nisi ovde?”

„Imam zemlje, a držim i polovne aute koje doradim, pa prodajem”.

„Ima li bakra, gvožđa? Trguješ li tim?”

„Naravno. Kamion imam. Vozim po celoj Vojvodini. Za dva dana obiđem varoš kao što su tvoji Odžaci i napunim prikolicu. Bakar hiljadu, gvožđe 380 dinara kila. Al’ to ti je kereći posao. Spavaš u kamionu. Hraniš se pljeskavicama i burekom. Ja sam imao 70 kila, sada preko sto.”

„Šta ti fali?”

„Brate, šta sve vredi kad te baksuz potera. Živeo sam i u Beogradu, pa nakarikao dugove. Vezao se tamo sa ovim Kaldarašem. Video si ga u TV sali: nabijen i glavat. Zbog njega se i uvalih u dugove. A porodicu treba hraniti.”

„Koliko vas je?”

„Žena i sedmoro dece.”

„Sa jednom ženom?”

zatvor03„Jok, mori!”, smeje se, ruku prekrštenih na stomaku. „Sa četri žene iz četri braka“. Iz široko otvorenih usta vire mu četiri zuba:

„Al’, ljudi zavidni: ‘odakle pare Ciganinu?’ Ko da Ciganin ne može da radi i zaradi. Kad su mi u Kuli dve kuće izgorele, niko mi od komšija nije u pomoć pritekao. Rekoh svojima: ‘Natrag u Laćarak’”.

„A, je li učo?”, ubacuje se Kolarov. „Šta ti misliš zašto zatvor zovu i prdekana?”

„Ne znam. Reci mi.”

„Pa, čoveče božiji, šta dobiješ kad se najedeš zatvorskog pasulja, boranije i đuveča?“

„U pravu si”, veli Plavšić. „Čak smo organizovali i takmičenja u prdenju. Podmetneš upaljač kraj šupka i da vidiš kako soba noću svetli.”

Uto na dvorište izlazi stražar Brka. Pali cigaru upaljačem koji mu dodaje Stambolija, ložač.

„Ubi me ova demokratija”, govori Brka, misleći na zabranu pušenja u prostorijama državnih ustanova.

Postajemo Zapadnjaci od repa, umesto od glave.

* * *

„Ne zaboravi

da zaboravljeni

nikad ne zaboravljaju

one koji su ih zaboravili“,

čitam u poluležećem stavu zapis na šper-ploči od kreveta. Tu je i:

„Koljem sve što

nije lopovsko“.

Ili:

„Dobri Bože,

tebi su poznati putevi mnogi,

pokaži mi bar jedan

koji odavde vodi“.

Tu je i potpis Odžačanina Saše Klasa iz avgusta 2008, pre nego što će izaći. Septembra 2008. beše, naime, pretukao i pokušao da siluje sopstvenu majku. Sad je u Mitrovici.

Koga li to popravljaju ovakve ustanove i institucije uopšte? U njih se ulazi uplašen, izlazi besan i ponižen. Zatvor je, shvatam, izoštrena neporeciva slika našeg modernog života, gde je nasilje svakodnevno, sistematično i sitno. Uvreda, spletka i ono kinesko puštanje krvi iz hiljadu malih rana čini da smo od rođenja osuđeni na smrt truljenjem. Ranije se umiralo od sekire za vrat i nabijanja na kolac. Danas te opravljaju kao defektnu mašinu. Možda je zatvor ponajviše to: servisna stanica kroz koju prolaze ljudske mašine.

„’Odi ‘vamo, profo. Da igramo ‘ne ljuti se čoveče’.” Zove me Vukašin Bibić, 21-godišnji rvač, dva puta ženjen, treći put ovde. Sada osam dana, zbog tuče. Mile je treći učesnik u igri:

„Ja ću crvene figurice. Mi Cigani volimo crveno.”

Ne zna se ko je više varao i kockice bacao kvarnije. Mile pobeđuje. Razume se da Pilić ne uzima učešća u ovako prizemnim delatnostima, sedeći na drugom kraju stola. Njegovo je da nadzire i kontroliše.

„Mediću, sutra spremi sobu kako treba, a ne fušerski, da te ne bi slao Karlu.”

Da smo nešto na ulici, u ravnopravnim uslovima, drugu bi mi pesmu pevao. Ovako, ćutim.

„Videh danas u hodniku starca koji jedva hoda, a đozluci mu ko pepeljare. Otkud on ovde?”

„To je deda Vukoje”, reče Pilić, dok krasnopisom pravi novi spisak stanara sobe broj 15.

