PISMO SA KOSOVA ILI DA, SVE SMO VAŠE OTELI

JANjA GAĆEŠA Kako predsednik „Privredne komore Kosova“ poziva na privrednu saradnju na temelju onog...

JANjA GAĆEŠA

Kako predsednik „Privredne komore Kosova“ poziva na privrednu saradnju na temelju onog što je Srbiji na KiM oteto

Više od 70 vodećih srpskih i kosovskih privrednika sastali su se u hotelu Emerald, koji se nalazi na teritoriji opštine Gračanica, u organizaciji Privredne komore Srbije i „Privredne komore Kosova”, odakle su poručili da su počeli da grade mostove saradnje.

Predsednik „Privredne komore Kosova” Safet Grdžaliju je, govoreći na skupu, rekao da je budućnost ove regije u ekonomskoj saradnji. Po njemu, srpske i kosovske firme mogle bi zajedno da nastupe i na trećim tržištima. Naglasio je i da nema smisla da ne zarađujemo zajedno i ne otvaramo nova radna mesta.

Pre nepuna dva meseca gotovo svi mediji u centralnoj Srbiji objavili su vest pod naslovom Na Kosovu se ništa ne proizvodi. Tada su objavljeni podaci da je na Kosovu reč o potrošačkoj ekonomiji jer se oko 80 odsto robe uvozi, od toga 16 odsto iz centralne Srbije.

Ovo ludilo od politike koja se oko Kosova vodi, Srbi koji su ostali da žive u Pokrajini, posmatraju iz jednog drugog ugla, iz ugla okupiranog i obespravljenog naroda koji gotovo ni za koga više ne postoji. Želimo mi da sve izgleda bolje nego što jeste, ali, kada okrenemo svoj kaleidoskop – kroz koji nam država Srbija, umesto svetlosti, nameće neku novu realnost – i kada sve počne da se prevrće i menja oblik, uzima neke nove dimenzije, ono što vidimo nimalo nam se ne sviđa.

KOKA-KOLA JE ZAVRŠILA U ALBANIJI
Roba iz centralne Srbije se prodaje u prodavnicama čiji su vlasnici Albanci već godinama – od nameštaja Simpo do Štarkovog „smokija“ i čokoladnih bananica. Želja srpskih proizvođača za saradnjom sa Albancima postala nam je jasna kada smo na pakovanju proizvoda iz centralne Srbije uzalud tražili da pročitamo srpsku reč. Još tada smo shvatili da za njih Srbi na Kosovu i Metohiji ne postoje.

kosovosrbijaprivrednici01Fabrika Koka-kole u Lipljanu je bila jedno od najuspešnijih preduzeća na Kosovu i Metohiji do početka bombardovanja. Sećam se da je u vreme sankcija radnička plata u tom preduzeću bila 700 nemačkih maraka. U junu 1999. godine su je uzurpirali Albanci i do septembra u fabrici nije ostala ni jedna mašina. Sve je odneseno u Albaniju. Tako je bilo sa fabrikama u Uroševcu, Gnjilanu, Prištini, u gradovima širom Pokrajine. Radnici srpske nacionalnosti su proterani sa svojih radnih mesta, a oni koji su te iste fabrike čuvali ubijani su i otimani. Tako je uništeno i pokradeno gotovo sve za nepunih godinu dana. Privatizacija koju zvanična Priština već godinama sprovodi je skandalozna i nazakonita.

Hiljade srpskih radnika i dalje živi na Kosovu i Metohiji i većina prima privremenu novčanu naknadu ili minimalac. U Novobrdskom kraju višečlane porodice žive od jednog minimalca (nešto preko 11 hiljada dinara), i, da jednom dnevno ne dobijaju obrok preko narodne kuhinje, ne bi imali čime da hrane svoju decu. Oni koji su radili u Elektroprivredi primaju platu umanjenu za 60 odsto. Većina radnika, na koje se ovo što pišem odnosi, je 1999. godine ostala u svojim najboljim godinama zatvorena u selima baveći se poljoprivredom jer su na prvom mestu mislili da svojim ostankom čuvaju ime države Srbije na Kosovu i Metohiji. Dočekali su da se za njihova prava niko ne bori i svi oni poslednjih godina čekaju svoj red da im država Srbija ukine svaku vrstu primanja, jer evropski put nema alternativu. Ovih dana je ta priča ponovo aktuelna među ovom kosovskom sirotinjom.

SRPSKI PRIVREDNICI SU ĆUTALI
Pre desetak godina kružila je priča da je u naselju Vranjevac u Prištini otkrivena improvizovana mlekara u kojoj su punili jogurt u ambalažu slovenačke mlekare iz Celja. Mineralnu vodu Heba su punili u selu Stanovce kod Obilića, a otkriveni su tako što su se pojavili slučajevi trovanja, pa je inspekcija sa policijom obišla svaku prodavnicu na Kosovu i Metohiji i zaplenjivala vodu. Mi i danas nismo sigurni šta kupujemo. Pre nego što otvorimo mleko, jogurt ili bilo koji drugi proizvod, bez obzira da li na ambalaži piše da je iz Grčke, Turske, Crne Gore, pitamo se: gde li ovo pune, majko moja? U Đakovici, Vranjevcu, Vučitrnu… Jedino što smo saznali za sve ove godine o „privredi Kosova” jeste to da su Albanci izvozili staro gvožđe i prodavali železari u Skoplju.

srbijakosovoprivreda03Sada je došlo vreme da sa predstavnicima „Privredne komore države Kosovo” sednemo za isti sto. Sam taj čin iz ovog našeg ugla znači da je država Srbija zaboravila i izgleda oprostila svoja uništena preduzeća, ubijene, proterane i obespravljene radnike. Zatvorila je oči da ne vidi sumnjivo tržište ispred sebe.

Razumemo da je robni promet polazna tačka kapitala. Jednostavna priča iz ekonomije – prizvodnja roba i njihovo stavljanje u promet osnova je za stvaranje dobiti. Za proteklih 16 godina nije izgrađena ni jedna jedina fabrika gde bi Srbi bili zaposleni. Niko od na sastanku prisutnih srpskih privrednika MK Grupe, IM Matijević, Trajal korporacije, Tigra, Simpa i drugih nije video interes da Srbi sa Kosova i Metohije svih ovih godina rade za njih. Sada im Grdžaliju planira blistavu ekonomsku budućnost na Kosovu. Poziva ih da grade mostove saradnje na temelju onoga što je državi Srbiji na Kosovu i Metohiji oteto.

Samo pre nedelju dana sa Kosova i Metohije su u etar išle vesti kako su Albanci izboli nožem Srbina iz Pasjana kod Gnjilana. Dan kasnije Albanci su napali srpsku devojčicu kod Pasjana. U selu Babin Most kod Obilića prijavljen je pokušaj otmice devetogodišnje devojčice. Dogodio se još jedan napad Albanaca na povratnike u opštini Klina u Metohiji.

Jasno mi je da, kada je ekonomija u pitanju, poslednje rečenice ovog teksta ne moraju da imaju nikakve veze sa onim što sam u njemu napisala, ipak jedno – ali – ostaje na kraju svega zato što tako lako zaboravljamo.

Politika
Pratite nas na YouTube-u