„On ti je ovde legenda”, dodaje Mile dok baca kockice da izradi Martina Čonku i Petra Plavšića. „Zove se Vukmanović. Iz Srema je. Maltretirali ga neki đilkoši dok je orao. Da bi ih uplašio, on iz sačmare pripuca na njihova kola – ne na njih – i dobije tri godine robije.”

„Kako, Bogamu?!”

Sad me Kolarov gleda kao debila.

„Ti, učo, imaš svoju istoriju i drži se toga, a u ove se stvari ne razumeš. I ono što se ovde čuje uđe na jedno, pa izađe kroz drugo uvo. To da znaš.”

Priznajem: svaki put me iznenadi tako ogoljena pokvarenost. Ali, kad čujem pametne i kvarne i kad vidim kako često prolaze, možda je tako i bolje.

Najverovatnije da su Vukoju namestili igru ti đilkoši s dobrim vezama, tako da je svoj 80. rođendan dočekao okružen švercerima, ludacima i narkomanima. Ipak, ostalo mu je još samo osam meseci; izdržao je, uprkos svemu. Zavitlavali su ga, ponižavali, jedan mu se balavac u čaj popišao. Gledam ga u TV sali dok sipa kafu: smešak mu stalno na licu. Nadam se, dobroćudan i neiskvaren smešak.

* * *

„Ženica“ (bivši bokser) ima monopol na daljinski. Na ekranu dominiraju Rođak sa sela i dogodovštine čiča Radašina, stare kajle moravske.

A ima i onih koji nisu dobri ni za zatvor. Šalipur, na primer, jedan od onih koji mi se ne sviđaju na prvi pogled. Novosađanin (od onih koji, možda iz žala za K und K, sebe smatraju kao nekim plemstvom), ćelav i nabildovan, nastupa kao mafijaški bos i neprikosnoveni autoritet za sve oblasti ljudskog delanja – od stonog tenisa do politike. Njegovi lažni mišići ipak ne mogu da prikriju atrofiju onog najvažnijeg, srčanog.

zatvor02Jer Mile mu odgovara:

„Znaš šta, prijatelju. Ako smrdim, smrdim za sebe, a ne za tebe. A ti, ako hoćeš da se biješ, izvoli. Da se pomakljamo, i to – uključujući i ‘ciganski smrad’ – jednom rešimo.”

No, Šalipuru nije do toga. On je lešinar, pa gde prođe. Čvrst stav ga najčešće smiri.

„Pizda jedna”, primećuje Plavšić.

„Možda, ali ga ima”, nije siguran Bibić.

„Ma dva šamara bi ga dovela na mesto.”

Čudno je inače da ja, koji sam zbog Cigana i stigao u zatvor, najviše drugujem ovde sa Miletom Ciganinom. Valjda sam u njegovom domaćinskom licu video najmanje cinizma. Kad je trebalo pomoći oko kockanja kreveta, „džogiranja“ hodnika i pisanih i nepisanih pravila kuće, on mi se našao. Odužujem mu se koliko mogu, dajući mu i halo karticu kad god zatreba.

Ljudskosti, izgleda, najviše ima na mestima gde se sistematski ubija.

* * *

Kurdi su uznemireni. Aziz svakome ko hoće da sluša objašnjava da dokumenata nemaju; da ih je policija stavila u dosije i da ne znaju kome u Srbiji da se obrate. Pomoći im ne mogu, sem što im dajem nivea kremu za lice i ruke. Hamudi je još nervozniji. Kao da stalno nešto prigovara Azizu dok ga ovaj smiruje; kad si u stranoj zemlji, krećeš se vrlo uskom stazom. Grabljivice pokraj nje te spremno čekaju; to sam iskusio prošle godine u Rusiji.

Pilić mi se tada definitivno zgadio:

„Jel’ tako da sam ja good guy? Zar ne?”, obraća se Azizu, koji ga gleda belo. „Ja! Razumeš?! Dobar momak! Wonderfull guy! Jel tako?”

Yes, yes! Ti dobar!”, nema baš mnogo izbora Aziz.

Kasnije mi ostali objašnjavaju. Pilić je Kurde poštedeo svih zaduženja, računajući da im se što bolje uvuče kako bi od njih izvukao pare za koje je verovao da ih skrivaju u nekom šteku u Srbiji ili koje mogu dobiti od rođaka iz Beča.

A nije ni njemu lako: pre nego je došao u Sombor, boravio je na novosadskoj Klisi, istražno odeljenje. Spavao je na podu okružen mnogo gorom fukarom od ovdašnje.

Priča:

„Iz ćelije skoro da ne izlaziš. Nema poseta, ni paketa. Samo gledaš ko će da te naguzi ili napenali. I tako šest meseci. Ovo je hotel, moj profo.”

* * *

Kurdi odlaze. Mile Đavo takođe. Krivo mi je što tek na kraju imam prilike da popričam sa Azizom.

„Sadamovi ljudi su mi ubili celu porodicu, a mene su naterali da gledam. Beše to pre 10 godina.”

„Kako si se našao sa ovom dvojicom?”

„Oni su pobegli iz severne Sirije. Ni tamo nije dobro za Kurde. Ima nas 30 miliona, a državu nemamo. Nigde nije dobro za Kurde.”

„A šta je ovo na severu Iraka?”

„Pa, imamo mi vladu i parlament u Sulejmaniji. Imamo i svoju vojsku, ali to još niko ne priznaje, i ko zna da li će.”

Ne govorim mu da bolje stoje nego mi. Naš je parlament naš samo dok su izbori, vlada ni toliko kao ni vojska, koja se sprema da bije neku novu bitku kod Nikopolja za nekog novog Bajazita. Ko zna šta je još Aziz prošao. Lice mu je ipak detinjasto, a kosa raščupana ćuba. Valjda mu je i duša tako bezazlena.

„Imate reči slične našima”.

„Tako je. I mi koristimo reč ‘žena’ u istom značenju. Tu je i broj ‘šest’, a kažemo i ‘badem’.”

Na pomen Turaka reaguje kao i ja kad čujem za Hrvate. Osećam da se u njemu podiže neki unutrašnji zid. Nekakav duhovni gard spram naših zajedničkih neprijatelja.

Na kraju, poklanja mi šampon za kosu, dok se pozdravljamo i priželjkujemo jedan drugom Božiju zaštitu.

„Hvala Bogu, odoše ovi periguzi“, govori Kolarov, tresući pepeo svoje cigarete u lavor za vodu, što bi trebalo da spreči čuvare da namirišu dim.

„Ne voliš ih?”

„Ne volim ih. Ratovao sam protiv njih ’91.”

„Na Vukovaru?”

„I tamo, i kod Bršadina, i kod Iloka. Gde god je trebalo. Kurdi su u Vukovaru držali jedan silos na više spratova. Prava tvrđava. Imali su tamo zalihe hrane, vodu, drogu. Čak su im i žene privodili. Pravi harem. Nikako da ih isteramo. Onda su stigli specijalci iz Novog Sada. Počistili su ih za nekoliko minuta. Ni ogrebotine nisu imali.”

„Meni je stric poginuo ’91”, reče Plavšić.

zatvor04„Ja sam bio dva meseca i bilo je jebeno”, nastavlja Kolarov. „Prva tri dana ni jela ni sna. A u rovovima blato i govna do kolena. I samo slušaš kako snajperi zuje. Nismo imali gde da seremo, nego si morao puzati do nekog hrasta da tamo vršiš nuždu. Jednom nađosmo neku suvu šupu, i tu se malo sakrismo od kiše i blata. Deset sekundi pošto smo izašli odande granate su je razbile. Granate koje su došle sa naše strane. Završi se sva ta muka, i mi se spremamo kući, kad ono, Arkan. Postroji nas ispred vojnog autobusa i oda nam priznanje na hrabrosti i angažovanju. Onda zapita ne bi li neko želeo u njegove Tigrove. I baš u tom momentu jednom njegovom što je stajao pored okine nezakočeni hekler. Mi na zemlju i puške u ruke. Mogli smo se pobiti međusobno, taman da ustašama i Kurdima olakšamo posao. Arkan je potom onom svom bilmezu pripalio šamarčinu da se čulo sve do Zagreba, a mi se brže-bolje utovarismo u naš autobus. Posle je ušao unutra da nam se izvini i opet da pita ko bi se priključio Tigrovima. Ali nama je svega bilo dosta i samo smo hteli kući. Na kraju su mi u vojnu knjižicu napisali da sam bio na vojnoj vežbi. Ta idi u moj kurac!”.

„’Ej čoveče”, Bibić će. „Ništa od ovoga nama Pilić nije pričao. Mislim ništa konkretno. Samo smara kako je on bio u brigadi bezbednosti, vojna obaveštajna, Crvene beretke, kurac, palac…”

„Ma jebeš Pilića”, pali Kolarov drugu cigaretu. „Pokušao je on i meni maglu da prodaje kad sam stigao, a ja mu se smejem. ‘Što se smeješ?’, pita me. ‘Pa smešan si mi mnogo, braćala. Takih sam se nagledao. Bio je jedan takav kod nas u četi. Na kraju je mojom puškom sebi pucao u ruku da bi se izvukao sa fronta. Pičketina!’“.

* * *

Ogovaranje je, mislim, uz spletku i nasilje, glavni sastojak zatvorskog mehanizma. Svako je ovde pička, jajara, taster, ulizica, peder, govno… Svako svakom govori i radi iza leđa, kao i mi Piliću dok beše u gradu, a ograničeni prostor nas ipak primorava da nakon svega sedimo za istim stolom, ređajući domine i, naravno, olajavajući one koji trenutno nisu tu.

Pizda je tema koja se podrazumeva. Naročito posle gašenja svetla.

„Ma ovde u Somboru su sve ženske lake. Kurve bre!”, objašnjava Plavšić. „Dovoljno je da imaš dobra kola i lovu, pa ti uskaču u krilo, od petnaestogodišnjakinja do pedesetogodišnjakinja. Čoveče! Možeš biti nakaza, ali nema veze. Koliko sam to puta video. Pred diskoteke dolaze automobili, pokupe meso, odrade posao i kasnije ga vraćaju.”

„A reci mi, Plavšiću, jel’ ima tu pičaka i za čiču poput mene?”, poslovan je Kolarov.

„Pa našlo bi se. Ima cura koje bi sa starijima.”

„Ma ne, bre! Šta da radim sa dečurlijom? Baba neka, mojih godina?”

„A to. Ma naravno. Bilo bi, kako ne bi. Imam ja tetku. Jebozovna do bola. Ja joj ne bi oprostio.”

„Koliko je njoj godina?”

„Tu je negde. Kasne tridesete.”

„A jel’ udata?”

„Ma jeste braćala moj, ali razvodi se. Izgleda da je ovaj njen ne keca naročito često. Ko zna? Možda mu je to prva u životu.”

„Pa znaš kako se kaže, Plavšiću: dobar kurac, mir u kući.”

„E pa, momci, ja sam se vezao”, objašnjava nam se Bibić. „Po drugi put, doduše, ali sada je ozbiljno. Dolazi mi dete i nema više zezanja. Moram početi nešto ozbiljno da radim. Ćale ima 50 jutara zemlje kraj Stapara i trebaće mu pomoć. Znam i da zidam, a to uvek treba.”

„Nemoj tako. Nemoj to da mi radiš”, skoro da protestuje Mile.

„Što?”

„Pa šta smo se dogovorili nas dvojica? Kad izađemo, da te upoznam sa nekim cigančicama od 15-16 godina. Od ciganske pičke nema vrelije i vlažnije.”

„Dobro, Mile. Ne kažem ja da ću baš potpuno da se smirim”, govori Bibić.

* * *

Okružen ljudima koji sebi i drugima govore: „nikad više!”, da bi se to često pretvorilo u: „samo još ovaj put!”, u TV sali slušam Burgiju:

„Svaki kandidat za članstvo u našoj partiji kao dokaz svoje odanosti mora doneti levi testis pripadnika neprijateljske stranke”.

Pola je devet uveče; u hodniku su poređani robijaši koji uzimaju terapiju. Sova nosi punu šaku lekova. Zoblje ih kao semenke. Spavaće obeznanjen do ujutru. Dobro njemu, dobro i čuvarima, sa jednim manje o kome da brinu.

zatvor07Opraštam se ujutro sa cimerima, dok ih Mrgud vodi na radni zadatak. Pilić je već otišao na Elan. To je fabrika drvenarije sa poluotvorenim režimom. Ostali će do podruma na krompir i lukac.

Vrata su ostala otvorena pošto će se Mrgud vratiti po mene.

Čekam ga bar sat; nervozan sam. Mislim samo o jednom: da će se odškrinuta vrata u poslednjem trenutku zalupiti jer je učinjena „administrativna greška“, tako da ću morati da ležim još koji dan.

Zatvor me, primećujem, nije zarobio celog: samo stomak, i kičmenu moždinu.

Izlazim i napolju zatičem ujaka.

„Šta si ti uradio?”, pitam ga instinktivno.

„Dođoh da te pokupim, mišo moj. Ja i nana smo bili do bolnice. Deki je juče bilo loše, pa smo ga zbog pritiska doveli u Sombor.”

Taman ću, mislim, uštedeti za autobus.

A i kiša sipa, kao pred potop.

Kultura
Pratite nas na YouTube-u